Zlatko Paković: Srpska kulturna elita je kukavička 1Foto: www.czkd.org

Veza malograđanštine blazirane beogradske kulturne elite, đilkoškog nacionalizma bećkovićevske provenijencije i neoliberalnog profiterstva, razotkrivena je u predstavi, a nekoliko njenih ministranata u kulturi sedelo je i u publici. Dakako, u publici su bili uglavnom ljudi od građanskog integriteta, a najdivniji gest prema mom radu učinile su kolege iz Narodnog pozorišta Tuzla, došavši da gledaju premijeru. Došli su iz grada u kojem je Vojska Republike Srpske 25. maja 1995, artiljerijskom granatom ispaljenom na sam centar grada, ubila 71 čoveka mlađeg od 27 godina, a taj grad ni pre toga ni posle toga do dana današnjeg, za svoju vlast nijednom izabrao nacionalnu stranku. Sa tim sam prekrasnim ljudima u januaru ove godine izveo premijeru svoje „Crkve bosanske“, kojom smo, urbi et orbi, pokazali da nema nikakve teološke prepreke da se u džamiji venčaju dve muslimanke po šerijatskom pravu, ako su u ljubavi. Mi smo taj obred obavili u pozorištu, zato što je u pozorištu moguće ono što u realnom životu nije čak ni verovatno. Tako je i sa predstavom-liturgijom „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“. Ona je građanski obred konstituisanja javnosti, koja je u Srbiji razorena – kaže u razgovoru za Danas reditelj i pisac Zlatko Paković govoreći o premijeri svoje predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, održanoj u četvrtak uveče, Centru za kulturnu dekontaminaciju, u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava.

Kako je naznačio, „ako su vam usta puna priče o angažovanoj umetnosti, političkom teatru, a sa Brehtom na usnama počinjete svaku svoju kritiku, zašto da ćutite nad predstavom u kojoj se osuđuje kulturno vrelo koje ne samo što je proizvelo genocid u Srebrenici, brojne druge pokolje i etnička čišćenja, nego će to i dalje proizvoditi, naravno, onda kad toj eliti, u sprezi kultura-religija-politika-biznis rat na ovim prostorima opet postane finansijski unosniji od mira?“

– I zašto, kad se već bunite protiv postavljanja orijaškog spomenika-skalamerije Stefanu Nemanji, protiv antiekološkog plana izgradnje u Košutnjaku itd, zašto da ćutite o predstavi „Vox Dei – građanska neposlušnost“, u kojoj su po važećim zakonima kompletnoj vladi, javnom tužiocu i predsedniku države, sudili oni koji su likvidirani zbog svoje građanske časti i hrabrosti? Ćutati znači lagati. Ćutati znači ubijati. Srpska kulturna elita je kukavička.

* Kako doživljavate publiku vaših predstava? Na koliko nivoa razmišljate o posmatračima vaše umetnosti, odnosno koga i na koji način zamišljate da dođe na vaše predstave da biste dostigli puni efekat onoga što želite i planirate da ostvarite u javnom prostoru?

– Kao što me zanima glumac ličnost, dakle, onaj čiji se talenat bojsovski rasplamsava u građanskoj njegovoj odgovornosti na sceni i van scene – najdirektniji primer za to je ona pevačka sekvenca predstave o Srebrenici u kojoj Ivan Jevtović kao Aleksandar Vučić pokajnički traži da klekne pred 8.372 seni žrtava genocida u Srebrenici, proklinjući „čas, predeo i vreme“, kad je 20. jula 1995. godine u Skupštini pozvao da za jednog ubijenog Srbina ubijamo po sto Muslimana – tako me, dakle, zanima pre svega gledalac koji u pozorište dolazi kao slobodni građanin koji zna da će tu biti saučesnik beskompromisne kritike postojećeg i pričesnik vizije u kojoj se da nazreti kako bi naše društvo moglo da se reorganizuje. Dakle, ozlojeđeni, optimistično nastrojeni čovek koji je spreman da i sam lažovima u lice saspe istinu da su lažovi, ubicama – da su ubice, a lopovima – da su lopovi.

* Da li ste nakon niza predstava i umetničkog angažovanog pristupa o najtragičnijim temama ovdašnjeg društva, poput genocida i zločina kako u državama bivše Jugoslavije, tako i unutar društva, uspeli da pokrenete dijalog sa poricateljima i negatorima strahota koje su pojedinci učinili u njihovo, odnosno naše ime?

– Ako će se kroz deset, dvadeset, pedeset godina pisati ozbiljna istorija pozorišta u Srbiji i Jugoslaviji, pa šta mislite da će u njoj da stoji? Da neće možda u njoj pozitivno biti reči o predstavama koje su u poslednjih trideset godina igrane na repertoarima beogradskih pozorišta? Za tih proteklih decenija, imate tu tek dva-tri izuzetka. Sve što se vredno dogodilo u pozorišnoj umetnosti, dogodilo se ovde izvan njenih institucija. Zašto? Zato što ne možete režirati predstavu a biti kukavica i poltron. Ne može se napisati dramski komad ukoliko idete niz dlaku moćnicima i dominantnoj ideologiji. Tako je od Eshila do danas. Pozorište je, možda, jedina umetnost kojoj nije dovoljan tek talenat.

* Kako biste objasnili okolnosti u kojima većina građana Srbije je na ivici da sa trenutno preovlađujućeg negatorskog vrlo lako pređe na podržavalački nivo opet nekih političkih zlikovaca koji bi bili u stanju da ponove grozote koje su učinjene tokom ratova devedesetih?

– Naš obrazovni i informativni sistem u službi je najgoreg klerofašističkog revizionizma. Srpska pravoslavna crkva neće građane, nego pastvu. SANU neće građane, nego nacion. Republika Srbija neće građane, nego teritoriju. Škole neće građane, nego sluge neoliberalnog kapitalizma. Sve u svemu, omladina se sa svih strana mesi u buduće stado, koje po potrebi kulturnopolitičkih i finansijskih elita, lako, na mig, može da se pretvori u čopor ili krdo, a ubijati, pljačkati, silovati i lagati deluje vrlo uzbudljio i oslobađajuće za onoga ko po ceo dan mora da klima glavom i radi ono za šta dobro oseća da nema nikakvog ljudskog smisla.

* Imate li, na osnovu onoga što se događalo i što se trenutno dešava, neku jasniju i izvesniju viziju budućnosti, kada je o ovim problemima reč?

– Pred našim očima, na globalnom nivou, ruši se velika imperija dvadesetog veka, a diže se jedna nova, orijaška imperija, koja neće čak ni propagirati ljudska prava, kako je to činila stara. Reč je o SAD i Kini. Na Balkanu gledamo kako nacionalizam, i dalje tinjajući, služi da se ovi prostori raščiste od sopstvene socijalističke demokratske pameti i da se pretvore u periferiju globalnog kapitala sa jeftinom radnom snagom i klijentelističkom inteleigencijom. Još je Roza Luksemburg rekla: socijalizam ili varvarstvo! To su dobro znali našijenci i pre i posle nje, i Svetozar Marković i Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović i Dragoljub Jovanović i Zagorka Golubović i mnogi drugi . Dakle, varvarstvo ili socijalizam?

U pozorištu može započeti konstituisanje javnosti

* Da li je moguć obrt takve snage da pruži satisfakciju kako žrtvama tako i svima onima koji saosećaju sa njima, ali i osećaju pritisak kolektivne krivice?

– Naravno da je obrt moguć. Predstavu završavam himnom Republike Srbije „Bože pravde“, u kompoziciji Božidara Obradinovića, sa raširenom zastavom Republike Srbije na kojoj su ispisana imena svih žrtava genocida u Srebrenici i njihovi matični brojevi. Kad odigramo poslednju predstavu liturgije „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, ovu ću zastavu, zajednički rad sa Nikolom Džafom, pokloniti Narodnoj skupštini Republike Srbije, da stoji u holu njenog doma. Vidite, u pozorištu se javno mnjenje pripremalo za ratove devedesetih i reviziju istorijske naše svesti, od „Golubnjače“ i „Valjevske bolnice“, preko „Kolubarske bitke“ do „Milana Nedića“ i još desetak predstava, pa se tako u pozorištu može započeti i sa konstituisanjem javnosti. Republika koja, kao sopstvene neprijatelje, osuđuje svoje građane koji su počinili zločin, a štiti žrtve tog zločina, iako nisu njeni građani, i uzima ih u pomen, ostvarila je svoju suštinu.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.