Zenit

Na zvuk okidača devojke ispred Goldvina i Petrova su se zavrtele na petama.

Smeškale su se u objektive i zauzimale poze.

Poaro im je davao podstrek ushićenjem.

Novinar popularnog nedeljnika priđe bračnom paru, debeljku i njegovoj supruzi.

Zamoli ih da kažu kako se osećaju pred put.

Žena ga je glatko odbila.

Muža je sprečila da govori, naredivši mu da joj pokaže kako je spakovao džempere.

Ispred razočaranog žurnaliste istupi muškarac sa zvučnicima u ušima.

On je bio raspoložen za razgovor, ali nije imao šta da kaže.

Do tada su već bile postavljene televizijske kamere.

Bilo ih je tri, na rastojanju od pet ili šest metara, a pripadale su različitim televizijama.

Žustre reporterke ispred mikrofona su obavljale poslednje pripreme pre uključenja: povlačile su suknje naniže, pritezale dugmad i na obraze dodavale puder.

A kada je zasvetlela lampica na kućištu kamere i dat znak za uključenje u prenos, tajfunskom brzinom su počele da sipaju rečenice o projektu i putovanju.

Bila je to bujica fraza o „civilizacijskim rezovima“, „prodoru u budućnost“, o tome „kuda hrlimo“ i „da će se pokazati ko je bio u pravu, a ko u krivu“.

I sve takva i slična bulažnjenja koja među slušatelje unose zabune zgodne za prepričavanja i uvećavanja.

Oko Goldvina su se sjatili predstavnici elektronskih i štampanih medija.

Pitali su ga šta ima da izjavi prigodom događaja i da li je srećan zato što je pobednik „javnog nadmetanja za najbolju podelu društva“.

Goldvin se zapetljao pred navalom pažnje u kojoj je bilo, prema ukusu njegove opreznosti, isuviše nerealnih iščekivanja.

Panično trepćući, osvrtao se u potrazi za bilo kakvim utočištem.

Bežaniju ka palubi su blokirale devojke, a tu se isprečio i Poaro.

Zaposlenici dnevnih i nedeljnih glasila su isukali mobilne telefone, beležnice i diktafone, i uperili ih pravo u Ambrozija.

„Nemam šta da vam poručim“, promuca Goldvin i pomeri se napred.

Nije bilo dovoljno prostora za dve osobe, pa se stisnuo uz Petrova.

Petrov se naže ka njemu i celu situaciju dosoli mrvičkom analize.

„Moj dragi prijatelju, ta to je već izjava!“, dobaci u Ambrozijevo uvo.

Ovo je smlavilo Ambrozija i on učini jedino što mu je preostalo – mudro zaćuta.

Medijski delatnici se nisu smirili. Naprotiv, graknuli su iz sve snage.

Zasmetalo im je Ambrozijevo ćutanje.

Kao da je njihove upite namerno stavio pod ključ.

Navalili su da ga zatrpavaju pitanjima: kako i zašto nema šta da kaže, čemu takav odnos, je l’ on gaji gnušanje prema javnosti koja je opravdano znatiželjna…

I bilo je još mnogo zahteva.

U galamu se umešala žena s perom rajske ptice.

„Ako vas interesuje moje mišljenje“, obratila se okupljenima, „znajte da se od srca radujem ovom putovanju. To je oduvek bilo moje opredeljenje. Putovala sam otkad znam za sebe. U mom profesionalnom angažmanu, u mojoj umetnosti, nema mesta granicama. I u tome sam uživala, a, evo, sada mi se pruža prilika da strast pretočim u sudbinu. Pa, šta ima lepše od toga? Mi, koji smo se po pozivu i svojom voljom okupili, imamo istu zvezdu vodilju!“

Ambrozije je napola odslušao gospođu.

Pomislio je da ne bi bilo korektno da se vraća na temu posle nje i zagledao se u padinu koja se iz centra grada spuštala ka reci.

Breg je bio pošumljen kestenovima nad čijim krošnjama se vrtložio vlažan vazduh.

Jutro je odmaklo i reka se oslobađala noćne svežine.

Talasi su udarali o trupove usidrenih barki i ti zvuci pljuskanja su bili umirujući.

I sunce je već pripeklo i sunčevi odblesci su lepršali po pristaništu kao topla zavesa.

Još dve ili tri nedelje, uzdahnuo je Ambrozije, i zenit leta biće dosegnut.

Autor je romansijer čiji je roman „Ukleti brod“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.