Verujem u Betovenovu ideju da smo svi braća 1Foto: Miroslav Dragojevic

Igudesman je autor programa „Muzička kritika“, u kome će zajedno sa poznatim glumcem DŽonom Malkovičem u nedelju zvanično zatvoriti 48. Fest.

Igudesman objašnjava da je napravio zajedljivu mešavinu najzlobnijih muzičkih kritika napisanih poslednjih vekova o nekim od najvećih muzičkim dela. „Naoružan“ nizom tih muzičkih uvreda, DŽon Malkovič će se pojaviti u ulozi zlog kritičara koji tvrdi da je Šuman „samozaljubljeni kompozitor“, Brams „kopile bez dara“, da je Klod Debisi „jednostavno ružan“, a da je muzika velikih klasičnih kompozitora smarajuća i turobna.

Igudesman i njegove kolege muzičari Julijan Rahlin i Hjung-ki DŽo, sa kojima često sarađuje, pokušaju da razuvere Malkoviča, pa veliko finale ovog komada nosi naziv „Malkovičeva muka“. To je muzički osvrt na samog Malkoviča, kog Igudesman predstavlja na zajedljiv i duhovit način. Igudesman, koji je krajem decembra 2019. na novogodišnjim koncertima Beogradske filharmonije u Beogradu imao svetsku premijeru svog programa „Srećan novi Betoven“, sada će u „Muzičkom kritičaru“ na violini svirati dela Baha, Mocarta, Betovena, Šopena, Bramsa, Šumana, Debisija i svoje kompozicije.

On kaže da u ovom komadu zapravo traži odgovor na dilemu postoji li nešto što je „dobra“ kritika“. Igudesman „ne sumnja da postoje oni koji imaju duboko znanje o muzici“, ali smatra da ni činjenica da su „neki kritičari čak postali bliski prijatelji muzičarima ne daje odgovor na suštinsko pitanje zašto su nam potrebne kritike o muzici, pozorištu ili knjigama“.

Kako muzički kritičari i publika reaguju na Vašu nekonvencijalnu interpretaciju klasičnih remek-dela?

– Mislim da se generalno ljudima to dopada. Ja uvek poštujem muziku, ali volim da se njome zabavim. Reagovanja su većinom pozitivna, iako neke moje kolege znaju da kažu da ne vole svi ni čokoladu. Naravno, nisu svi oduševljeni onim što radim, ali i to je za mene u redu.

Zbog čega ste se odlučili da radite neuobičajene obrade dela velikih kompozitora klasične muzike?

– Kad radim obradu nekog velikog dela, vodim računa o njegovoj ideji, priči, jeziku. Kad se, recimo, bavim Betovenom, želim da ispričam da smo svi braća i sestre kao što je Betoven verovao, koristeći Šilerovu poeziju da to iskaže. Ja koristim tu poruku i sa njom muzički „putujem“ kroz ceo svet dokazujući da je to istina – da je muzika univerzalni jezik koji se svuda nalazi kod kuće. Moja premisa je da kroz to pokažem sve različite tipove muzike koju volim i obično to radim posmatrajući je Betovenovim očima. Druga komponenta je ritam, puls, kao u radu srca, u čemu ima sličnosti i različitosti, ali sve se vraća na originalno delo. To je jedan od pristupa obradi klasike. Ponekad Betovenovim poznatim simfonijama dodajem malo džeza ili rok atmosfere, koristeći elemente koje u njima već postoje. Sa „Elizom“ volim da se šalim. To svakako nije najveće Betovenovo delo, ali je, ne znam zbog čega, veoma popularno, pa težim da mu dam drugačiju magiju elektronskim bitovima.

U decembru u Beogradu slušali smo Betovena kakvog ne poznajemo. Da li se ono što radite može nazvati parodijom, kako ponekad najavljuju Vaše koncerte, ili je reč o briljantnom izvođenju sa izmeštenim pogledom na klasičnu muziku?

– To nije parodija. Koristim elemente humora i komike, ali bez sarkazma. Taj humor je ono što privlači publiku. Uz pomoć humora ja samo olakšavam razumevanje Betovenove muzike za koju mnogi misle da je jako ozbiljna.

Koliko je Betoven važan za Vaš muzički rad?

– Kao tvorac remek-dela on je velika inspiracija. Volim da ponovo istražujem i otkrivam velike kompozitore poput Vivaldija i Mocarta, ali mislim da ni sa jednim nije takvo uživanje kao sa Betovenom. Pre svega zato što je ostavio tako veliki opus, njegovi muzički motivi su prepoznatljivi. To je muzika koja je veoma zahvalna za obradu. Šta god da uradite sa njom i dalje ostaje velika. Mislim da je u tom pogledu Betovena moguće porediti samo sa Bahom, jer ni njegovo delo ne gubi ništa od kreativnosti i sopstvenosti, samo što je stavljeno u drugi kontekst. Kad radim na obradi nekog dela, to nije najgore, samo je drugačije. Sa drugim kompozitorima je mnogo teže. Recimo sa Mocartom, koji tako osetljiv i delikatan da se lako gubi. Mocartova muzika je savršena, ako pokušate da nešto promenite, može biti zabavno, ali ona je sama po sebi dobra. Betovenova muzika je izuzetno konstruktivna i zato je moguće je razgraditi i rekonstruisati drugačije, ali njeni elementi, te „stene“ od kojih je izgrađena, fantastičan su materijal. Ako bismo kompozitore poredili sa graditeljima – Mocart je poput majstora koji zid gradi iz cela i promena bilo kod dela ruši celu građevinu. Betoven gradi zid neverovatnim opekama.

Izabrani ste da ove godine tokom proslave Betovenovog jubileja predstavljate grad Beč. Šta je Vaša dužnost?

– Na nju sam stupio još 2019. godine. Treba da obiđem deset destinacija širom sveta u kojima ću da govorim o Betovenovoj muzici i Beču kao njenoj prestonici. Pokušaćemo da pokažemo da Beč nije samo grad prošlosti – Betovena i Mocarta, nego da je i grad današnjice i sutrašnjice, zato što u njemu žive, stalno dolaze i u njemu pišu novu muziku sjajni muzičari.

Zbog čega ste Vi odlučili da dođete u Beč?

– Došao sam odavno, pre svega, zbog mog divnog učitelja Borisa Kušnira, koji je bio pedagog mnogim velikim violinistima današnjice. A onda sam ostao u Beču zato što sam shvatio da je to neverovatan grad ne samo za život nas umetnika koji smo veći deo godine na putu, nego i za povratak. To je verovatno posledica toga što poseduje posebnu mešavinu spokoja, kreativnosti, slobode disanja, ali istovremeno i snage. Ako želite, možete da ostane izvan svega, ali i da svakog dana odete na neverovatne koncerte velikih umetnika, a da to ne bude osećaj ludila i opterećenosti kao u NJujorku, Londonu ili Parizu. Beč je savršeno mesto za povratak sa ludih putovanja.

Šta je sa Petrogradom, u kom ste rođeni?

– Volim ga, ali više nemam više nikav odnos prema njemu jer se najveći deo moje porodice iselio iz Petrograda. Nadam se da ću se vratiti ove godine, ali za mene je to nekako strano i drugačije. Nemam izražen nacionalni osećaj da bih bio Rus, Jevrejin, Austrijanac, Nemac ili bilo šta što bih mogao da budem. Ponosan sam zbog svih nacija, kao i na to što sam se ovde u Beogradu budim se kao Srbin. Volim i prihvatam sve nacije kroz svoju muziku, što je takođe i velika Betovenova poruka – biti zajedno zagrljeni kao braća i sestre u celom svetu. To je i moja životna poruka. Petrograd je lep, Beč je lep, ali ja se svuda osećam kao kod kuće.

Koliko je za Vašu umetnosti važna Muzička škola Menjuhin koju ste završili u Londonu?

– Ona je za mene bila velika inspiracija, kao i sam Menjuhin. Zanimljivo je da na prvim časovima nije počeo da govori o tehnici sviranja i sličnim stvarima nego o Ciganima koje je sreo u Indiji. Pričao je o tome kako Indija izgleda. Uvek je radije govorio u slikama nego što je davao tehničke instrukcije. Ako pogledate na njegov život, bio je jedan od prvih ljudi, a možda i prvi, koji je svirao indijsku muziku, džez sa Grapelijem i drugima. Naravno da je to imalo veliki uticaj i na mene. Zato je moj um bio otvoreniji za različite uticaje. Razmišljao sam, ako Menjuhin to radi, onda je to u redu. Ali, veoma sam srećan što mogu da kažem da Menjuhinova škola i dalje neguje sjajne tradicionalne muzičare i velike soliste.

Magija je ostvariti snove

* Šta ste zapravo: violinista, kompozitor, dirigent, glumac, pisac…?

– Ja sam u suštini uvek sledio svoje snove. Ali jedno je slediti, a drugo zamišljati snove. Ja ih ostvarujem. Volim lude ideje. Mnogi ih imaju, ali ostvariti ih, to je jeste magija. Kad je reč o muzici, filmovima, pisanju…, za njihovo ostvarenje potrebno je vreme, nekad i godine. To je divno, volim taj proces stvaranja i uvek se pitam šta je sledeće.

Turneja

Gostovanje na Festu deo je Igudesmanove i Malkovičeve mini- turneje po ovom delu Evrope. U Beograd dolaze iz Beča, a 10. marta sa „Muzičkim kritičarem“ nastupaju i u Mađarskoj, a potom i Turskoj. Oni su sarađivali i na filmu – komičnom dokumentarcu „Nouzlend“ u kome igraju i Rodžer Mur i Julijan Rahlin. Igudesman piše i filmsku muziku. Sarađivao je sa oskarovcem Hansom Zimerom u mnogim filmovima, uključujući i „Šerloka Holmsa“ 2009, koji je bio nominovan za Oskara za najbolju filmsku muziku.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.