Čitati znači sećati se

Jer, ipak, mora se istaći, već ima tome, Markovićeva „Priča“ nije priča o kojoj se „samo u četiri oka govori“. Naprotiv, njegov svet nam je iz knjige u knjigu sve bliskiji, svet o kome se sve učestalije vode sveumnije književne debate. I, ima li više svrhe razdvajati stvarno – „… i u tom „prikućku“ moraju biti udilj na oprezu – zbog vetrova koji im dim iz odžaka povraćaju i donose bezočno prepoznatljive „glasove“, za koje prezauzeti „Majstor“ kanda i ne imađaše uvo…“ – i nestvarno što i ovom prilikom teže jeste izdvojiti reprezentativni primer jer u ovom književnom svetu na granici ovog i onog sveta stražara nema?

I sam pisac, onomad čini se, upita sebe i nas ima li visoke književnosti koja nije i fantastika? I kad je već tako, stvarnom i nestvarnom pridodajemo, ravnopravni da budu, prošlo i buduće, izmaštano i pride domaštano – „osim plave kapije čija konštrukcija i u magli boju održava, učinjavajući se, upravo zbog magle, kao da se od zemlje neprimetno odlepila i već pošla u visoko nebo…“ – bajkovito, magijsko (tačnije, „Belimagijsko“), i sve ono što isklijalo je iz legendi, ili samog „Jezika“ („Polazeći od gotove istine da je za mehanskim astalom prazna stolica, u mnogom sticaju, jedino dobro koje pokojnik Otačestvu iza sebe ostavlja…“) a što jeste, u uredno sređenoj „košnici reči“ i u ovoj iznuđenoj „Kronici“ u kojoj se nimalo slučajno našlo mesta i za odgovore, npr, Sretena, razučitelja, a u kojima on, bruka njegova, odgovarajući na upite o tuđoj pisaniji, ej!, pribogu, dovodi u sumnju čak i mesto Čitule, ćelijanske „Knjige mrtvih“? Eto, posle se čudimo, i krstimo, jer: pribogu, a zar to sme, Gospode?, i „Kolubarska bitka“ je poboravljena, ah!

No, vratimo se na pitanje tog razdvajanja suprotnosti. Ako je suditi i po najnovijem romanu Radovana Belog Markovića, koji dobro zna „kako i od sitne slučajnosti zavisi pripovedački poredak“, odnosno priči iz koje proishodi „Plava (kap)(i)ja“, što odmah se s početkom čitanja nama piscima-čitaocima nameće kao moguć temat i za sopstvene pisanije: (Napomena: … ni Mileva Kosara ne bi suproćavala, a i ponosna bi radi toga bila, čak i uz znanje da je i to, s plavom kapijom, samo jedna grana zaludnice kojima se njezin sinak bavi, životnu mustru prepočinjajući od svog oca…), odgovor je: razdvajanja suprotnosti nema. Prosto rečeno, primorani smo da prihvatimo pripovedni svet kakvim se nudi – „kakono se priča“ – gde stvarnom i nestvarnom jedna je kolevka. Dakle, od ranije nam je poznato da piščeva opsesija jesu „Nemesta“ u „Stvarnom“, a „Stvarno“ u „Nemestima“. Belo Valjevo, da, i selo Ćelije (ovde u prvom planu), a da jesu i nisu selo Ćelije. Eda, nemoguće je ne pomenuti i sve te junake koji su gotovo izludeli od velike duševne brige i sekiracije a sve zbog selidbi iz književnih slika u književne slike, iz romana u roman, iz svetskih u naše priče.

Eto sad, baš na ovom mestu iznenada izranja kao da je ikona – bogati, i onaj kustos koji sve „ponadan da će „ovlašćenjem“ neljubazne domaćine porinuti da ga rakijom ponude, kao svi slabi ljudi suočeni s državnim pečatom…“ Naravno, čuđenje samih junaka nad piščevim nadsvetom sraslo je sa sveukupnom Markovićevom „Velikom pričom“ i to njihovo srastanje i jeste piščeva osobenost kojoj nema ravne, uz jednu piščevu opasku da se „dobar prozaista ne pravi pametniji ni od svojih najglupljih junaka“.

Kao što ne smeta ni spoj ironije sa melanholijom („Napola administrativnim putem, pratnja mu je, u dostojnom broju, jedva prikupljena“), i taj spoj ironije sa melanholijom ističe se u mnogim „pričicama“ romana. Uostalom, galerija likova je takva da ima „srodnika“ za svačiju dušu. Doktor Subota – eh, da nam je pri ruci njegova rukopisna zaostavština, da im se čitanjem stalno vraćamo, čini se ponajviše deli melem čitalačkim dušama. Još se pisac potrudio da nam intimni svet većine junaka pojasni što više može (ima li dubljeg poimanja same ljudske sudbine u srpskoj prozi)?, i rekli bismo – ponudi nama čitaocima na samo usvajanje. I to je prirodno, dođe i kao piščeva obaveza, ako znamo i rekosmo da Marković crpe inspiraciju iz sveukupne svetske i naše književnosti, i samog suđenog nam, rekli bi pra i jezika, i piščevog jedinstvenog jezika, sve vreme razmišljajući i o onome „kako je bilo i kako je moglo da bude“.

A kako neko zapisa: „Književno delo sme da postavi hiljadu pitanja, ali ne sme da da nijedan odgovor“. E, tada nastaje zbrka! Jer, na čudesan način, nizom ulančanih događaja, sa razvijenim likovima, i jasnim situacijama, Marković sigurno opisuje svet „Nemesta“, tačnije rečeno: ono što mora da ostane u njemu i o njemu doveka, što znači da sami odgovori istovremeno jesu i pitanja. Čini se komplikovano, a nije…

A to što pisac kod mnogih junaka bitisanja pretvara u košmar, ili bolnu ravnodušnost, koji jesu proizvodi surovog i nepredvidljivog života, čudno jeste, ali jesu i poseban dar sve nazvan spokoj upelenjen u „Veru“ da tako mora. „Plava kapija“ jeste i roman događaja, ispunjenih i neispunjenih snova.

Uostalom, „Čitalac“ od Markovićevih romana ne treba da očekuje tumačenje ili prepričavanje događaja, već razumevanja događanja. Čitajući, osećamo i piščevu pobunu, onda počinjemo da razumevamo tragičnost, koliko istorijsku, toliko i ličnu, i čitaoci i sami, poput junaka u romanu shvataju, da ne dosežu ono što su mislili i očekivali da će biti. Zato je Markovićevo pisanje „obračun sa sobom“, ali i dijalog sa drugima. Dijalog sa onima koji bi trebalo da budu dostojni dijaloga (da li su?). Gotovo da i nema razlike između „Pisca“, „Junaka“ i „Čitalaca“, zaključili bismo hrabro! To je to: da čovek razume sebe i „Druge“. Hajde, da razume „Druge“, ali da razume sebe..? Teško! Uostalom.

Roman je krcat iskazima koji, kao i u svim njegovim prethodnim knjigama, uzeti van šire tekstualne određenosti, imaju značenje i formu filozofskih maksima koje će čitaoci koji poštuju filozofska mudrovanja s ushićenjem primiti k znanju, takođe i univerzalnih sudova („… pravi pisac piše o onome o čemu bi drugi ljudi radije ćutali…“). A kako i da ne bude tako, ako znamo da je pisac i mislilac R. B. Marković „obuzet čovekom i ishodom njegovog trajanja“.

Još možemo hrabro da pridodamo zaključak: sve što je napisao, bilo je njegovo bavljenje tim problemom. I, očita je piščeva namera da se na jednom mestu zatekne sav spektar izvajanih i izdvojenih sopstvenih najdubljih razmišljanja, da se taj sjaj duhovne snage kristalizuje i posebno oseti, i u takvom direktnom „proizvodu“ prenese na čitaoce sve trudeći se da čitalac ne luta previše u sagledavanju svih pravaca i dometa nadahnutog piščevog promišljanja o mnogim fenomenima koji obeležavaju život čoveka, na kraju krajeva i njegovu sudbinu.

I da „Čitalac“, na osnovu „iščupanih“ misli, oblikuje predstavu o izmorenom biću Markovićevih „Junaka“, njihovim gorkim kretanjima kroz život. Zamislimo samo: šta se sve naslušao nije, i od koga sve ne, Doktor Subota? Ne čudi onda da čitati znači sećati se, i da i sami biranim rečima prizivamo strpljenje narednih čitalaca. Jer: „počem smo prozreli da plava kapija, kao „motiv“, nametno figuriše u svim „Autora“ našeg rukopisima“. Ako je tako, rekosmo već… nema druge, čitaoci – oprez. A to što vam obični ljudi s vremena na vreme privuku veću pažnju i od poznatih književnih junaka iz same svetske književnosti koji su se udomili i u Markovićevom književnom svetu, to jeste za posebnu pohvalu „Piscu“.

„Plava kapija“ jeste i roman događaja, ispunjenih i neispunjenih snova