„Ubijeni posthumno“ – knjiga o smrti koja je i duhovita (VIDEO)

Žarko Milojčević je profesor koga đaci obožavaju, za list „Danas“ piše aforizme i tekstove, a sada je u kraljevačkoj biblioteci promovisao svoju još neobjavljenu knjigu priča o životu pod nazivom „Ubijeni posthumno“. Na promociji se tražila stolica više, a u publici je bilo – mnogo Žarkovih đaka:

– Vidim dosta njih ovde, što mi je posebno drago. Knjiga je za sada štampana u samo u nekoliko primeraka. Dva se nalaze u gradskoj, a jedan – u školskoj biblioteci. Koliko sam čuo, svega par kolega je knjigu pročitalo, ali – čitao ju je veliki broj učenika. Ne znam baš kakav je njihov stav o njoj, ali mi je drago da su čitali! – kaže Žarko Milojčević za portal Krug.

Ana Gvozdenović, moderatorka večeri ocenila je da je Žarko u svom delu pokazao da je urbani, pisac grada kojeg zanima tragedija pojedinca u ratovima koji zvanično na našim prostorima nisu ni vođeni i čovek koji u svom delu sagledava duboke podele u narodu, a društvo vidi kao sklono trulim kompromisima:

– Bila da je reč o ovom ili onom svetu, u knjizi se uvek perspektiva okreće, a mi smo kao čitaoci dovedeni u stanje sumnje, odnosno – Žarko nas tera da ništa ne prihvatamo „zdravo za gotovo“, nego da sve što nam se nudi preispitamo.

O knjizi je govorio i Alen Knežević koji je bezrazložno skromno ocenio da njegova reč „nema književnu težinu“, ali je nepogrešivo pogodio suštinu:

– Ovo je priča o smrti, ovo je knjiga o smrti, ali nećete verovati – jako je duhovita. Ovde su glavni junaci na onom svetu ili putuju na onaj svet ili se govori o načinu na koji tamo putuju. Kada pričamo o nečemu takvom, prosto ne možete da ostanete ravnodušni zbog činjenice da smrt može da bude i drugačija. Ustvari, to je jedina žurka koja ne prestaje, a Žarko je čini duhovitom i sarkastičnom, izuzimajući dve priče koje su mene duboko potresle. Jedna priča je „Gospođa ministarka u Staroj Gradiški“, a druga „Aleja (ne)znanih junaka“.

Žarko Milojčević obasnio je da je jedna od najpotresnijih – priča „Gospođa ministarka u Staroj Gradiški” – o Nušićevoj komediji koju u logoru izvode zatočenici, nastala nakon što je odgledao film „Dara iz Jasenovca“:

– Nakon gledanja tog filma završite sa knedlama u grlu i još nekim duboko lošim osećajima, ali mislim da je film loš, zato što je u tih dva i po sata pokušano da se smesti sve što se dešavalo u tom logoru. Tamo su se, svi znamo, dešavale strahote, ali kada sam delio svoje mišljenje sa učenicima, pitao sam ih da li znaju za jednu priču iz Jasenovca: o tome da su logoraši igrali za druge logoraše predstavu „Gospođa ministarka“. Pazite kako je to perfidno, govorio sam njima, uzeti komad koji je star 10 godina i koji je bio najgledaniji između dva rata, predstavu najpopularnijeg srpskog komediografa i dati ga logorašima srpske nacionalnosti da „uživaju“ u tome. Epilog svega je da su svi koji su pre rata glumili u toj predstavi završili u Jasenovcu na ovaj ili na onaj način, samo je bilo raznih egzekucija. Ima i onih koji su umrli prirodnom smrću, ako je prirodna smrt to kada neko umre zbog nedostatka lekova i najosnovnije medicinske higijene. To me je nateralo da pomislim da sam napišem scenario za film, ali za to nisam imao ni vremena, ni volje a i uplašio sam se u trenutku da za tako nešto neću imati ni znanja i da je možda bolje da to uradi neko drugi, a ja sam samo napisao priču , jer mi je smetalo što se u kolektivnoj – izgubila tragediji pojedinca.

Za neke je, kaže Žarko Milojčević – knjiga mračna, a za druge – duhovita. Njena poruka je svakako, navodi, proizašla iz činjenice da je poslednja epidemija učinila vidljivim ono što je davno bilo očigledno: da imamo loš odnos prema preminulima i da, uprkos floskuli „o mrtvima sve najbolje“, kao da zapravo nismo ni svesni koliko gazimo po pokojnicima i koliko ih na taj način ponovo ubijamo.

U listu „Danas“ Žarko objavljuje aforizme i tekstove i kako navodi „oni se sami pišu“:

– Dogodilo se potpuno slučajno da jedna moja prijateljica kojoj se svideo neki moj aforizam preporučila to svojim poznanicima u „Danasu“. Taj poznanik je poznavao urednika i tako je došlo do objavljivanja prvog aforizma, a onda se otvorila saradnja. Ne pišem ništa namenski, to mi je kao neki vid psihoterapije. Pišem da iz sebe izbacim neke stvari koje mi smetaju, a kada smo već postigli neki dogovor, sada im šaljem i neke svoje odabrane tekstove. Oni su u početku imali veze sa prosvetom, a onda sam rubrici dao neki svoj lični stav i proširio je i na neke druge stvari, dao mišljenja o nekim stvarima koje nisu popularne.

Dobra vest je da će knjiga – uskoro biti objavljena. Pitali smo Žarka za kraj – vidi li, iz svoje vizure, način da se naša stvarnost popravi?

– Nema! Možemo samo da se popravimo mi sami, što je, opet, pesimistična poruka. Biće nam bolje kad i mi budemo bolji, dakle, teško – Žarkova je poruka.

Posebnu boju muzičkoj večeri dali su muzičari Saša Filipović Fićo i Jelena Tomanić, a iako je promocija bila u duhu rečenice kojoj knjige počinje „Izem ti život kada mu je jedina izvesnost – spostvena suprotnost“, publika se na kraju osetila katarzično što, verujemo, delom i jeste bila namera autora.