Zoja Bojić: Umetnost evropske antike oslobađa duh

To je njena četvrta knjiga iz ciklusa izdanja prvih srpskih prevoda sa starogrčkog i latinskog jezika sačuvanih antičkih tekstova o umetnosti, koji su od 2009. do 2017. objavili Zavod za udžbenike i Dosije studio. Zoja Bojić je istoričar umetnosti, novinar, likovni kritičar, predavač na australijskim univerzitetima u Sidneju i Kamberi i, kako za sebe kaže, „pionir korišćenja interneta u edukativne svrhe“. Potomak pesnika Milutina Bojića i književnika Milana Kašanina, Zoja Bojić u razgovoru za Danas kaže da je nagrada „Nikola Milošević“, koja će joj biti uručena 9. februara, na dan kad Radio Beograda 2 slavi 60 godina postojanja, „značajna ne samo za njen rad, nego i za struku – istoriju i teoriju umetnosti“.

– Kod nas nema mnogo nagrada koje uključuju ili se direktno odnose na literarna dela iz oblasti istorije i teorije umetnosti. Ono što nagradu „Nikola Milošević“ izdvaja od stručnih nagrada jeste, između ostalog, činjenica da ona obuhvata godišnju produkciju knjiga iz više različitih oblasti istraživanja i stvaralaštva, koja se ocenjuju prema jednom određenom zajedničkom kriterijumu. Taj kriterijum je, čini mi se, ocena autorove argumentacije u postavljanju sopstvene teorije u bilo kojoj od ovih oblasti. Ova moja knjiga zapravo predstavlja dokazivanje jedne nove teze o postojanju antičke istoriografije umetnosti, a samim tim i o postojanju istorije, teorije i kritike umetničkog stvaralaštva u antici. Ove discipline su imale svoj teorijski okvir i ustanovile su neke od postulata analize likovnih umetničkih dela, koji i danas predstavljaju suštinske pojmove i suštinska pitanja savremene discipline istorije i teorije umetnosti – objašnjava Zoja Bojić.

* Zbog čega su antički istoriografi umetnosti danas važni i aktuelni?

– Reč je o petorici pisaca: Vitruviju, Pliniju, dvojici Filostrata i Kalistratu, čiji su spisi sačuvani. Prva stvar koju od njih saznajemo jeste da je postojao žanr antičke istoriografije umetnosti u okviru antičke književnosti. To znači da je antički čovek, koji je živeo od Homerovog vremena do 4. veka naše ere, imao snažnu svest o tome da postoji umetničko stvaralaštvo, kao i o tome da postoji i umetničko delo po sebi, koje vredi stvarati, posmatrati i doživljavati. To je strahovito važna ideja, koju saznajemo od ovih antičkih istoriografa umetnosti. Oni su u svojim pisanjima dotakli i sve one stvari koje se tiču umetničkog tržišta, naručivanja umetničkog dela, njegovog izlaganja, sakupljanja umetničkih dela, svesti o njegovoj vrednosti…, a neki od ovih pojmova potpadaju pod savremenu nauku koja se bavi muzeologijom. Samim tim se naše shvatanje celokupne istorije umetnosti jako menja, kao i naše shvatanje antičke istorije umetnosti.

* Čemu antika duguje svoju modernost, koju u svojim knjigama ističete navođenjem primera iz kasnijih epoha istorije umetnosti u kojima se prepoznaju antički uzori?

– Ima stvari koje su sačuvale svežinu baš putem pisanja ovih antičkih istoriografa umetnosti, a tome je pomoglo i to što su izvesni umetnici poznavali antičko nasleđe. Mnoga dela antičke kulture upoznali smo kasno, u 18, a neka tek u 19. veku, ali znamo da su se u renesansi, po nalogu naručilaca, slikarski rekonstruisali neki od opisa slika koje je Filostrat Stariji zabeležio. U prethodnim knjigama – Vitruvije, Plinije Stariji i Filostrati, jedan deo posvećen je reprodukcijama u boji, koje su obavezno uključivale i neke reference na umetnost 20. i 21. veka. Modiljani je, recimo, slikao između ostalog podstaknut nekim od ideja koje je zabeležio Vitruvije. U ovoj nagrađenoj knjizi nema takvih likovnih poređenja, mada se pojavljuju u tekstu. Pominju se, kao epizodne ličnosti, Pikaso i Sezan zato što se od čitaoca očekuje poznavanje nekih od dela tih velikana. Nije bilo potrebe da se ukazuje na modernost antičkih likovnih dela direktnim likovnim poređenjem zato što su mnoga od njih toliko moderna po svom izgledu, formi, po onome čemu su služila, kako su napravljena, kao i po tome što je umetnik bio ponosan na svoje delo pa se i potpisao, da mi se činilo izlišno praviti poređenja sa nekim nekih od revolucinarnih dela impresionizma, postimpresionizma, moderne… koja su preokrenula likovno stvaralaštvo. Ja ne kažem da je kompletna antička umetnost koristila isti način razmišljanja koji koristi moderna ili savremena umetnost, daleko od toga. Ali, mnoga dela koja potiču iz antičkog perioda korenspondiraju sa veoma modernim i savremenim vizurama savremenih živih ili revolucionarnih umetnika 20. veka.

* Zašto je baš antički grčki svet utemeljio evropsku civilizaciju i ustanovio takoreći sve pojmove koje znamo u oblasti umetnosti, nauke, politike…?

– Jeste da je evropska antika utemeljila neke od ideja evropske civilizacije i kulture, ali ima puno varijacija na temu i one se ne okreću samo u krug. Tu nije reč samo o nekom tehnološkom napretku. Sami Heleni, u vremena kad su se stvarale mnoge od tih prvih filozofskih ideja, kao i one koje su pretočene u praktični život, nisu uvek bili potpuno svesni toga da pripadaju istoj kulturi, iako su govorili istim jezikom. Helenska književnost može da postoji kao pojam zato što je to književnost na grčkom jeziku, ali da li sve ideje Helena možemo da stavljamo pod jednu kapu? Možda je najpametnije da kažemo da je to umetnost evropske antike, pošto to zaista jeste.

* Zašto se antički svet zadržava u evropskim okvirima kad se granice antičkog grčkog i rimskog sveta nisu zadržale na današnjoj Evropi?

– Kod nas se malo govori i zna o interesantnoj umetničkoj pojavi čije istraživanje sad počinje u svetu. To je umetnost Gandare. Gandara je oblast koja se nalazi u Indiji, Pakistanu i Avganistanu. Mada se još uvek raspravlja šta je i gde je, svakako postoji nešto što zovemo imenom umetnost Gandare. To je kombinovanje helenskih, helenističkih i rimskih elemenata sa elementima autohtonih kultura, koje je nastalo u velikom vremenskom rasponu i na velikom geografskom prostoru. U okviru te umetnosti se ispilio, ako tako može da se kaže, prvi lik, prvo fizičko prikazivanje lika jednog božanstva – Bude.

* Antički pisci nisu pravili veliku razliku između prirode i društva. Koliko su političke i društvene ideje uticale na antičku umetnost?

– U književnosti imamo jasne primere gde su dnevnopolitička dešavanja direktno bila deo onoga o čemu se pisalo. Posebno u komediji. Kod Aristofana ima direktnih referenci na politička zbivanja u onom mestu u kojem se ta drama i odvija i prikazuje. Gledaoci imaju direktne reference na ono što je život oko njih. Koliko se to vidi u likovnim umetnostima gotovo da je nemoguće da se kaže, jer je sačuvan samo jedan mali procenat umetničkih dela.

* Šta je danas od tih antičkih ideja, pre svega od demokratije, ostalo posle uticaja koji su ostavili hrišćanstvo, reformacija, racionalizam sve do globalizacije?

– Savremene definicije demokratije nemaju baš nešto specijalno mnogo veze sa antičkim definicijama. Taj pojam je dobio potpuno drugačije i ne samo jedno, nego više novih značenja od onog koji je nekad imao. Srećemo se s tim da nam neko kaže da u nekoj, govorim o imaginarnoj, a ne našoj zemlji, nije demokratija, a da drugoj zemlji veruju da žive u demokratiji. To je pojam koji se danas definiše na različite načine – ne možete se ni slagati ni ne slagati sa takvim definicijama, zato što je svaka od njih relativna i ne odgovara definiciji demokratije u Atini 4. veka.

* Da li je danas u 21. veku uopšte moguće govori o pojmu slobodnog građanina u antičkom smislu?

– Pa, ja ne znam da li smo ikad mogli da govorimo o pojmu slobodnog građanina. Ali kad je reč o umetnicima, postoji nešto što se zove slobodan duh. On je uvek postojao i potpuno je van bilo kakve veze sa bilo čim. Čak tamo i gde ovi moji antički istoriografi umetnosti govore o ropstvu. Na primer, za Ezopa se zna da je bio rob u nekom periodu svog života i da je kao rob napisao mnoge svoje basne ili priče, kako su oni to govorili, o čemu su antički istoriografi pisali zbog toga što su Ezop i njegove priče bili tema slikarskih dela. Da li je Ezop zbog toga manji pisac? Ne, sloboda njegovog duha je čak i u ropstvu iznedrila ogromna dela, koja su možda mala po formatu, ali koja već više od 2.500 godina žive i nas podučavaju. Ta sloboda duha se pokazuje jednakom snagom i u likovnim umetnostima, muzici. Sloboda duha je ono što nas čini slobodnim, a da li smo kao građani više ili manje slobodni u bilo kom društvu, to možda je pitanje individualne definicije i definicije tog društva.

Putovanje po „severnim polovima“

* Koliko antički istoričari umetnosti pomažu u jačanju slobodnog duha?

– Čitanje antičkih istoriografa umetnosti i razumevanje toga o čemu oni pišu, analiza svega toga, oslobađa duh. Ne samo u smislu praktičnih stvari, nego vam dozvoljava da zamišljate, vizuelizujete, ali ne i da maštate, nešto što ne može da bude naučno utemeljeno. Ja ponekad, što se tiče slobode duha, citiram prvi broj „Svetokreta“, međuratnog časopisa za „ekspediciju na Severni pol čovekovog duha“, čiji je urednik i idejni tvorac bio jedan od braće Micić – Branko Ve Poljanski. Izlazio je pre „Zenita“, u čijem je prvom broju pisalo da je „put čovekovog duha na Severni pol propao i zato sad imamo ‘Zenit'“. Ta putovanja čovekovog duha po ‘severnim polovima’, odnosno po drugim svetovima, gde god oni bili, dragocena su i mislim da treba uvrebati svaku priliku da čovekov duh otputuje. Antički istoriografi umetnosti nude jedan predivan novi svet za koji nismo ranije znali, koji je pun lepote i lepih intriga, odgonetljivih tajni, mada ima i poneka koja to nije, svet pun ideja.