Foto: Violeta MilutinovićSa čvrsto stegnutim aparatom u ruci sve deluje lakše i moguće. Nismo odustajali ni kada nas je divlja svinja posmatrala sa leđa, ni kada se pojavio medved ili mečka sa tri mečeta.
Dozvolili smo da nas juri gusan koji snažno udara kljunom i umorni konj sa sve teretom, da nas grebe i kljucka beloglavi sup.Puštali smo insekte da nas grickaju i uvlače se u majice, žabama da nam skaču po nosu i glavi. Pijavicama da nam se lepe po koži. Gladnoj vidri da nam šišti i kezi se, gledali smo u oči šakala koji reži…
Ovako pričaju supružnici Violeta i Zoran Milutinović, oboje pasionirani fotografi. Zoran je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu (ORL) u penziji, a Violeta je diplomirani defektolog, ortoptičar i specijalni pedagog. Pasionirano se dugo godina bave fotografijom. On nosi zvanje majstor fotografije Foto saveza Srbije, a Violeta je kandidat majstor.
– Kako bismo iskustva iz prirode i njene svetlosne odraze, kao i živote ljudi oko nas sačuvali od zaborava, došli smo do želje da ozbiljno počnemo da se bavimo fotografijom. To je krenulo sasvim amaterski, pre dvadeset godina. Porodične fotografije su počele da se proširuju na našu okolinu. Iako smo se dugo godina bavili skijanjem, u prirodu smo se zaljubili posle prvog boravka u Carskoj bari. Nastajali su fotozapisi iz prirode, a potom bi okretali objektive i ka ljudima i njihovim životima. Tako su nastali i oni drugi, gradski i seoski zapisi sa svim svojim tajnim, skrivenim i nepoznatim ćoškovima – kažu Milutinovići.
U nameri da uče, priključili su se Fofo klubu Beograd, a potom postali i članovi Foto saveza Srbije.
– Tu smo stekli prva iskustva i upoznali se sa osnovama fotografije. Godina smo usavršavali svoja znanja i veštine iz ove široke oblasti. Učestvovali smo na brojnim radionicama, prisustvovali predavanjima poznatih fotografa, išli na zajednička putovanja. Potom je usledilo osamostaljivanje, koje je podrazumevalo izgradnju lične foto vizije i način prilaska fotografiji. Napravili smo svoj “ foto pečat“ i počeli da učestvujemo na brojnim našim i međunarodnim foto takmičenjima. Dobitnici smo mnogobrojnih nagrada, medalja, pohvala i priznanja. Najzad, čitav naš rad je i formalno krunisan dobijanjem fotografskih zvanja u zemlji i inostranstvu – objašnjavaju sagovornici Danasa.
Novostečena znanja i veštine iz oblasti fotografije omogućila su im da drugačije vide sve oko sebe.
– Bolje smo zapažali, primećivali smo i ono što do tada nismo. Svet prirode, pa i svet uopšte, postao je bogatiji, šareniji i zanimljiviji. Naučili smo da vidimo više i bolje nego drugi. Fotografija nas je spojila sa novim mestima i upoznala sa različitim ljudima. Podarila nam je strpljenje, hrabrost i uvek nas gura na jedan korak više. Na nas su padale teške ograde, zadobijali smo raznorazne povrede ramena, leđa, izvrnuti članak ili polomljen nos. Bolo nas je trnje i peckala žariga… Vrtelo nam se od nesnosnih vrućina ili smo se tresli od jezive zime. Upadali smo u razne rupe i kanale, do struka smo gazili u bare, gušila nas je trska i saplitao vres… Zaleđene grane su nam skidale kape, ptice su nam kakile po glavi… Spavali smo u kolima, po zemlji, na senu, u hladnim šupama i nedovršenim čekama. U vreme snežne oluje boravili smo potpuno sami u brvnari bez vode i struje… Naučili smo da ložimo vatru i sečemo drva… Sedeli smo po betonu, okukama, na praznim gajbama… Zore smo delili sa pticama pevačicama, noći sa svetlucavim svicima i hukom sova… Zajedno sa rendžerima smo spašavali mladog labuda iz zimskog kanala, vadili orla mišara iz snega, nosili povređenu sivu čaplju, sklanjali smo zmije, kornjače i žabe sa puteva, osvešćivali jednog vrapca, metlom jurili mačku koja bi da pojede lastu – sećaju se Milutinovići fotografskih dogodovština.
Kada voliš da fotografišeš prirodu, kažu, ne treba se stideti da polupodignutih pantalona trčiš za divojarcem koji se pojavio baš u nezgodno vreme, ili da štapovima čeprkaš po raznim izmetima radi identifikacije traga životinje.
– I danas idemo dalje, jer objektiv naših fotoaparata čini da svaki ponor deluje manje haotično, a svaka bubica i mrav mnogo veći… Svaka divlja svinja, košuta, srna, zec, lisica, ptica su realističniji i opipljiviji. Sve pevanje prirode, njeni krici, urlici i zavijanja su jasniji i razumniji. Oni nam omogućavaju da naš strah bude zdrav i da slobodno dišemo. Ta sloboda nam je dala radost, nadu i živost – zaključuju Violeta i Zoran.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
