Zašto Dostojevski a ne Kiš?

Tome sam toliko puta svedočio ali svakako najočigledniji primer na koji u današnje vreme možemo da naiđemo jeste Narodna Republika Kina koja je kao druga ekonomija i dalje kulturna nepoznanica za ostatak sveta. Mesto kulture u jednom društvu najbolje možete videti upravo u Frankfurtu.

Frankfurt je zapravo lakmus papir društveno kulturnih odnosa celog sveta. Kroz dominantne književne narative vrlo lako možete da uvidite u kom pravcu se kreće misao planete i uz malo sreće, iskustva i ponešto znanja probate da se locirate u sadašnjem trenutku. Očigledno je da društva u kojima kultura zauzima značajno mesto imaju velika očekivanja od ovakvih manifestacija. Posebno mesto u kulturnim politikama društava u kojima kultura još uvek ima snažan uticaj zauzima pisana reč. To nije slučajnost.

Ako je jezik kao naša osnovna misaona odrednica temelj našeg identiteta jasno je da kao takav kroz priče koje pričamo i beležimo zauzima posebno mesto u kolektivnoj svesti jednog naroda. Priče koje pričamo sebi i drugima nas nepovratno menjaju i o nama govore više nego što smo često i sami spremni da prihvatimo. Iskustvo i uvid koje može da nam pruži pisana reč mogu na začuđujući način da imaju formativni uticaj na čitave generacije čitalaca.

Najbolje autorke i autori nas uvode u svoje svetove gde se kroz slojeve njihove intime probijamo do opšteg, univerzalnog i time nepovratno menjaju lične i opšte narativne. To je čini se mehanizam dok je značaj nemerljiv. Ono što zovemo danas velikim kulturama su to prepoznale vekovima unazad smatrajući pobede na polju kulture podjednako važnim kao i na bojnom polju, ali kako je ovo pričao o Frankfurtu, ovo je bio neophodan uvod kako bi nastavak imao bilo kakav smisao.

Godinama unazad se raspravlja o neuglednosti srpskog štanda i opštoj nezainteresovanosti kulturnog establišmenta za ovu manifestaciju. Ona se ogleda u skoro svim segmentima predstavljanja naše kulture u inostranstvu. Od veličine štanda, preko zainteresovanosti i obučenosti osoblja na štandu do samog izgleda stvara se utisak pukog ispunjavanja forme.

Bojim se da je ove godine apsurd doveden do vrhunca. Sa priloženih fotografija se jasno može videti da je najveći deo vizuelnog identiteta našeg štanda posvećen autorima koji ne samo da nisu poreklom ili mestom života sa ovih prostora već najvećim delom nisu ni kročili u Srbiji. Kakve veze sa našom kulturom imaju Niče, Dostojevski, Tolstoj, Čajkovski, Andrejev i mnogi drugi meni je ostala nepoznanica.

Pored njihovih slika, imena i godina rođenja i smrti (skoro svi su devetnaestovekovni autori) stoji velikim slovima Srbija na ćirilici, latinici i na nemačkom jeziku. Kad naiđem na nešto toliko apsurdno i čiji smisao mi u potpunosti izmiče, odmah pomislim da je greška u meni, da nisam to najbolje razumeo ali ovde to nije slučaj. Posle dužeg razmatranja sam došao do zaključka da je moguće da su navedeni autori pominjali Srbiju u svojim delima. Verovatno afirmativno.

Zašto bi našu kulturu čak i u ovako bizarnom konceptu trebalo da predstavlja pominjanje autora (nesumnjivo velikana književnosti, muzičkog stvaralaštva itd.) koji su pripadnici drugih naroda na čije iskustvo, kao i istoriju ovi prostori ni na koji način nisu uticali, umesto domaćih autorki i autora koji su ostali zapamćeni u književnoj istoriji kao i oni koji trenutno stvaraju. Dakle, ovde se ne radi o manjku sredstava, akutnom problemu srpske kulture, već jednoj opštoj nezainteresovanosti, neukusu, bezidejnosti I osećaju inferiornosti. Slika je više nego tužna ali ono što najviše sedi u ovom slučaju jeste činjenica da takav nastup ne odslikava pravo stanje stvari.

Naša književnost je imala a ima i danas upravo one kvalitete s početka teksta i priče koje su naše autorke i autori kroz vreme pričali zaslužuju da nađu mesto na ovoj smotri. Radi preciznost, trebalo bi istaći da su na manjem panou u desnom uglu istaknuti portreti Radeta Drainca, Miloša Crnjanskog, Aleksandra Popovića, Milorada Pavića, Danila Kiša. Možemo li uopšte zamisliti štand jedne Francuske, Italije ili Amerike, pravljen prema ovom diletantskom konceptu i potrebnoj veličini tog štanda koji bi okupio sve one koji su se u svojim delima ovlaš dotakli njihovih kultura.

Nameće se pitanje. Kako je moguće ako se već krenulo putem ove očigledno nehotice začudnosti naše prezentacije u Frankfurtu da se niko nije dosetio aktuelnog nobelovca? Ipak je on najlepše govorio o onom delu naše istorije koji svi želimo da zaboravimo. Na kraju ostaje rezignacija učinjenim i propuštenim kao i svest da naše autorke i autori kao i izdavači to prosto nisu zaslužili. Mi smo daleko bolji od toga kao i od ljudi koji na ovakav način reprezentuju srpsku kulturu u inostranstvu a o trošku nas, poreskih obveznika i shodno tome, sve zajedno treba da ih bude sramota.

U Frankfurtu je bilo mnogo lepših i zanimljivijih stvari ali nažalost preovlađujući utisak je ostavio naš kulturni milje i smatram da se o tome mora razgovarati i ovakve ispade oštro kritikovao. Uz fotografije našeg štanda prilažem i fotografije komšijskih država. Ostavljam da svako izvuče zaključak za sebe.