Lajza Mineli FOTO Atlas Media CorpLegendarni mjuzikl „Kabare“ nas prenosi u blistavi svet Kit Kat kluba 1930-ih. Svake večeri, enigmatična izvođačica Sali Bouls osvaja publiku svojom čuvenom pesmom „Život je kabare“, slaveći dekadenciju i raznolikost (diversity).
„Willkommen, bienvenue, welcome … Fremder, étranger, stranger …“
Tako počinje legendarni mjuzikl „Kabare“ — zavodljivim pozivom voditelja publici da uđe u blistavi svet Kit Kat kluba.
Mladi američki pisac Kliford Bredšo prihvata ovaj poziv.
Kao stranac, došao je u Berlin, odlučan da ne propusti nijednu sekundu onoga što se dešavalo u ovom živahnom gradu.
„Ja sam kamera sa otvorenim zatvaračem, potpuno pasivno, snimam, ne razmišljam.“
Kliford, u početku samo radoznali posmatrač, sve više postaje zaokupljen ovim senzualno napetim kosmosom.
Istovremeno, nešto mračno se nadvija – politički i društveno – sve dublje se uvlači u svakodnevni život onih koji uživaju u životu.
Ali u velikom „pre“ postoji veselje, ples i pevanje – bujno, likujuće i… ludo!
Za britansko-američkog autora Kristofera Išervuda (1904–1986), čija su dva autobiografska berlinska romana poslužila kao osnova za „Kabare“, prva poseta ovom gradu bila je jedno od najznačajnijih iskustava u njegovom životu.
U početku je „Berlin-Vavilon“ smatrao pukim reklamnim sloganom koji se takmiči sa mitskim Parizom, ali u Berlinu je doživeo „ogromnu maskaradu perverzija“ i neviđenu slobodu.
Kako je politička situacija postajala sve više preteća, konačno je napustio Nemačku i otišao u Grčku: kao homoseksualac, znao je da je u opasnosti.
Međunarodno priznati operski reditelj Klaus Gut pristupa „Kabareu“ – legendarnoj filmskoj adaptaciji snimljenoj u Minhenu – iz svoje jedinstvene perspektive.
Za njega, detaljno dočaran, dokumentarni prikaz Berlina 1930-ih postaje introspektivno putovanje.
Nesiguran mladić, pisac sa malo iskustva, istražuje sve aspekte svog potencijala i, suočavajući se sa najintenzivnijom stvarnošću, pronalazi sebe i svoj identitet.
Svakog ko prisustvuje Gutovoj produkciji „Kabarea“ očekuje iznenađenje.
Nema kluba na sceni koji reklamira blistavi, glamurozni svet kao što je to učinila Lajza Mineli koja je postala legenda sa „Kabareom“.
Umesto toga, u ovoj produkciji minhenskog Rezidencteatra, Vinsent Glander, kao voditelj, poziva publiku u Berlin 1930-ih kroz zadnja vrata.
Radnja se odvija na prikladno prefinjen način, počevši od moderne hotelske sobe u Berlinu.
Svetlozeleni tapeti, dvoja vrata desno, krevet u sredini (scenografija: Etjen Plus).
Ovde stiže američki pisac Kliford Bredšo – ne onaj mladić iz originalnog mjuzikla, već Bredšo u poznijim godinama, koga igra Majkl Goldberg, sedokos, u kaputu i šalu.
Divno je kako se prostire na krevetu i uključuje radio, sa koga svira poznata uvodna tema „Kabarea“: „Dobrodošli, Bienvenue, Dobrodošli…“
Ali reditelj to odlaže na neko vreme, umesto toga angažuje Vinsenta Glendera, kao voditelja, koji je još na samom početku već pozdravio publiku ispred crvene somotske zavese.
Sada poziva osam muzičara, koji zauzimaju svoja mesta u orkestarskoj jami i počinju da sviraju pod energičnim vođstvom Stivena Delejnija, dok veoma erotski obučeno hotelsko osoblje maršira na scenu: „Willkommen, Bienvenue, dobrodošli!“
Upravo se ovde postepeno oživljava Kit Kat klub, ustanova u kojoj mladi Bredšo susreće svet oslobođenja, požude i ekstaze kakvu nikada ranije nije doživeo, u Berlinu 1930-ih – i pevačicu Sali Bouls, zvezdu i najvreliju atrakciju u kvir klubu (koju igra i peva očaravajuća Vasilisa Reznikof).
Ostareli Klif Bredšo se priseća tog vremena u svojoj hotelskoj sobi u Berlinu, koje se mračno završava usponom nacista – to je centralna premisa koncepta Klausa Guta.
Ne prolazi dugo pre nego što se pojavljuje mlađi, još uvek nesigurni alter ego prefinjenog Tomasa Hauzera.
U scenama dijaloga, mladi Klif preuzima narativ.
Ali starija verzija je uvek prisutna, posmatra, čita, beleži.
Na taj način, on takođe otelotvoruje, u izvesnom smislu, britansko-američkog pisca Išervuda, čije su autofikcione „Berlinske priče“ činile osnovu za mjuzikl „Kabare“, sa muzikom Džona Kandera, tekstom Freda Eba i knjigom Džoa Masterofa.
U početku postoje samo suptilni nagoveštaji koji bacaju sumnju na glamurozni svet.
Na primer, u sceni u kojoj se Vasilisa Reznikov kao Bouls i mladi Bredšo zbližavaju.
Ono sa čime će se društvo uskoro suočiti pod usponom nacionalsocijalizma ostaje nejasno.
I čovek se pita: Može li Gutova mešavina sofisticirane flešbek naracije i kabare hitova ubedljivo dostići prekretnicu koju „Kabare“ predstavlja?
Slom sofisticirane ere Vajmarske republike?
Gut više puta naglo prekida kabare hitove.
Operski reditelj, radeći ovde prvi put sa glumcima, koristi priliku koju pozorište nudi, za razliku od opere: šansu da se muzika završi, da se igra tišinom.
Time on prožima svoj kabare koncept osnovnim osećajem nelagode koji je materijalu potreban da bi konačno napravio obrt.
Produkcija Klausa Guta, srećom, nije pojednostavljeni pokušaj da se povuče paralela između Vajmara i današnjice.
Umesto toga, on uspeva, kako sam kaže, da „nagovesti strukturno ponavljajuće fenomene“.
I to čini bez propovedničkog duha.
Zbog toga je njegova kabare produkcija veče najvišeg umetničkog kalibra, koje ostavlja trajan utisak.
U jednu reč, ova produkcija je primer inventivne režije, tehnički perfektne scenografije i kostimografije i nadasve briljantnih protagonista i muzičara koji su duh slobode, požude i ekstaze preneli sa spojem frivolnosti i elegancije ali i disonantnim tonovima nastupajućeg ominoznog vremena terora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
