Babičkom veštinom protiv genocida 1

Ako ste mlađi i manje bliski s novijom istorijom, gotovo ništa. Starijima nešto, ali samo onima koji su se bavili istorijom 20. veka i “Drugim svetskim ratom”. Reč je o ženi koja se suočila s nacističkom genocidnom praksom i odlučila da joj se suprotstavi na sebi svojstven način.

Gizela Perl rođena je 1907. u mađarskom gradiću Sigetu, danas na granici Rumunije i Ukrajine, rodnom mestu nobelovca Elija Vizela. Jevreji su činili trećinu stanovnika Sigeta. U njemu je bilo na desetine sinagoga i jevrejskih trgovinâ. Gizelin otac Moša bio je rabinov sin, mostograditelj i ugledan čovek.

Majka Frida bila je iskusna domaćica, majka sedmoro dece sa visokim obrazovanjem. Kao odlična učenica, Gizela je odlučila da studira medicinu u Berlinu. Po završetku studija i specijalizacije ginekologije, vratila se u Siget. Udala se za hirurga Efraima Krausa, s kojim je imala dečaka i devojčicu i s kojim je radila u istoj ordinaciji, sve dok ih u proleće 1944. nemačke snage nisu pokupile i strpale u jevrejski geto u Sigetu.

U autobiografiji “Komandant Aušvica”, Rudolf Hes je pisao: „U leto 1944. pozvan sam u kancelariju SS rajhsfirera, gde me je primio Himler i, u odsustvu pomoćnika, rekao: ‘Firer je naredio da jevrejsko pitanje mora da se reši jednom za svagda, a mi, SS, da izvršimo to naređenje. Postojeći centri za istrebljenje na Istoku ne mogu da obave tako veliku akciju.

Zato sam označio “Aušvic” za tu svrhu, zbog njegovog dobrog položaja u pogledu komunikacija i zato što može lako da se izoluje i kamuflira… Odlučio sam da taj zadatak poverim tebi… Kao zakleti neprijatelji nemačkog naroda, Jevreji moraju da budu istrebljeni. Svaki Jevrejin mora biti ubijen… bez izuzetka. Ako sada ne zatremo biološku osnovu jevrejstva, Jevreji će jednoga dana uništiti nemački narod’… U to vreme još nismo razmišljali o spaljivanju tela“. Tako je sazrela ideja o najzloglasnijem logoru smrti u istoriji.

Za mađarske Jevreje Nemci su bili simbol velikog zla, pogotovo za majke, žene i sestre, jer su njihove muškarce mobilisali u radne bataljone i poslali u rusku zimu da čiste minska polja i krče put nemačkoj armiji. U martu 1944. nemačke snage okupirale su Mađarsku.

U Sigetu su formirali geto, u kojem su se našle i porodice Perl i Kraus. Gizelina ćerka Gabrijela našla je utočište u protestantskoj porodici. U getu su proveli dve nedelje, a zatim su, ubačeni u stočne vagone, otpremljeni u “Aušvic” (“Osvjenćim”), u Gornjoj Silesiji, u Poljskoj. Na stanici u “Aušvicu” čekao ih je odred SS milicije koji je pridošle poređao u dve kolone: jednu za rad, a drugu za gasnu komoru. Žizela je uspela da se pozdravi s mužem s obećanjem da će se „jednoga dana sresti u Jerusalimu“. Do susreta nije došlo budući da je Efraim prebijen na smrt pred samo oslobođenje logora.Babičkom veštinom protiv genocida 2

“Glavni doktor” logorske bolnice bio je zloglasni “anđeo smrti” – Jozef Mengele. Uvek doteran i elegantan, sa rukavicama na rukama, bio je strah i trepet logoraša. Redovno je prisustvovao jutarnjim prozivkama i pokretom prsta odvajao “zdrave” od “bolesnih” i jedne upućivao na rad, a druge u smrt. Po dolasku u logor dr Perl je dobila zadatak da radi kao logorski lekar i asistent dr Mengelea.

Posao je obavljala bez nužne opreme: antiseptika, zavoja i tekuće vode. Lekarsku torbu oduzeli su joj na peronu železničke stanice. Saznavši da je ginekolog, Mengele ju je uvrstio u tim od pet lekarki i četiri sestre sa zadatkom da u ženskom delu logora osnuju bolnicu. Zadržala je status logorašice, na čijoj podlaktici je bio utetoviran logorski broj “25.404”. Pored teškog lekarskog posla, morala je da odlučuje o životu i smrti svojih sapatnica.

U logoru je bio veliki broj trudnica, koje nisu smele da rode jer bi sa svojim bebama završile u gasnoj komori. To bi se desilo i ženama za koje bi se saznalo da su trudne. Od dr Perl Mengele je zahtevao da pronalazi trudnice i da mu podnosi redovne izveštaje. Svesna da nijedno dete koje bi se rodilo u logoru ne bi imalo izgleda da preživi, dr Perl je odlučila da, po cenu vlastitog života, štiti živote nesuđenih majki lišavanjem ploda koji nose u sebi.

„Niko ne zna šta je za mene značilo uništiti te bebe, ali da to nisam radila i majke i deca bili bi okrutno ubijeni“, izjavila je kasnije za “Njujork tajms”. U početku je skrivala trudnice u bolnici, do dana kada je Mengele došao u bolnicu i sve trudnice koje je zatekao poslao u gasnu komoru. Od tada je bila prinuđena da trudnice sklanja iz bolnice i da ih po mrklom mraku oslobađa opasnog tereta.

Jednoga dana videla je kako na grupu trudnica vojnici huškaju pse i tuku ih pendrecima, a zatim ih, iznemogle od batina, žive bacaju u grotlo krematorijuma. Bila je skamenjena: „Moj užas je prerastao u revolt koji me je trgnuo iz letargije i dao mi nov podsticaj da živim.

Osećala sam odgovornost da sačuvam živote majki oduzimajući živote njihovih nerođenih beba jer nije bilo drugog načina“. Njene akcije bile su presedan. „Prema jevrejskom pravu, na abortuse ne gleda blagonaklono, ali fetus nema status ličnosti. Teško je reći, ali očuvanje života žene ima prvenstvo u odnosu na očuvanje fetusa. Ovo je tragično, ali oprostivo“, napisao je Majkl Grodin, upravnik Centra za jevrejske sudije “Eli Vizel”.

Jolandu iz Sigeta dr Perl je porodila kad ju je, pod dijagnozom upale pluća, primila na lečenje, ali je učinila ono što je morala pre nego bi bebin vrisak privukao pažnju: „Uzela sam u ruke njegovo toplo malo telo, poljubila ga u glatko lice, pomilovala dugu kosicu, a onda ga ugušila i sahranila ispod brda tela koja su čekala na kremaciju“. Laknulo joj je kad je došla naredba da se trudnoće više ne kažnjavaju smrću, ali da svaka mora biti prekinuta i embrion dostavljen dr Mengeleu.

Kad je primila ovu vest, dr Perl je imala 292 trudnice na čekanju, ali je mogla da radi u “bolničkim uslovima” i uz pomoć sestara. Posle je došla naredba da trudnice mogu da rode, a bebe ostanu žive. Dr Perl nije zaboravila osamnaestogodišnju Evu Benedek iz Budimpešte, kojoj je pre logora pomogla da zatrudni, a koju je porodila u logoru, čija je beba, nažalost, živela samo deset dana. Nije zaboravila ni svoje koleginice – dr Olgu Švarc koja je došla na ideju da umesto uzoraka krvi teških bolesnika daju vlastite uzorke, dr Kati “sa srcem velikim kao Univerzum”, dr Rozu koja nije dočekala oslobođenje logora i dr Šarlot “simbol majčinske ljubavi”.

Živo sećanje čuvala je i na sestre Magdu, Minu, Leonoru i Suzanu, od kojih je jedna, na njene oči, bila živa spaljena: „Bile smo devet prijateljica, devet žena istog kulturnog i društvenog porekla, istih interesa, istog entuzijazma, istih ideala. Znale smo zašto živimo i pomagale jedna drugoj u našoj zajedničkoj borbi. Nismo posustale. Nismo ni mogle. Znale smo da 32.000 bespomoćnih žena potrebuje našu pomoć“.

Sećala se gospođice Lili, glumice koja je verovala u oslobođenje, raspuštenice Ibi, koja je šest puta u šest meseci uspela da pobegne od smrti. Pri sedmom bekstvu slomila je nogu, a dr Mengele je smestio u krematorijum. Tada je došao u bolnicu, „izvadio komad mirišljavog sapuna i, zviždeći neku ariju iz “Toske”, zadovoljno oprao ruke“. U bolnicu su svraćale i žene i muškarci.

„Bolnica je bila jedino mesto gde su mogli da govore slobodno, da se sećaju prošlosti i prave planove za budućnost. Pružala je iluziju sigurnosti iako je nesreća mogla da nas zadesi svakog trenutka“. Mengele je bio redovan gost. „Bojale smo se njegovih poseta više nego ičega jer je on uvek nalazio razlog da na nama iskali svoj sadistički gnev i nikad nismo bile sigurne da li će nam posle toga biti dozvoljeno da nastavimo svoj život“.

Jednom je dojurio besan i zaurlao: „Ovako sam zamišljao jevrejsku bolnicu, prljave kurve, neizrecive jevrejske svinje!“ Uplašena da nijedna od njih neće preživeti, dr Perl je otišla u laboratoriju i donela teglu sa očuvanim fetusom, prišla pobesnelom doktoru i, mucajući, rekla: „Her hauptsturmfihrer je možda zaintersovan za ovaj uzorak. Retke su prilike da se izvuče u jednom komadu“. Zgrabio je teglu, prestao da viče i rekao: „Lepo… Odnesi to sutra u krematorijum br. 2. Poslaćemo ga u Berlin“.

Mengele je bio lekar i naučnik-istraživač. Živo su ga zanimali genitalni organi muškaraca i žena i njihovo funkcionisanje. Naživo je radio vivisekcije, eksperimentisao sa blizancima i patuljcima, tragao za formulom arijevske rase. Lekari specijalisti radili su istraživanja pod njegovom kontrolom, s ciljem da nemačkom narodu podare moć, da umnože “Herrenvolk”.

Francuskinja Žanet rodila je blizance. Dve pune nedelje Mengele ih je uzimao svakoga jutra, nosio u ambulantu za eksperimente i uveče ih vraćao, dok nije umro jedan, a posle i drugi blizanac. Žanet je vrištala: „Mes enfants! Mes enfants!“ Ne obraćajući pažnju na njena zapomaganja, Megele ju je hladnokrvno poslao u krematorijum.

U martu 1945. dr Perl je prebačena u “Bergen-Belsen”, u severnoj Nemačkoj, gde je dočekala oslobođenje. Tu je partizanki Marusi iz Varšave pomogla da rodi živo i zdravo dete. Marusin porođajni vrisak za nju je zvučao trijumfalno.

Pomogao joj je britanski oficir. „Imala sam vodu i antiseptik. Mogla sam da operem ruke i počnem operaciju ne kao bespomoćna zatvorenica, nego kao lekarka“, zapisala je u svojim memoarima “Orvos voltam Auschwitzban / Bila sam doktor u Aušvicu”. Po izlasku iz logora, prepešačila je Nemačku tražeći porodicu. Kad je saznala da su svi mrtvi pokušala je da se otruje. Otišla je u Pariz, iz Pariza u Njujork, gde je 1947. saslušana zbog sumnji na kolaboracionizam. Spasila su je svedočenja logorašica. Juna 1948. objavila je pomenute memoare na osnovu kojih je 2003. snimljen film “Iz pepela / Out of the Ashes”.

Zahvaljujući Eleonori Ruzvelt, dobila je američko državljanstvo i radila u bolnici “Maunt Sinaj” u Njujorku. Kad je saznala da joj je ćerka preživela rat, otišla je s njom u Izrael, ispunivši obećanje koje je dala svom mužu pri rastanku na stanici u “Aušvicu”. U Izraelu se našla sa svojom sestrom Rozikom (Roza Bilbul), koja je 1938. u Jerusalimu upisala studije farmacije. Radila je dobrovoljno kao akušer na klinici “Šare Zedek” u Jerusalimu i porađala trudnice sve do svoje smrti 1988. godine.

Gabrijelin sin Đora Isak Jardeni kaže da je bila „jaka žena koja je uvek gledala u budućnost, ali nikad nije zaboravila šta se desilo“. Dok je u Aušvicu morala da bira između života i smrti, na slobodi je imala samo jedan cilj: da na svet iznese što više životâ!

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.