Važno je pisati kao Ernest

Ukratko rečeno, Hemingvej nije jedan od onih pisaca koji previše „objašnjavaju“ i to je dobrano vidljivo i u njegovoj prvoj knjizi priča „U naše vreme“ koju je objavio daleke 1925. Petnaest priča i šesnaest malih, proznih vinjeta koje čine ovu knjigu satkane su od jezgrovitih, kratkih rečenica sačinjenih od jednostavnih reči (i nimalo jednostavnih praznina među njima). Autor tim prostim iskazima suptilno dočarava atmosferu, tražeći od čitaoca da bude aktivan, da poveruje u priču, uđe u njen svet i sam krči njenu semantičku džunglu. Iako je Hemingvej neke od svojih „zvezdanih trenutaka“ doživeo u Parizu (u kojem je ovu knjigu i objavio), ovakav način pisanja je u dobroj meri bio i ostao „američki način“ – za razliku od uglavnom, vlastitom pameću i obrazovanjem opterećene, objašnjivačke Evrope. Pa sad, ko i kako šta voli, neka izvoli – odmaknimo se i od Evrope i Amerike, skoknimo do Kine i setimo se one stare „Neka cveta stotinu cvetova“.

Hemingveja, kao simboličku figuru „velikog pisca“ koji živi žestok život i piše žestoku literaturu čije je međusobne granice ponekad teško raspoznati (možda je to najvidljivije u čuvenim pričama o Niku Adamsu koje se, između ostalog, nalaze i u ovoj knjizi), možemo dobrano poljuljati uz pomoć savremenog kritičarskog aparata. Naprosto, ima tu i dovoljno mačo momenata, nezgrapno pozicioniranih ženskih likova i čitavog niza drugih stvari koje mogu pasti pod „savestan“ kritičarski nož. No, bila bi to svojevrsna Prokrustova kritičarska postelja, tek jalov pokušaj da pisca jednog vremena pokušamo da nasilno uglavimo u aršine drugog. Bez obzira koliko iritantan bio hemingvejevski (a naročito posthemingvejevski) mit o opasnom piscu, muškarcu kao takvom, gotovo nekakvom literarnom Konanu – nemamo pravo to da radimo ovim pričama, koje su i posle nepunih sto godina i uz sve „korektne“ odmake, naprosto, sjajne.

Hemingvejovo lično iskustvo boravka u Prvom svetskom ratu (i teškog ranjavanja) vrišti iz ove knjige i teško ga možemo ignorisati. Mada, ovaj fakt bi nas mogao navesti na pogrešan trag da su sve priče u ovoj knjizi nekakve „priče svoje epohe“ – neke od njih svakako jesu, kao na primer „Vojnikov dom“ u kojoj nas autor upoznaje sa likom Herolda Krebsa, povratnika koji je „video Troju i video sve“, idealnog predstavnika onoga što će tih godina biti nazvano „izgubljenom generacijom“. No, čitav niz drugih priča (one o već pomenutom autorovom delimičnom alter-egu Niku Adamsu, ali i jedan broj priča u kojima Nik nije glavni lik) epohu donose tek kao odjek, kao daleki odsjaj u pozadini, a u prvi plan izbijaju One večne teme (ljubav, smrt, odrastanje, otac-sin odnos). Zapravo, na tom tematskom korpusu u manjoj ili većoj meri počiva čitav kanon, ali, sa druge strane, nužno je primetiti da tragično-cinični XX vek (posle koga, je li, nema smisla pevati) donosi nezapamćenu profanizaciju upravo tih tema. Na tom klizavom terenu Hemingvej se pokazuje kao veliki pisac i u tome mu njegov minimalistički pristup naročito pomaže. U njegovim pričama nema trunke artificijalnosti, odnosno tamo gde nas mnogi drugi autori susreću sa literarizovanom svešću o postojanju emocija, Hemingvej nam, pravo u facu i bez velikih reči, ispaljuje čitav šaržer emocija. Za to je ponajbolji primer priča „Moj stari“ u kojoj Hemingvej nizanjem tihih, svakodnevnih, u izvesnoj meri faktografskih slika sporo gradi potresnu priču o odnosu oca i sina.

Naravno, Hemingvej nije ostao dužan Fokneru na onu njegovu zajedljivu opasku sa početka teksta. Tim odgovorom, zapravo, dao je i najbolji opis vlastite poetike „Jadni Fokner… Zar on zaista misli da veliki osećaji proizilaze iz velikih reči?“