U operi postoji samo jedna granica – osećanje za meru

Zato ja svojim učenicima govorim da su ponekad nalik Bogu i da zbog toga moraju biti veoma pažljivi i temeljni da nikome ne nanesu bilo kakvu štetu. To je razlog zbog kog se u svom stvaralaštvu uvek držim medicinskog principa „ne naneti štetu“ – ako ne možeš da napraviš nešto novo, fantastično, onda bar to uradi onako kako treba. Nešto što će biti dobro i profesionalno – kaže u razgovoru za Danas ruski reditelj Jurij Aleksandrov, umetnički direktor Sanktpeterburške kamerne opere.

Ova ruska umetnička kuća proslavila je 30 godina rada preksinoć gostovanjem u Beogradu – u Teatra i operi Madlenijanum, sa operom Rodiona Ščedrina „Ne samo ljubav“. Gosti iz Rusije večeras će na istoj sceni izvesti komičnu operu Sergeja Prokofjeva „Veridba u manastiru“. Jurij Aleksandrov režirao je obe predstave, kojima je ovo zapravo srpska premijera.

* Beogradska publika poznaje Vas po dve avangardne režije italijanskih operskih klasika u Madlenijanumu – 2006. Verdijeve „Travijate“ i 2011. Leonkavalovih „Pajaca“, u kojima ste čak menjali i libreta. Sada gostujete sa dve ruske opere, čiji su kompozitori klasici 20. veka. Šta Vam kao reditelju više „leži“?

– Meni se u svemu tome najviše dopada sama igra – ne samo siže opera, nego i smisao. Kad me pitaju hoće li će biti prevod, uvek odgovorim da predstava i opera moraju da svima budu razumljivi i bez prevoda. I bez teksta čak. Za razumevanje je dovoljna samo muzička dramaturgija, jer kao što dramski reditelji treba da režiraju slovo po slovo, ja moram da režiram muziku.

* Postavili ste više od 200 opera kako u Rusiji i tako i širom sveta na svim važnijim operskim scenama. Postoji li razlika u pristupu operi i umetničkom jeziku u Rusiji i na Zapadu?

– Ne, nema nikakve razlike. Umetnici u celom svetu žive po istom principu. Ja čak ne primećujem nikakvu razliku ni između bogatih i siromašnijih pozorišta. Video sam fantastične predstave sa veoma malim budžetom i isto tako jako loše produkcije na koje je potrošen ogroman budžet. Sada u svetu ima jako puno ruskih pevača. Ako u Metropolitenu režiram „Mazepu“ polovina ansambla su ruski pevači. Isto je, recimo, i u Skali ili u Veroni. Stvar je u principu rada i to je možda jedina razlika. Pevači na Zapadu teže da brže dođu do rezultata, ako to poredimo s Rusijom. Zašto? Zato što je kod mene princip nešto drugačiji. Kad radim u Rusiji, svi pevači moraju da rade zajedno i da se prilagode mojoj školi, mom principu rada, što traje najmanje dva meseca. Ako radim u inostranstvu, uvek radim sa najboljim pevačima – onima koji su najspremniji i onda mi je dovoljno četiri nedelje. Ali, zajedničko je jedno – reditelj mora da se nametne umetniku – prosto mora da ga privučete, da mu bude zanimljiv. Režiser mora da zainteresuje umetnika u tom smislu da umetnik sam u sebi otkrije neke nove ideje. Utoliko pre što ja nikad sa različitim pevačima ne radi isto, jer je svaka osoba različitog temperamenta i ima različite mogućnosti. Umetnik, pevač je prvi čovek u pozorište i mora, pre svega, da se oseća udobno i opušteno. Ali, s druge strane umetnik je kao dete i zbog toga morate da se nametnete i uvučete ga u igru u kojoj će se osećati prijatno.

* Postoji li granica u eksperimentisanju u operi? U Ščedrinovom delu „Ne samo ljubav“ približavate se mjuziklu, a u „Veridbi u manastiru“ komediji apsurda.

– Postoji samo jedna jedina granica, a to je osećanje za meru, što su znali još stari Grci. Ja se rukovodim principom da treba biti nepredvidljiv – publika ne treba da zna o čemu ja danas razmišljam – danas ću postaviti možda klasičnu predstavu, a sutra nešto sasvim avangardno. Biti režiser ne znači samo umeti režirati predstavu, što smo naravno u obavezi da radimo – pravi režiser mora da zna kada, gde i za koga radi.

*Vaš italijanski kolega Đankarsko del Monako, koji je početkom juna u Beogradu režirao Belinijevu „Normu“, smatra da i sama reč opera pripada muzičkoj prošlosti, a da je danas muzički teatar pravi termin za ovu vrstu umetnosti. Šta Vi mislite o tome?

– Naravno to ima smisla, ali prema mom mišljenju, termin opera objedinjuje sve to. Mislim da je muzički teatar samo jedan ogranak opere, koja je prosto raskošnija. Za nju se treba pripremiti, posebno se obući, dok u muzičko pozorište možemo da odemo u farmerkama i patikama. Ja sam ipak za operu.

* Možete li nam nešto više reći o Sanktpetersburškoj kamernoj operi koju ste pre tri decenije osnovali kao eksperimentalno muzičko pozorište i neku vrstu „kreativne laboratorije“, a koja danas ima status državne operske kuće?

– U početku nije bilo ničeg – bio je kosmos. Kad sam dobio ideju da napravim sopstveno pozorište, već sam 15 godina radio kao reditelj u Marijinskom teatru i to mi je postalo dosadno. Sa grupom umetnika došao sam na ideju da napravim svoju sopstvenu trupu, bez ičije moralne i finansijske podrške. Sve se zasnivalo na čistom entuzijazmu. Svi umetnici su bili zainteresovani da rade sa mnom kao režiserom i svih narednih godina upravo je to bilo ono što je održavalo našu trupu zajedno. Sada je to državno gradsko pozorište, privatnu operu može da ima samo Madlena Cepter. Veoma smo skupi za grad, imamo veliki budžet. Pre 15 godina dobili smo i svoju zgradu – to je zaista prelepo zdanje, ali u jako lošem stanju. Trudimo se da ga restauriramo. Mislim da će nam za to trebati još 15 godina, ali drago mi je što smo konačno dobili svoj dom i da možemo da proširimo svoju delatnost – da iduće godine otvorimo međunarodni centar za školovanje i usavršavanje režisera i dirigenata. Mi sada imamo stalnu trupu od 45 pevača, 45 članova orkestra, 16 članova hora i stalnu infrastruktura, koja je neophodna za funkcionisanje pozorišta. Prema novcu sa kojim raspolažemo, mi ni sada ne možemo da se merimo sa velikim pozorištima u Sankt Peterburgu, ali uvek ima više umetnika koji su zainteresovani za naše nego za ta veća pozorišta. NJima je jasno da će u našem pozorištu postati pravi profesionalci i da će moći da se izgrade kao umetnici.

* Sanktpeterburška kamerna opera poznata je po izvođenju malo poznatih i neizvođenih dela. Vi ste godinama tragali za Donicetijevom operom o Petru Velikom…

– Mi smo jedini na svetu koji izvode Donicetijevu operu o Petru Velikom, za kojom sam tragao šest godina radeći u u Italiji. Deo po deo pronalazio sam u različitim teatrima – u Veroni, Milanu, Bergamu, Donicetijevoj fondaciji… Kolege iz Italije pomogle su mi da sastavim i upotpunim tu partituru. Doniceti je tada bio veoma mlad, ali je izuzetno dobro napisao tu operu. Partitura je uneta u zvanični Donicetijev katalog, kritika se dala dobre ocene, a ja sam bio nagrađen Medaljom Doniceti.

* Zbog čega u repertoaru Sanktpeterburške kamerne opere ima puno programskih koncerata posvećenih velikim kompozitorima, popularnim muzičkim temama i pojedinim instrumentima što liči na neku vrstu muzičke edukacije publike?

– Mislim da je u Peterburgu publika dovoljno obrazovana, to je više namenjeno obrazovanju samih umetnika. Zato dela svakog kompozitora radimo na originalnom jeziku.

Politika je prljav posao

* U razgovoru sa beogradskim novinarima napomenuli ste da je gostovanje Vaša Opere došlo u vreme slavlja – jubileja Vašeg pozorišta i inauguracije predsednika Srbije. Da li imate susrete sa srpskim zvaničnicima i koliko je uopšte važno da se umetnici viđaju sa političarima?

– Mislim da umetnike ne treba mešati u to. Oni treba da rade, pevaju… Politika je prljav posao, uvek je povezana sa intrigama, a u umetnici imaju dovoljno intriga u pozorištu. Ja sam za to da umetnici budu siti, zdravi i svima će biti dobro.

Narodni umetnik

Reditelj Jurij Aleksandrov ima status ruskog narodnog umetnika. Posle diploma stečenih na studijama klavira na Lenjingradskom državnom konzervatorijumu i Fakultetu muzičke režije, kao reditelj u Marijinskom teatru pomerio je do tada rigorozne definicije pojma opere uvodeći, prema ocenama kritike, „svoju jedinstvenu estetiku, originalnost koncepta, paradoksalna i sveža rešenja puna alegorija i metafora“. Spada u malobrojne reditelje koji su podjednako traženi i uspešni i u Rusiji i na Zapadu.

Prevod sa ruskog Maja Jončić