Radivoje Raša Andrić: Veliki majstor režije 1Radivoje Andrić Foto: Promo/Glorija Lizde

„Teška je sramota što špicu sada seku. Na svim domaćim kanalima. Vi, ljudi koji sečete, nemojte, molim vas, špica je deo filma, svojevrsna koda, odzvuk, interval koji ti da vremena da se slegne duša, da ti se skupe i sklope misli. Sekači špica, tim postupkom nagrdite film na samom kraju, kô makazama nam isečete emociju.“

Ovo je u intervjuu časopisu Jugoslovenske kinoteke rekao reditelj Radivoje Raša Andrić, pričajući između ostalog zbog čega je za ovu ustanovu napravio izbor filmova određenih reditelja, i govoreći o umetnosti pravljenja, ali i gledanja filma.

Potpisnica ovih redova imala je sreće da joj u razgovoru povodom nastajanja svog trećeg i verovatno do sada najpopularnijeg filma – „Kad porastem biću kengur“ otkrije još jednu od „malih tajni velikih majstora režije“ – da se, kako je rekao, dok pravi film, a naročito u montaži, „nemilosrdno skraćuje“. I to je jedan od načina kako su dobijeni njegovi pitki, duhoviti i od publike voljeni, ali i od kritike hvaljeni filmovi.

To se dogodilo i sa najnovijim, snimljenim gotovo 15 godina nakon „Kengura“, „Letom kada sam naučila da letim“, koji obara rekorde u domaćim bioskopima, a priznanje mu je odala i publika Pulskog festivala ocenivši ga kao najbolji u međunarodnom programu.

U filmovima Raše Andrića, ali i u njegovim „rediteljskim eksplikacijama“ očituje se najveća mera zanatske veštine. One koja tako bolno nedostaje i nekim njegovim „viđenijim“ kolegama a koja neretko završava u pravom majstorstvu, tj. umetnosti bez početne namere da umetnost pošto-poto bude. On se tom zanatu, prema sopstvenim rečima, učio dugo i strpljivo, asistirajući najpre drugim rediteljima. Osim što je tako učio i završavao škole, hvatao je i „cake“ kao gorepomenutu o skraćivanju ili onu o neophodnosti brušenja scenarija.

I zaista, njegovi su filmovi oni od najposebnijih u domaćoj (čitaj regionalnoj) kinematografiji čije se replike znaju napamet i razmenjuju u svakodnevnom govoru. Nije beznačajno pomenuti da je filmove radio sa Srđom Anđelićem, da je otvorio vrata Miroslavu Momčiloviću, da je znao da odabere pravi književni predložak poput knjige Jasminke Petrović.

Nemalu ulogu u njegovom talentu ima nasleđe i odrastanje, uz oca Vladimira, dečjeg pisca, pesnika, reditelja, urednika, i majku Bojanu, takođe televizijsku autorku („Trezor“) i urednicu. U nastajanju njegovih filmova pomaže mu i supruga Lidija, dramaturškinja, inače kćer reditelja Mladomira Puriše Đorđevića.

Osim „Munja“, „Kengura“ i „Tri palme“ režirao je i serije „Mile protiv tranzicije“ i „Otvorena vrata“. U „pauzi“ snimanja filmova od petnaestak godina bavio se i serijama koje nisu snimljene – „Jebo sad hiljadi dinara“ po knjizi Borisa Dežulovića za HRT i „Hajduci“ po Nušiću za RTS. Sa Srđom Anđelićem radi i na filmu „Munje opet“. Tri pilot-epizode serije „U zagrljaju Crne ruke“ emitovane su na TV Nova krajem prošle godine. Autor koji za sebe kaže da nije preterano ambiciozan čovek jer je tako vaspitan i koji, prema sopstvenim rečima, snima komercijalne filmove, skromno se opominje zbog još jednog nedostatka: „Rašo, misli na atmosferu, znaš da si klimav u tome.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.