Ne izražava sažaljenje, nema želju da ih podučava, jednostavno pokušava da ih razume, da sazna više o njima.

U ovim reportažama postoji mnogo zanimljivih podataka koje se odnose na ceo kontinent ili na pojedine zemlje, plemena i ljude. Predstavljeni su običaji, kulture, mentalitet, procesi i promene kao posledica dekonolizacije ovoga kontinenta. Predstavljena je Afrika viđena očima njegovih tamnoputih stanovnika i očima jednog „uljeza“ – belca.

Rišard Kapušćinjski (1932-2007) legendarni je novinar poljske i svetske reportaže, najprevođeniji savremeni poljski pisac, mislilac, pesnik, predavač književnosti na evropskim i američkim univerzitetima, dobitnik brojnih priznanja i nagrada u zemlji i svetu, više puta nominovan za „Nobelovu nagradu“.

Kritičari u svetu smatraju da je uveo reportažu u svet književnosti, stvorio novu književnu vrstu, njegovo pisanje nazivaju „esejizacijom reportaže“ ili „reporterskim romanom“. Kapušćinjski se godinama pasionirano bavio dalekim i nepoznatim zemljama „Trećega sveta“. Govorio je da ga radoznalost stalno tera u svet i da ne postoji mesto za koje bi mogao da kaže: „Tu ću ostati“. Putovao je s jednog kontinenta na drugi, iz jedne zemlje u drugu, najviše u Afriku.

Kapušćinjski nikada sebe nije smatrao pesnikom. Ipak, autor je dve knjige pesama – „Beležnica“ (1986) i „Zakoni prirode“ (2006). Objavio je takođe šest knjiga kratkih zapisa i refleksija, pod naslovom „Lapidarijum – 1990-2007.“ („Samizdat B92“, 2001). Koliko mu je bio značajan odnos prema drugom i drugačijem najbolje pokazuje u maloj knjizi „Taj Drugi“ (2006), u kojoj analizira pojam drugosti s reporterskog, filozofskog, antropološkog i sociološkog gledišta.