Glumicu Draganu Varagić ne treba posebno predstavljati. Neke od njenih uloga koje je odigrala na filmu, televiziji i u pozorištu pamtimo i dan danas. Trenutno je gledamo u TV seriji „Vreme zla“ gde tumači lik Pravde Ristić Jovanović u produkciji United Media, a emituje se trenutno na RTS.
Nemoguće je nabrojati šta je sve Dragana Varagić radila, pa ćemo navesti samo ono najznačajnije. U Beogradu je odigrala brojne uloge u pozorištu, na filmu i televiziji. Za Narodno pozorište u Beogradu odigrala je Natašu Rostovu, Juliju, Ledi Anu, Elizabetu Proktor, Katarinu Lugomirski…
U Kanadi je nastavila karijeru kao glumica, rediteljka i profesorka. Igrala je mešavinu klasičnog i savremenog repertoara, od Šekspira i Strindberga, do Hauarda Barkera.
Predavala je glumu na Pozorišnom odseku Vindzorskog univerziteta i Dalhauzi univerziteta, a glumu i režiju na Univerzitetu Otava. Kao gostujući profesor predavala je Šekspira na poljskoj Nacionalnoj filmskoj i pozorišnoj akademiji u Lođu.
Režirala je: „To nije moja priča“, „Prinzeca T.“, Odbrana gospođe Klito Mestres“, „Dantes Divinus“, „Poslednji dani Jude Iskariotskog“… u Kanadi, kanadsko-crnogorsku koprodukciju „Penelopijada“ za „Purgatorije – pozorišni festival“ u Tivtu, i „Kir Janju“ za Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu.
Za svoj glumački rad nagrađena je dvema godišnjim nagradama Narodnog pozorišta, nagradom Festivala „LJubiša Jovanović“, Nagradom za epizodu na Sterijinom pozorju.
Za svoj rad u dijaspori nagrađena je nagradom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, nagradom grada Toronta za međukulturnu saradnju i nominovana je za nagradu „Dora“ za najbolju glumicu u Torontu.
U razgovoru za TV Danas Dragana Varagić govori o glumi nekad i sad, popularnosti, glumi na jeziku koji nije maternji, svom radu sa studentima, trenutnom angažmanu u pozorištu.
*Posedujete ogromno glumačko iskustvo u pozorištu, na filmu i na TV, koliko se gluma promenila od trenutka kada ste počinjali do danas?
– Ako vi i ja sad zajedno pogledamo neke stare filmove ili snimke predstava verujem da bi nam se dopalo isto ono što je i ranije. Mislim da se nije gluma promenila, promenio se način rada, ne samo zbog uticaja tehnologije već i zbog obilja raznih uticaja koji su nam danas tehnologijom dostupni, ali nisu propušteni kroz vrednosni sistem. Nekako je bilo ranije više poštovanja za kvalitet. Rezultat, a pogotovo popularnost nisu bili važniji od procesa. Snažno glumačko prisustvo na sceni ili u kadru povezuje publiku, bilo da se smeje ili doživljava katarzu, u jedan organizam. Bergman bi to nazvao pupčanom vrpcom između glumca u publike. Ona sadrži i nesvesno prepoznavanje svega onoga što nam omogućava da gledajući druge prepoznajemo i saznajemo i sebe. Zbog uzbudljivosti trenutnog prepoznavanja postoji pozorište.
*Koliko popularnost, odnosno neke uloge po kojima vas javnost pamti mogu da pomognu u stvaranju sopstvenog glumačkog identiteta?
– Mogu i da pomognu i da odmognu. Na primer, počela sam karijeru ulogama iz epohe, i na televiziji i u pozorištu, potrajalo je dok nisam dobila uloge i iz savremenog repertoara. Volim raznovrsnost i izazove. Isto tako jedna uloga može da vam obeleži karijeru. Severnoamerički sistem je da kad se to desi – to je to – tim putem treba da idete dalje. Više volim da iznenađujem i sebe i druge.
*Igrate jednu od glavnih uloga u predstavi „Naš sin“ Patrika Lazića, možete li nam reći nešto više o ulozi koju tumačite?
-„Naš sin“ je uzbudljiva ali i duhovita porodična drama u kojoj se roditelji suočavaju sa seksualnim identitetom svog sina. U tom procesu razotkrivaju se porodične tajne i rane koje su do tad bile skrivene pod tepihom. Ova Hartefaktova produkcija autorskog projekta Patrika Lazića, koja kombinuje autobiografske elemente sa elementima fikcije, uvešće nas u novi pozorišni prostor, u stan u ulici Despota Stefana 7. U dnevnoj sobi ovog stana naći ćemo se zajedno i mi glumci i publika. U bliskosti susreta glumaca i publike otvoriće se traume jedne naizgled obične porodice.
Premijera je 11. juna, a reprize 12, 17. i 18 juna. Posle leta, u septembru, ponovo se vraćamo predstavi. Broj mesta je ograničen, što je primereno ekskluzivnosti igranja u ovakvom prostoru. Igram majku, koja je bila glavna ličnost i bezrezervna podrška svom sinu, a sada, suočena sa pre svega svojim ličnim problemom, problematizuje sve ono u šta je nekad verovala i podržavala. To nije samo pitanje generacijskog jaza, već i specifičan problem jednog dela generacije kojoj i ja pripadam. To je generacija koja je odrastala uz Azru, Atomsko skloniste, EKV… koja se nije bojala sveta i uticaja i sa istoka i sa zapada…
A onda u presudnom trenutku nije umela, ni uspela, da zaustavi rat. Taj osećaj nemoći, i istovremeno odgovornosti prema svojoj deci, nas je obeležio. Preživljavanje, evo višedecenijsko, pojačalo je osecaj usamljenosti i izolovanosti. Tlo nam se izmaklo ispod nogu, a pokušavali smo da hodamo i dalje. Majka koju igram pripada tom miljeu. To su one žene koje nije bilo sramota da svoje doktorske diplome zamene prodajom istambulske robe na buvljim pijacama jer su morale da othrane svoju decu. To su one majke koje su u četiri ujutro bile u redovima da kupe po litar mleka. One koje su bile oslonac svojim muževima koji su se skrivali od rata. One – lavice-majke koje mogu sve, i uvek. A onda im je život dao opomenu. Odatle je pratimo u komadu. Lik sa značajnom transformacijom, tragična ličnost moglo bi se reći. U predstavi igraju još Aleksandar Đinđić I Amar Ćorović.
*Treba li pozorište danas u trećem milenijumu da bude angažovano?
– Svako dobro pozorište je angažovano pozorište bez obzira u koji je okvir, vremenski i prostorni smešteno, jer ono govori o sada i ovde. Za mene je predstava ono sa čime publika ode kući. Ako smo otvorili neke teme za razmišljanje, ako smo otvorili prostor za dileme, ako smo postavili dobra pitanja… onda smo angažovani.
*Radili ste nekoliko pozorišnih režija, kako je biti sa druge strane?
– Režija uključuje onaj racionalniji deo mene neophodan da bih mogla da razumem procese svih saradnika, da odlučim kad je bolje da nešto kažem a kad da sačuvam za kasnije. Nije lako, ali je podjednako izazovno i uzbudljivo biti kapetan takvog broda. Ali gluma na svom, maternjem jeziku, posle dosta godina rada na engleskom u Kanadi, nešto je što mi trenutno donosi najviše radosti. Najveći deo onoga što koristim u režiji ili profesuri proističe iz mog glumačkog bića i dugogodišnjeg glumačkog iskustva. Kao glumica „čujem“ tekst dok ga čitam, osećam gde i kako treba da se krećem, „vidim“ slike, osećam ritam partnerske igre, i puštam da me vode unutrašnji impulsi. Otkrivam otkrivajući.
*Imali ste iskustva sa glumom i pozorišnom režijom u Kanadi, po čemu se njihov sistem razlikuje od našeg i da li je tamo tržište glavna pokretačka snaga ili ima prostora za nezavisne umetnike?
– Tržiste nije glavna pokretačka snaga, pozorišta su dotirana i od države i velikih pojedinačnih donatora, što vam omogućava da posvećeno radite svoj posao. Sve pozorišne kuće su obavezne da drže jednom godišnje audicije za nove mlade glumce. Veća je zavisnost od kritika, one izlaze par dana nakon premijere, i vrlo određuju koliko ćete publike imati. Nezavisna scena je razvijena, značajna je podrška države inovacijama i novim tendencijama, i sve je to deo višegodišnje strategije koja je već postavljena.
Često su reditelji ohrabrivani i finansijski podržani da odlaze u druge zemlje kod značajnih umetnika i dodaju nova saznanja projektu koji razvijaju. Tako sam provela dva meseca na probama Jožefa Nađa jer me je zanimalo kako prepliće vreme, kako animira objekte na sceni, kako gradi strukturu svojih autorskih projekata… Nezavisna scena je velika, ali samo manji broj pozorišnih trupa ulazi u stalni krug finansiranja. Isto tako, svako veliko pozorište „pod svojim krilom“ drži po jednu nezavisnu kompaniju, koju pomaže svojim resursima – probna sala, scena, tehničke i marketinške usluge… Banf centar je naučno-umetnički centar gde se razvijaju važni projekti. Tamo sam učestvovala kao predstavnik onih projekata koji povezuju nauku i umetnost.
Predstave se rade za četiri nedelje, dugačke su probe od osam sati, igraju se tri nedelje dan za danom, u bloku, ako je izuzetno veliko interesovanje obnavljaju se sledeće sezone.
– Drugačiji je način rada i izvedbe predstave, trebalo mi je vremena da se naviknem, odnosno da sa manje napora učestvujem u tom procesu. Ali mi je nedostajao i ovaj naš sistem, da igram više različitih tekstova u istom mesecu, na raznim scenama… što zahteva različitu glumačku pripremu pred predstavu.
*Kakvo je iskustvo glume u tuđoj kulturi, u jeziku koji nije maternji?
– Dobro sam govorila engleski kad sam otišla u Kanadu, između ostalog jer sam pre toga specijalizirala Šekspira u Stratfordu, a tada baš i nije bilo glumaca sa akcentom na kanadskim scenama. Slučajnost je dovela do toga da sam otišla na audiciju posle četiri nedelje, i, kako sam dobila ulogu, onda je već bilo lakše. Radila sam sa sjajnim rediteljem, i proces mi je bio i zanimljiv i važan, dao mi je mogućnost da se s poverenjem prilagođavam.
*Radite i sa studentima, kakve su nove generacije glumaca i šta je važno preneti im?
– Volim da radim sa mladim ljudima. Oni vam po definiciji ne dozvoljavaju osećaj samozadovoljstva. U mojim godinama imate dva izbora – ili odlučite da ništa više ne učite od drugih, ili da učite još brže. Meni se ovo drugo vise sviđa. Tako da, koliko menjam ja njih, toliko i oni utiču na mene. Ne govorim samo o studentima, već i o mladim glumcima i rediteljima sa kojima takođe volim da radim. Što se tiče studenata, učim ih da je gluma misao, i sposobnost intenzivnog prisustva na sceni. Samo tako se otvara mogućnost da se „prelaskom rampe“ ujedini publika u sopstvenom intenzivnom prisustvu. To je moć sadašnjeg trenutka, neponovljiva, kao i život sam. Gluma traži posvećenost i rad, i vraća radošću. Gluma je ozbiljna igra
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
