Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković

Srbija ima izvanredne izglede da, obogaćena tolikom istorijom, postane izuzetan evropski narod upravo zbog svojih brojnih manjina i svog autentičnog odnosa prema njima – kaže u razgovoru za Danas, vođenom uoči Božića po gregorijanskom kalendaru, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, govoreći o položaju članova Katoličke zajednice u Srbiji. Oni dele probleme svih građana naše zemlje, ali postoje i oni specifični sa kojima društvo nije u velikoj meri upoznato, jer, prema rečima našeg sagovornika, najveći problem je mala, gotovo nevidljiva prisutnost u medijima.

* U kakvom raspoloženju dočekujete Božić i predstojeću godinu?

U velikoj nadi! Hvala Bogu, napredujem u godinama… pa sve više – i proučavanjem i praksom – otkrivam neopisivost Tajne Božića: sam Bog postaje čovek, ulazi u sve ponore naših nemoći i ljubavlju – isključivo ljubavlju – pobeđuje svaki naš anti-logos i svekoliku samodovoljnost. Ova naša ljudska domišljatost – što god mi mislili – unapred je osuđena na propast.

Verujem u ovu LJubav i u njenu budućnost…! I vrlo mi je lepo zbog toga.

Znam i verujem da će nas u 2019. godini On pratiti s još većom ljubavlju. Jasno je da me takav stav ne čini stoikom, da me ne pasivizira – naprotiv! Po prirodi sam sklon akciji, dinamici. Ali otkrivam da je ipak najaktivnija i najdinamičnija molitva upravo kontemplacija. Vođen Bogom borim se, snažno se borim za ljude, za njihov spas. Zato se uvek tako radujem susretima i zajedničkom gledanju u budućnost.

* Kakav je položaj katoličke zajednice u Srbiji?

Svi koji dolaze „iz istine“ – kako bi rekao Sveti Jovan – znaju to dobro. Znaju da pretežno pripadamo različitim nacionalnim manjinama, s velikom plurikulturalnošću i s bar dva različita obreda. O različitosti naših tradicija ne treba ni govoriti. izuzetan evropski narod upravo zbog svojih brojnih manjina i svog autentičnog odnosa prema njima. Gledano u svetlu novije istorije i današnjih civilizacijskih standarda, manjine su konstitutivni deo nacije. Sociolozi bi trebalo da prouče posvećuje li se svim manjinama jednako celovita pažnja. Jer znamo da svaka disharmonija stvara kakofoniju i neuravnoteženost. Tim više ako se – i to, istorijski gledano, neobjektivno – stalno etiketira samo jedna manjina i onda na čitavu Katoličku crkvu gleda kroz prizmu jedne manjine. Često se događa da ovde razgovaram s nekom važnom političkom ličnošću, a ona me pita: „A kako je to u Zagrebu?“

Uopšteno gledano, treba reći da je pogled na Katoličku crkvu prilično diverzifikovan. Dok nam veliki deo društveno odgovornih ljudi pristupa vrlo korektno, ima i onih koji nekakvim „skrivanjem i žmurenjem“ ne omogućavaju normalnu i redovnu komunikaciju. Zato se na nekim mestima Zakona o verskim slobodama vrlo jasno očituje arbitrarnost kad se kaže da vlast može da pomogne Crkvama i verskim zajednicama. Takav subjektivni pristup može da bude opasan, tim više ako naša Crkva s tolikom ljubavlju daje doprinos državnoj zajednici. Upravo mi smo prvi uveli slavljenje liturgije za državu Srbiju (14. i 15. februara); ne zaboravimo plodnu delatnost našeg Karitasa, izrazito konstruktivne i pozitivne odnose na svim nivoima, jasno i celovito socijalno učenje, a posebno – neprestano i kontinuirano zauzimanje za evropeizaciju Srbije, kao i ukazivanje na doprinos Srbije Evropi. Očekujemo, dakle, još više sinergije na tom području.

* Koji su problemi s kojima se suočavate, zajednički pravoslavnim i drugim narodima, ali i oni specifični, vezani samo za vašu zajednicu?

Ako se – dozvolite mi malo egocentričnosti – najpre zaustavim kod naše, katoličke zajednice, svi bi s velikom lakoćom mogli da konstatuju da nam je zbog toliko različitih jezika zapravo teško da se dobro organizujemo: kako, na primer, izlagati veronauku, bogosluženje; kako redovno opštiti s tako raspršenim vernicima? Kako dopreti do svih? Odakle nam sredstva za putne troškove i pomoć tim osobama? E, kad bi se barem realizovao proces restitucije…! To je greh koji vapi do Boga! Kako, dakle, svima omogućiti trajno obrazovanje? Kako osigurati – zbog tolike različitosti – funkcionisanje središnjih ustanova naše vere, na primer semeništa, teološkog fakulteta, domova za starije sveštenike – oni, naime, žive u celibatu i nemaju svoje porodice? Postoji još čitav niz pitanja koja ovde ne mogu da iznosim, ali pomenuću samo problem regulisanja naše prisutnosti u medijima.

Dalje, nema sumnje da mi hrišćani Istoka i Zapada imamo poprilično zajedničkih problema, ali – hvala Bogu – i mnogo radosti! Neću reći ništa novo ako naglasim „fluidnost“ današnje kulture i čitavog današnjeg „stanja duha“. Ne postoji – prema takvom mentalitetu – ništa stalno, trajno i postojano! Dakle, ne postoje zapravo nikakve vrednosti. Društveni mediji uglavnom intenziviraju tu „neuhvatljivost ničega“, pa time i haotičnu „mogućnost svega“. Takav sekularizam, ili naglašavanje samo onog trenutnog, prividnog, vidljivog i opipljivog, što vodi u vulgarni konzumerizam, svakako ne doprinosi jačanju vere, nade, ljubavi, osećanja sigurnosti, želje za napredovanjem u vrlinama, u poštenju, u odgovornosti, u gorljivosti… Integralna saradnja Istočne i Zapadne crkve danas je conditio sine gua non za budućnost sveta. Bez snažnih vernika laika – a oni su i utemeljili Evropsku uniju – Evropa nema budućnosti. Naše dve Crkve nužno bi morale da pripremaju ljude za odgovorno društveno služenje.

* Hoće li naredne godine papa doći u Srbiju? Koje su prepreke za njegov dolazak i kako ih otkloniti?

Zanimljiv je u našoj sredini fenomen da se nama katolicima uvek postavlja pitanje o papinom dolasku, iako se sve već ionako zna – da mi o tome uopšte ne možemo da odlučujemo.

Više bih voleo da ja vas pitam: kako gledate na dolazak Svetog oca u Makedoniju i Bugarsku u maju 2019. godine? Zatim te iste godine – kako se očekuje – u Rumuniju i Moldaviju? Ni Crna Gora nije daleko od toga. Stav i želja Katoličke crkve su jasni. Da li je tako jasan i stav ostalih stanovnika Srbije?

Koje su prepreke, pitate? Ja mislim da one uopšte ne postoje. Odgovor sam zapravo dao odgovarajući na drugo pitanje. Te prepreke mogu mirno da se prevaziđu autentičnim pomirenjem, što je jedan-jedini uslov da narodi Balkana više ne budu paralisani i konačno se oslobode prokletstva neprosvetljene, to jest paganski gledane istorije.

Žarko se molim da nam Božić konačno pomogne da shvatimo da smo svi mi ljudi – bez razlike – „miljenici Božji“, a ne neprijatelji jedni drugima.

* U kom smeru teče ekumenski dijalog i zašto je on značajan?

Pitanje je široko. Ako posmatramo na svetskom nivou, mislim da je na delu izvanredno jaka čežnja i otkrivanje egzistencijalne potrebe za jedinstvom. U zapadnom hrišćanstvu trenutno je veoma izražena tendencija ka pentekostalnosti; naime, fluidno društvo teži za fluidnom verom. Dakle, za religioznošću bez dogmi i bez moralnih načela. Katolička crkva, pre svega sam papa Franja, svom snagom traži nove i dublje susrete s tim pokretima. I Katolička crkva sama želi da unapredi – uz jasne dogme i moralne principe – duh slavljenja, radosti, autentičnog proroštva i učvršćivanja životnog zajedništva, sabornosti ili sinodalnosti. Veća sabornost ili sinodalnost u našoj Crkvi, jasno je, učvršćuje dublju povezanost i s istočnom tradicijom. Svima je pak ujedno poznato da sabornost vapi za dubljim sadržajima i vidicima. Fenomen „ukrajinske autokefalnosti“ vrlo rečito govori o tome.

Već iz ove tek nagoveštene ali sintetički vrlo složene problematike očito je da zalaganje u traženju jedinstva ima fundamentalni karakter. Ako to ne otkrivaju svi hrišćani, neka budu spremni – svakako, kao pojedinci – za suočavanje s posledicama: da će ih istorija u kulturološkom smislu odbaciti na smetlište. Uostalom, ljubav je uvek totalitet: ili svima želimo dobro, ili nikome; ili želimo da budemo jedno, ili želimo da budemo podeljeni. Ne postoji selektivno spasenje. Ekumenski dijalog jednostavno omogućuje da osoba bude osoba; da zajednica živi kao zajednica, a Crkva – kao Crkva.

„Ekumenski dijalog“ – kako već sama reč ukazuje – jednostavno traži totalitet, integralnost, sveukupnost, punoću svega. Bez duha ekumenizma nužno smo jeretici, sektaši, stranački borci, bića selektivnosti, rušitelji ravnoteže. Zbog nedostatka ekumenskog duha realizuje se jednosmerna globalizacija sveta. Pojedini protagonisti tog stanovišta čak vide hrišćanstvo kao „kočnicu napretka“.

* Kakvi su rezultati komisije koja se bavila životom i delom Alojzija Stepinca?

Na to pitanje ne bih mogao sasvim egzaktno da vam odgovorim jer nisam bio član komisije, a rezultati održanog dijaloga predati su Svetom ocu. Dalje, znate i sami kolika je delikatnost tog pitanja na svim nivoima. Ali nije me strah da i o tome kažem svoje mišljenje.

Sveti otac je napravio proročki gest i zato, zna se, kod nekih nije omiljen. Proroci su uvek kamenovani. Počev od prvog dana svog pontifikata, on koristi više „antropološki“ nego strogo konfesionalni jezik. Kad je novoizabrani papa Franja sa balkona izrekao „Dobar dan!“, a ne tradicionalni pozdrav „Hvaljen Isus“, za mnoge je to bio pravi šok. Ali, da skratim, papi je jasno osnovno pitanje s kojim se suočavamo: možemo li da egzistiramo kao vernici ako nismo osobe s integritetom, s misijom spasavanja svih ljudi? Mnogi biskupi i političari ljute se što papa toliko govori o svim ugroženim grupama ljudi, sad pogotovo o migrantima… Ali papa u svojoj savesti zna da ne bi smeo da slavi Božić ako čitavim svojim bićem ne bi branio svako ljudsko biće (pa i migrante) – i to od začeća do prirodne smrti. Sveti otac Franja, po mom skromnom mišljenju, vratio se svojom filozofsko-teološkom vizijom u najdublje dubine Tajne stvaranja ovoga sveta: tu smo svi braća i sestre.

Rezultati pomenute komisije mnogo su, dakle, veći nego što mislimo. Jer, dok se jedni samo pitaju hoće li biti kanonizacije, a drugi, možda, to i ne žele, pa i jedni i drugi karikiraju realnu istoriju, papa je postigao veliki uspeh: predstavnici Katoličke crkve iz Hrvatske biskupske konferencije i predstavnici Srpske pravoslavne crkve su se sastajali. I to više puta. Jedni druge ljubazno su ugostili i – koliko čuh – vrlo objektivno razgovarali. Svi su pritom otkrivali koliko je greh shizme težak. Trebaće uložiti mnogo više napora nego što se mislilo da bi se postiglo jedinstvo. Sad lakše razumemo koliko su strašne posledice svakog nejedinstva i da to prevazilaženje zahteva od svih nas znoj i tegobno nošenje krsta. Sad je svima jasno kako je opasno skrivati se iza zidina „konfesionalnosti“ i ne biti učesnik jednog mističnog Tela Hristovog. On, jedino On, glava je čitavog čovečanstva.

* Vaša poruka vernicima, ali i čitaocima lista Danas povodom predstojećih praznika.

Kako rekoh na početku, Božić me je uvek veoma okupirao, ali sad na poseban način. Rođenjem Isusovim otvara se Nebo, oglašava se slava Bogu a na zemlji mir ljudima.

Bog se slavi rađanjem: telesnim i duhovnim. Bog je Život i slaviti Ga možemo samo autentičnim životom. I samo tamo gde se uvažava i živi autentičan život, i svi ljudi mogu da otkriju da su Božji miljenici te tako mogu da žive u miru.

Moja poruka, bolje rečeno moja velika molitva, čežnja i napor, upućuje na život i mir među svima nama. Neka, dakle, cvate autentičan život i neka se i među nama razležu melodije, zapravo odnosi razumevanja, mira, solidarnosti i saradnje. Tako će godina 2019. sigurno biti uspešna, blagoslovljena i srećna.

To isto želim i svim čitaocima lista „Danas“. To ime je par excellence semantički, filozofski i teološki bremenito. Jer „danas“ dolazi naš spas; naše vreme; naši zadaci i mogućnosti. Upravo „danas“ je potrebno živeti punom snagom i ništa ne odlagati za „sutra“. Kako kaže nemačka narodna mudrost: Samo lenji ljudi sve prenose na sutrašnji dan. Svi mi koji smo svesni života znamo da je samo „danas“ naš „Dan“.

Opasnost od upadanja u licemerju

Za političko upravljanje državnim zajednicama nije dovoljan voluntarizam, potrebno je integralno sagledavanje autentičnog društvenog učenja. Danas je velika opasnost od zapadanja u licemerje time što kritikujemo talas migranata, a ujedno ne brinemo za mir u svetu, za porodice; ne proučavamo egzistencijalna pitanja bioetike i radne etike, a permisivnost u procesu edukacije predstavljamo kao poželjan cilj. Sve to budi u našoj sredini još veće nesnalaženje jer nemamo „mehanizam“ Veća za međuverski dijalog koji bi jasnom sinergijom trebalo da unapredi naše snage – kaže Stanislav Hočevar.

Ispitati svoju savest

– Svi mi hrišćani treba da ispitamo svoju savest – kako to da nismo još snažnije ona „so“ koja deluje protiv tolikih bolesti savremenog društva; zašto nismo moćniji „kvasac“ novog društva i sjajnija „svetlost“ za budućnost naših društava – naglašava Beogradski nadbiskup.