Vraćanje dostojanstva fenomenu smrti

Verujem, naime, da se sećate sjajne reportaže Aleksandre Ćuk o tome kako je prva regionalna konferencija za štampu 52. Bitefa, održana u junu u Satiričkom kazalištu Kerempuh u Zagrebu, na kojoj je predstavljen jedan deo festivalskog programa, spontano, u hodu prerasla u selektorovo putovanje u LJubljanu, na kome ga je pratio i novinarski karavan iz Beograda. Razlog produžetka putovanja bila je iznenadna odluka da se u Kinu Šiška u LJubljani vidi predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum legendarnog slovenačkog reditelja Dragana Živadinova… Beogradskim novinarkama je odmah bilo jasno, pošto ne umem najbolje da skrivam reakcije, da predstava ima velike šanse da uđe u program 52. Bitefa, a pošto se i njima vrlo svidela, u svojim su novinskim izveštajima izvršile i blag, te u tom smislu sasvim prihvatljiv pritisak na selektora.

I tako smo došli do prve predstave 52. Bitefa, koja će biti igrana u Danu Prologa. Razlog tome nije što je poslednja uvrštena u selekciju, pa nije bilo drugih termina, već zato što ona, na dve ravni, idealno odgovara konceptu festivalskog Prologa, onako kako sam ga zamislio pre tri godine. S jedne strane, ona je autoreferencijalna jer upućuje na prošlost samog Bitefa: naime, Živadinov je jedan od vodećih figura vrlo značajnog umetničkog pokreta Neue Slowenische Kunst iz 1980-ih godina, a koji je tada bio prisutan i na Bitefu, te je značajan momenat i u istoriji festivala. S druge strane, u godini kad Bitef kritički tematizuje uspon desnice u Evropi, pa i svetu, predstava o jednom od vodećih saradnika Adolfa Hitlera, Slovencu Odilu Globočniku, vraća nas u istoriju, u period nacizma, te pokreće da sami pravimo paralele. Odmah zatim, na samom svečanom otvaranju, predstava Svita br. 3. ‘Evropa’, francuskog reditelja Žorisa Lakosta, ovu istorijski flešbek pretače u višeglasno i gromoglasno otvaranje problema današnjeg desnog populizma, ekstremizma, ksenofobije, autoritarnih vlasti, konzumerizma i sličnih pojava. Višeglasno zato što ga izvode dvoje operskih pevača na dvadesetak jezika, a gromoglasno zato što je u pitanju 28 muzičkih numera, zasnovanih na 28 dokumentarnih audio zapisa iz svake od zemalja EU, od kojih svaki, pametno i duhovito, ukazuje na jedan od gore izlistanih vidova desničarskog zastranjenja.

Prvi deo festivala nastavlja se u istom duhu, s dve predstave Olivera Frljića, jednom iz Hrvatske (Šest lica traži pisca) i drugom iz Nemačke (Gorki: Alternativa za Nemačku?), kao i Bolivudom nacionalnog teatra po tekstu i u režiji Maje Pelević, tako da se slogan 52. Bitefa Svet bez ljudi u tom delu programa može da tumači kao svet bez pravih ljudi, svet uoči kataklizme. Ovo poslednje tumačenje ponajpre se odnosi na estonsku predstavu Prljavština koja u ovakvoj, nadam se jasnoj i razvijenoj dramaturgiji, označava kulminaciju. Posle ovog, likovno i fizički fascinantnog fizičkog teatra, u kome se glumci i doslovno valjaju u blatu, kao što to sad, na rubu kataklizme, radi i naša civilizacija, nastupa pravi – svet bez ljudi. Tri naredne predstave su, nemačka Večna Rusija Marine Davidove i Vere Martinove, izraelska Pa’am ovogodišnjeg Bitefovog otkrića, mladog multimedijalnog umetnika Nadava Barnee i švajcarska Zaostavština. Komadi bez ljudi proslavljenog Štefana Kegija iz rediteljskog kolektiva Rimini Protokol. Reč je o predstavama bez ijednog prisutnog glumca ili izvođača, zapravo o instalacijama, graničnoj formi između vizuelnih i izvođačkih umetnosti. Promocijom umetnosti instalacija, na koju se takođe odnosi slogan Svet bez ljudi, Bitef ostvaruje svoju misiju afirmacije radikalnih scenskih praksi; instalacije su uveliko dobile pun legitimitet u vizuelnim umetnostima, ali ne i u pozorištu, bar ne u našoj sredini.

S druge dve od ove tri instalacije, tematski fokus se blago rotira i s teme kolektivnog, društvenog propadanja prelazi na temu individualnog, egzistencijalnog propadanja, odnosno – smrti. Tako slogan 52. Bitefa otkriva i poslednji nivo svog značenja, izvesno najdramatičniji. Međutim, ni instalacije Pa’am i Zaostavština. Komadi bez ljudi, ali ni muzički spektakl Rekvijem za L. proslavljenog belgijskog koreografa Alena Platela, koji se ovaj Bitef svečano zatvara, nisu katastrofične. Naprotiv, one fenomenu smrti vraćaju dostojanstvo koje je u našem potrošačkom društvu, zato što svi treba da budemo večno mladi, lepi, uspešni i srećni, skroz potisnuto. Ove predstave o njoj govore pametno, toplo, pa čak i duhovito. S obzirom na to da ovaj miks Mocartovog Rekvijema i afričkih pogrebnih pesama izvodi ansambl muzičara poglavito afričkog porekla, inače vrhunskih, može se reći da, u dramaturgiji 52. Bitefa, Rekvijem za L. predstavlja i crno opelo za beli svet: onaj isti svet čiji smo dekadenciju pratili u prvoj polovini festivala i koja je, ako ne želimo da guramo glavu u pesak, naša bukvalno svakodnevna realnost, zaključno s usponom ultra desnice, od pre neki dan, i u jednoj od najslobodnijih zemalja Evrope i sveta, Švedskoj.