EPA-EFE/ROLEX DELA PENAKada se govori o velikanima evropske košarke ime Svetislava Pešića zauzima posebno mesto.
Proslavljeni srpski trener je tokom više od četiri decenije karijere osvojio gotovo sve što se može osvojiti i ostavio neizbrisiv trag u reprezentativnoj i klupskoj košarci, a u nedelju je završio profesionalnu misiju nesrećnim porazom u finalu plej-ofa šampionata Nemačke od „svoje“ Albe.
Od istoka Srbije do Evrolige
Od Pirota do Bormija, od Minhena do Indijanapolisa, od Berlina do Barselone, od Vlada Divca i Tonija Kukoča do Nikole Jokića. Malo je ljudi u evropskoj košarci čije se ime izgovara sa toliko poštovanja kao ime Svetislava Pešića. „Karijeva“ karijera nije priča o jednom timu ili jednom trofeju, on nije samo osvajao pehare. Menjao je košarku iznutra, stvarao je generacije i iznedrio legende ovog sporta i tako ostavio dubok trag na najstarijem kontinentu.
Svetislav Pešić rođen je 28. avgusta 1949. godine u Novom Sadu, ali se njegova porodica ubrzo preselila u Pirot. Upravo će grad na Nišavi postati mesto gde će napraviti prve košarkaške korake.
Dok su druga deca jurila fudbalsku loptu, mali Kari se zaljubio u košarku. Tadašnja Jugoslavija tek je gradila svoju košarkašku tradiciju, a Pirot nije bio grad koji je mogao da se pohvali uslovima za ovaj sport. Ipak, ono što nije imao u infrastrukturi, mladi Pešić nadoknađivao je ljubavlju prema sportu.
Još kao dečak pokazivao je osobinu koja će ga kasnije proslaviti – tvrdoglavost. Nije odustajao. Uvek je želeo da zna više od drugih, da razume igru, da pronađe rešenje tamo gde drugi nisu mogli.
Iako je početak u KK Pirot bio u lokalnim okvirima, daleko od velike scene, talenat Pešića koji se brzo razvijao pročuo se i do Beograda. Pirot je bio njegova početna stanica, sredina u kojoj je stasavao kao igrač i gde je napravio prve korake koji će ga kasnije odvesti u vrh jugoslovenske košarke.
U glavni grad Jugoslavije preselio se krajem 60-ih godina, gde je pojačao redove Partizana. U Partizanu je igrao od 1967. do 1971. godine i tu je počeo da se oblikuje kao ozbiljan bek. U crno-belom dresu ulazi u sistem jugoslovenske košarke, u vreme kada je klub već gradio identitet jedne od najjačih škola u regionu. Iako tada nije bio zvezda prve magnitude, Partizan mu je dao delić onoga što će kasnije postati njegova najveća snaga – razumevanje igre kakvo malo ko poseduje, taktičku disciplinu i osećaj za igrače.
Bosna, Grenobl i prva evropska titula
Sedamdesetih godina prošlog veka Bosna je stvarala jednu od najjačih ekipa u Evropi. Na klupi je bio Bogdan Tanjević, a među igračima Mirza Delibašić, Žarko Varajić, Ratko Radovanović, Sabit Hadžić, a medju njima i Svetislav.
Godina koja je zauvek ostala upisana u istoriji jugoslovenske košarke i urezana u njegovo sećanje je 1979. Bosna je u finalu Kupa evropskih šampiona u podnožju Alpa u gradu Grenobl, savladala italijanski Emerson Vareze sa 96:93 i postala prvi jugoslovenski klub koji je osvojio titulu prvaka Evrope.
Pešić je tada ulazio u treću deceniju života i sa svojih 29 godina prvi put osetio evropski tron. Malo ko je mogao da pretpostavi da će četiri decenije kasnije njegovo ime biti sinonim za isti.
Početak trenerskog puta i nezaboravni Bormio
Po završetku karijere ostao je u Bosni kao pomoćni trener Bogdanu Tanjeviću. Upravo je od „Boše“ naučio mnogo o radu sa mladim igračima i psihologiji ekipe.
Osamdesetih godina jugoslovenska košarka bila je rasadnik talenata. Savez je tražio čoveka koji bi mogao da vodi juniorsku reprezentaciju. Izbor je pao na Pešića. Bio je to početak jedne od najvećih priča u istoriji evropske košarke.
Svetsko prvenstvo za juniore u Bormiju 1987. godine ostalo je upisano kao jedan od onih turnira koji menjaju istoriju košarke. Ne samo zbog zlata koje je Jugoslavija osvojila, već zbog činjenice da je tamo nastala generacija koja će narednih decenija oblikovati evropsku i svetsku košarku.
U Bormiju se okupila ekipa koja je kasnije postala sinonim za “zlatnu generaciju”. Mladi, talentovani, ali još uvek neafirmisani igrači koji tada nisu bili ni blizu svojih najvećih dometa.
Vlade Divac je imao 19 godina i već tada pokazivao osećaj za igru i liderske osobine koje će ga odvesti do NBA karijere i statusa legende. Toni Kukoč sa 18 godina bio je još uvek tanak, ali već tada neuobičajeno kreativan za visokog igrača – neko ko vidi pas koji drugi ne vide. Dino Rađa je sa 20 godina donosio snagu i agresivnost pod košem, dok je Aleksandar-Saša Đorđević, takođe 20-godišnjak, već pokazivao hladnokrvnost i osećaj za odlučujuće trenutke koji će ga kasnije učiniti jednim od najvećih evropskih plejmejkera.
Mnogi tada nisu verovali da ta grupa momaka može da napravi nešto veliko na svetskoj sceni. Previše mladi, previše različiti, u očima skeptika bez dovoljno iskustva. Nisu svi verovali da će ti momci postati velikani. Verovao je Kari. Na tom prvenstvu Jugoslavija je dva puta pobedila Amerikance. Prvi susret sa timom Lerija Brauna završio se pobedom Jugoslavije rezultatom 110:95 , gde je reprezentacija svojom igrom stavila do znanja da je ravna tzv. „drim-timu“. Da su čak i bolji od Gerija Pejtona, Lerija Džonsona i Skota Vilijamsa pokazali su u revanšu kada su u produžecima 120:115 drugi put savladali Amerikance. Usledilo je polufinale sa Brazilom pa potom i finale sa domaćinom. Međutim Italija nije imala odgovor na odbranu Jugoslavije i nije uspela da održi tempo do kraja utakmice.Taj trijumf je samo potvrdio ono što će vreme kasnije pokazati – da je Bormio za Pešića bio početak jedne epohe.
Godinama kasnije Divac će u sećanju kroz razgovor reći: „Kari nas je naučio kako da budemo pobednici.“ Od te ekipe kasnije su nastali NBA šampioni, članovi Kuće slavnih i reprezentativci koji će obeležiti devedesete.
„Aufiderzen“ Rusima i titula evropskog prvenstva
Staze uspeha kojima danas košarkaška reprezentacija Nemačke hoda, utabao je upravo Svetislav Pešić. Do danas mnogi nemački novinari smatraju da bez Karija ne bi bilo ni kasnijeg uspona nemačke košarke koji su nastavili Dirk Novicki i današnja generacija predvođena Denisom Šruderom. Kada je 1987. preuzeo reprezentaciju Nemačke, tamošnja košarka nije bila ni približno razvijena kao danas.
Dirk Novicki još je bio dečak, a nemačka reprezentacija nikada nije osvojila medalju na velikom takmičenju. Ali Pešić nije gledao istoriju, zanimala ga je samo budućnost. Na Evropskom prvenstvu 1993. kao domaćin, njegova ekipa predvođena Kristijanom Velpom stigla je do finala. U borbi za zlato savladana je Rusija rezultatom 71:70. Nemci su prvi put postali prvaci Evrope.
Istovremeno je u Berlinu stvarao Albu.Klub koji nije imao evropsku tradiciju pod njegovim vođstvom osvojio je Kup Radivoja Koraća 1995. godine.To je bio prvi evropski trofej za jedan nemački klub. Usledilo je nekoliko uzastopnih titula prvaka Nemačke. Pešić je od Albe napravio klub sa imenom u Nemačkoj.
Povratak na evropski tron u grotlu Istanbula
Svetislav Pešić seo je na klupu reprezentacije Jugoslavije posle neuspeha na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Istanbul godinu kasnije ostao je upisan kao trenutak kada se jugoslovenska košarka vratila na evropski vrh. Posle turbulentnog perioda u Sidneju , ekipa je u Tursku stigla sa jasnim ciljem –da dokaže da pripada samom vrhu.
Pod vođstvom Svetislava Pešića, tim je bio potpuno drugačiji u odnosu na godinu dana ranije. Sve je bilo podređeno sistemu koji je Kari postavio. Dejan Bodiroga je preuzeo ulogu lidera na terenu, Vlade Divac je poneo iskustvo iz NBA u ključnim trenucima, Predrag Stojaković je bio glavna ofanzivna pretnja, dok su energiju u rotaciji dodavali Marko Jarić, Dejan Tomašević, Vlado Šćepanović i Milan Gurović.
Turnir je pokazao da je Pešić uspeo da “složi” ekipu koja je godinu dana ranije tražila identitet. Kako je prvenstvo odmicalo, Jugoslavija je sve sigurnije ulazila u završnicu prvenstva.
U finalu ih je čekala Turska – domaćin koji nije smeo da ispusti trofej kod kuće. Preko 15.000 navijača stvaralo je pritisak našim igračima i dodatno otežavali da Jugoslavija dođe do još jedne medalje. Međutim, Jugoslavija je ostala smirena, igrala je kontrolisano i nije dozvolila da emocija preuzme utakmicu.
Kvalitet koji su imali naši igrači kao i i iskustvo koje nose su presudili. Jugoslavija je kontrolisala ritam meča i savladala Turke 78:69 potvrdivši da je najbolja selekcija Starog kontinenta.
Dejan Bodiroga je zasluženo poneo titulu MVP-a turnira, ali iza svega je stajao Svetislav Pešić – trener koji je od grupe velikih imena napravio još veći tim i vratio Jugoslaviji titulu prvaka Evrope.
Noć kada je pao drim-tim u Americi i zlato Jugoslavije
Indijanapolis 2002. godine bio je turnir koji je ušao u istoriju svetske košarke kao jedan od najdramatičnijih i najtežih koje je Jugoslavija ikada odigrala. Amerika je bila domaćin, a u timu SAD nalazila se plejada NBA zvezda: Pol Pirs, Redži Miler, Džermejn O’Nil, Ben Volas, Majkl Finli i mnogi drugi. Svi su ih videli kao apsolutne favorite za zlato.
Međutim, već u četvrtfinalu dogodio se šok.
Jugoslavija je odigrala savršenu, hladnu i taktički disciplinovanu utakmicu i pobedila SAD 81:78. To je bio istorijski trenutak i jedno od najvećih iznenađenja u istoriji FIBA košarke.
U tom meču je do izražaja došao tim Svetislava Pešića, koji je još jednom pokazao da sistem i disciplina mogu da sruše individualni kvalitet NBA zvezda.
Posle tog trijumfa, Jugoslavija je nastavila put do finala. U odlučujućoj utakmici protiv Argentine igran je pravi rat do poslednjeg trenutka, koji je ušao u produžetak. Dejan Bodiroga je predvodio tim sa 27 poena, preuzevši odgovornost u ključnim momentima.
Na kraju, Jugoslavija je postala prvak sveta 2002. godine.
To je bio trenutak kada je jedna generacija zapečatila svoje mesto u istoriji – i ispostaviće se, poslednji put pod imenom Jugoslavija bila na svetskom vrhu.
Barselona i ostvarenje sna dugog skoro osam decenija
Osnovana 1926. godine Barselona je imala generacije vrhunskih igrača i trenera, ali ono što je nedostajalo bila je titula prvaka Evrope.
Kroz godine su u dresu Barse igrali i ostavljali trag veliki majstori, ali Evroliga je i dalje ostajala nedostižan cilj. Sve do početka 2000-ih, kada je na klupu stigao Svetislav Pešić.
Sezona 2002/03 donela je potpuno novu dimenziju igre. Pešić je napravio tim koji je bio savršena kombinacija talenta, discipline i jasne hijerarhije. U njegovom sistemu svaki igrač je znao svoju ulogu, a individualni kvalitet je stavljen u službu kolektiva.
Vrhunac je došao na fajnal-foru Evrolige u Barseloni 2003. godine. Pred domaćim navijačima, pod ogromnim pritiskom očekivanja, Barsa je igrala kao tim koji tačno zna šta želi. U finalu je stigla i potvrda – prva evropska kruna u istoriji kluba.
Ali, tu nije bio kraj.
Pešićeva ekipa je iste sezone osvojila i prvenstvo Španije i Kup kralja, čime je kompletirana tripla kruna kao jedan od najvećih uspeha u istoriji kluba.
Tako je Pešić postao čovek koji je ispunio dugogodišnji san Katalonije i upisao se kao trener koji je Barseloni doneo ono što generacije pre njega nisu uspele – evropski tron. Ponovo je pored sebe imao produženu ruku na parketu – Dejana Bodirogu.
Karijera ga je dalje vodila kroz Đironu, Virtus Romu i Dinamo Moskvu. Sa Đironom je osvojio FIBA Evrokup, a sa Dinamom ULEB kup.
Gde god bi se pojavio, trofeji su dolazili za njim. Kada je 2008. došao u Crvenu zvezdu, klub je prolazio kroz težak period. Nije osvojio titulu, ali je vratio energiju i veru među navijače posle velike rezultatske krize.
Prihvatio je projekat Bajerna 2012. godine i preselio se u Minhen. Klub iz Bavarije tada nije imao ozbiljnu evropsku reputaciju, ali je Pešić osvojio Bundesligu već 2014. godine.
Njegov sin Marko Pešić kasnije je postao direktor kluba, a porodica Pešić ostavila je dubok trag u Minhenu.
Kada se 2018. vratio u Barselonu, mnogi su mislili da je vreme učinilo svoje.
Ali Kari je ponovo osvojio ACB ligu i još jednom pokazao da košarkaško znanje ne stari tako olako.
Sija srebro kao zlato
Po drugi put postao je selektor Srbije 2021. godine
Na Mundobasketu 2023. stigao je do finala gde ga srušila Nemačka, ista ona kojoj je doneo medalju evropskog prvaka. Ali tu je Srbija pokazala identitet pod vođstvom Pešića. Prodor Boganovića protiv Kanade, trojke Petruševa protiv Litvanije sve su momenti koje ćemo pamtiti, jer su nas učinili ponosnim. Trofej u Manili pripao je Nemcima, ali srce naroda pripalo je Pešiću i ekipi. Tu je nastalo i ono čuveno “ Svi za jednog, jedan za svi“
Na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. reprezentacija je pojačana Nikolom Jokićem jurila zlatnu medalju u prestonici Francuske. U četvrtfinalu napravili su preokret protiv Australije, a u polufinalu protiv SAD-a bila bolja većinu utakmice. Amerika je prevdođena Kevinom Durentom i Lebronom Džejmsom ipak preokrenula rezultat u poslednoj četvrtini i otišla u finale. Pešić je Srbiji obezbedio bronzu, a kako se ispostavilo to je bio poslednji uspeh sa reprezentacijom, jer je na Evropskom prvenstvu 2025. godine doživljen neuspeh i eliminacija u osmini finala.
Pešić je van terena odisao šarmom. Njegove konferencije postale su legendarne. Njegove rečenice citiraju se godinama, a temperament, humor, disciplina i ljubav prema košarci učinili su ga jedinstvenim.
Jer, Svetislav Pešić nikada nije bio samo trener. Bio je učitelj. Graditelj. Vizionar. Čovek koji je spojio četiri decenije košarke u jednu priču.
I za kraj tri tačke… Na to nas je Pešić navikao: „Znate kako se kaže, kad si jednom trener, uvek ostaješ trener“ – naglasio je Pešić u intervjuu za Danas na prelazu iz 2024. u 2025. godinu.
O njemu su rekli :
„Sa Pešićem znaš da nema improvizacije. Sve ima smisao, sve ima razlog. Kod njega igraš pametniju košarku.“ – Dejan Bodiroga
„Kari nas je naučio kako se postaje profesionalac. Nije on samo trener, on je bio škola košarke i života.“ – Vlade Divac
„Kod Pešića si morao da razmišljaš. Nije bilo dovoljno da znaš da igraš – morao si da razumeš igru.“ – Toni Kukoč
„Njegova ličnost ostavljala snažan utisak. I dalje je veoma popularan ovde i uvek će imati toplu dobrodošlicu. Barselona će uvek biti njegov drugi dom.- Huan Karlos Navaro
„On je znao da iz svakog igrača izvuče maksimum. Kod njega nisi mogao da sakriješ slabosti, ali si postajao bolji.“ – Predrag Stojaković
„Pešić je bio razlog zašto smo verovali da možemo da pobedimo svakoga.“- Dirk Novicki
„On je trener koji te tera da misliš. Kod njega nema praznih minuta.“ – Šarunas Jasikevičijus
Bonus video: Pešić po povratku sa Evropskog prvenstva 2025. godine
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
