Vesna Dedić: Još mogu jednim potezom ili pozivom da promenim sve u karijeri, ali neću - sramota me 1Foto: Privatna arhiva

Na jesen nas očekuje 21. sezona emisije „Balkanskom ulicom“, koja se emituje na Nova S. Autorka Vesna Dedić najavljuje da nas kao i uvek čeka nešto novo, a dok leto koristi da se odmori od svih priča ispričanih u studiju, trenutno je u centru pažnje sa pričom koju je sama ispričala.

Nedavno je predstavila svoj novi roman „Nemoj nikad da se vratiš“.

– Kada izgovorite “nemoj nikad da se vratiš”, vi zatvarate vrata onima koji su suštinski prestali da vas vole i otvarate ih širom nekim novim ljudima. Samoća koja nastane posle izgovaranja takve rečenice je neminovna, ali kada uhvatiš dobar ritam disanja, sve tahikardije koje si imala zbog prevara, izdaja, sumnji, svađa, dilema i strepnji nestaju. Naravno da sam bolovala svaki put kada sam to izgovorila, bilo muškarcima koje sam volela bilo prijateljima, ali ja sam uvek verovala da je budućnost lepši deo mog života i svaki put se pokazalo da je dobro što tako razmišljam. Ipak, naslov romana nema značenje u kontekstu vašeg pitanja već ono koje je sadržano u “Nepovratnoj pesmi” Mike Antića. Nemoj nikad da se vratiš jednom kada u svet kreneš… tako počinje ta pesma koju sam poslala svojoj kćerki kada se preselila u Ameriku kada je primljena na doktorat. Ako želite da čujete razloge, onda morate da me povedete u kafanu i da vam uz vino i tišinu objasnim sve zašto poput drugačijih majki ne ponavljam pitanje “kad ćeš da se vratiš?”, kaže Vesna Dedić.

Naša sagovornica nije samo autorka emisije „Balkanskom ulicom” , već je i vlasnica izdavačke kuće. Iza sebe ima 15 romana, ali za sebe kaže da je jedno zanimanje za nju primarno.

– Ja sam novinarka. To je zanat kojim ja vladam, a pisanje je izazov, nešto poput odlaska u Survivor onima koji se iz hobija bave fitnesom. Nije lako biti novinar koji piše ljubavne romane. Lakše je objaviti zbirku svojih tekstova ili neku publicistiku. Kada je moj prvi roman pre dvanaest godina za par meseci prodat u 100 hiljada primeraka, intelektualni establišment se digao na noge i pokazivao prstom u mene ponavljajući: voditeljka koja piše knjige. Nije mi bilo prijatno kada su me kao novinarku koja je napisala melodramu stavljali u isti koš sa starletama koje su objavile autobiografiju. U mnogim zemljama su najpopularniji pisci beletristike novinari i ta stavka njihove biografije se u Engelskoj, Francuskoj ili Americi navodi kao garancija da je delo dobro. Mnogo je lakše spisateljicama i pesnikinjama koje se zaljubljuju u književne kritičare, provode sa njima večeri u bibliotekama u kojima tridesetak ljudi dođe da ih čuje, dele sa njima skromni honorar i spavanje u lokalnom motelu. Ja sama vozim, sama pričam u sali u kojoj nema dovoljno stolica za one koji dođu da me čuju, ne vodim sa sobom književne kritičare koji će za sto evra hvaliti moje delo i nikada ne idem o opštinskom trošku niti na večeru niti na konačište. Ja sam novinar koji piše knjige i svojim ponašanjem branim građansku pristojnost ove časne i stare profesije, kaže Dedić.

Novinarstvom je počela da se bavi još kao devojčica, u Podgorici. Imala je samo 13 godina i postala je voditeljka emisije na Radio Titogradu. Zatim je prešla u Pobjedu, pa na Studio B, TV Politiku…

– Na svoje početke ne želim nikog da podsećam jer bi zvučalo hvalisavo u odnosu na one kojima je emisiju obezbedio sponzor, tata, kum ili ljubavnik. Danas je postala predmet izrugivanja svaka biografija koja počinje sa rečenicom: sve je sama stvorila. Sve nas koji nismo na neku foru napravili karijeru određeni krugovi tretiraju kao manje vredne. Nekada sam sa ponosom pričala kako sam se pela stepenicu po stepenicu, a sad je pametnije da prećutkujem jer će ljudi pomisliti da mi je falilo pameti kad sam pristala da ne preskačem stepenice i ne držim za ruku nekog ko će da me izgura na vrh, objašnjava.

Vesna Dedić goste za svoju emisiju pažljivo bira.

– Moj posao je da iznenadim gledaoce, a to je moguće samo ako ja kao novinar znam kako da inspirišem sagovornika da ima poverenja i u mene i u gledaoce. Ja i ne želim gledaoce da iznenadim već da u priči mog sagovornika pronađu iste razloge za sreću, slične životne muke, jednostavne radosti i istovetan kodeks časti. Tako i biram svoje goste, iskrena je naša sagovornica.

Kaže da i dalje ima dug spisak ljudi koje bi volela da ugosti u studiju, ali da se nada da će to uspeti da uradi za narednih 11 godina, koliko joj je još ostalo do penzije.

Iako je iza nje bogata karijera, uvek se trudila da uči.

– Kad sam bila mala, želela sam da budem zabavna kao Rafaela Kara, duhovita kao Tanja Torbarina, šarmantna kao Momo Kapor, cinična poput Aleksandra Tijanića, laka u metaforama kao Tirnanić, otmena kao Nebojša Đukelić, gospodstveno mudra kao Dragan Babić, erotična kao Dina Čolić i ženstvena kao Dunja Lango. Ništa od toga nisam uspela. Taj neuspeh me još uvek inspiriše i tera da budem bolja, kaže Dedić.

Iako je pred kamerama godinama i radila je u različitim redakcijama, kaže da ipak jednu vrstu emisije nikada ne bi mogla da radi.

– Nikada ne bih mogla da radim političku emisiju sa napisanim pitanjima i glasom urednika koji mi govori šta da pričam iz režije. Ne mogu ni da zamislim da klimnem glavom kada mi PR neke partije kaže šta smem, a šta ne smem da pitam nekog predsednika ili ministra. Zato radim “Balkanskom ulicom” i postavljam pitanja o trenucima sreće i tuge i interesujem se koju pitu je mama pakovala i slala autobusom kada je neko bio student ili koju pesmu je naručivao orkestru kada mu se rodilo dete. Znate, sve vlade padnu i svi ministri postanu bezimeni kada bilo ko od nas čuje pesmu koja je svirala na radiju kada smo prvi put plesali sa ženom ili muškarcem svog života ili čekali zaljubljeni zoru na nekoj plaži. Moja emisija i moji romani su o takvim lakim stvarima poput ljubavi, bez koje je život težak. Velike novinarske teme sam marta 1991. zauvek prepustila drugima, kaže.

A na pitanje šta bi promenila u karijeri, da može veoma je jasna:

– Još mogu jednim potezom ili pozivom da promenim sve u svojoj karijeri. Ali neću. Sramota me, kaže.

I na kraju, pitali smo Vesnu Dedić da li je ikada pomislila da treba da odustane.

– Svakog dana pomislim da je odavno trebalo da odustanem i da se udam za nekog ribara, rodim četvoro dece i merim vreme po svetioniku u daljini a ne po svom rokovniku u kojem mi uvek fali nekoliko sati da bih postigla sve što želim, kaže na kraju naša sagovornica.

Postavlja se pitanje šta znači biti žena preduzetnik u Srbiji, kako izgleda čitav proces izdavanja knjige, šta sve to prati, a da čitaocima i ne pada na pamet.

– Meni je lakše da budem preduzetnik, dakle da preduzmem nešto nego da čekam da mi neko nešto udeli. Nebitno je kog ste pola kada je reč o situaciji u izdavaštvu koje je najnesigurnija od svih trgovačkih delatnosti. Sve dok rabati u knjižarama budu pedeset i šezdeset posto biće teško biti bilo žena bilo muškarac preduzetnik. Čitaoci o tome nema potrebe da znaju bilo šta, oni bi trebalo samo da uživaju u književnom delu, kaže Vesna Dedić. Za ovo vrelo leto čitaocima preporučuje pet romana: “Beograd“ Siniše Kovačevića, “Crveno i crno“ Stendala, “Gospođa Bovari” Gistava Flobera, i dva svoja romana “Izgubila sam sebe“ i “Nemoj nikad da se vratiš“.

Zamolili smo Vesnu Dedić da čitaocima preporuči pet filmova za ovo leto koje ne treba propustiti.

– Svaki propustite ako imate sa kim da pijete kafu ili čašu vina od izlaska do zalaska sunca. Ali, ako nemate, onda obnovite gradivo, malo Tarkovskog da probudite um, malo limunada sa Meg Rajan i DŽulijom Roberts da se relaksirate i obavezno neki film Raše Andrića da budete u dosluhu sa vremenom, poručuje naša sagovornica.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.