Foto: Miroslav Dragojević

Božić je uvek dan radosti svakog pojedinca, porodice i cele Crkve. Ovom prazniku prethodi post od šest nedelja tokom kojih se duhovno sabiramo i putujemo prema Vitlejemu, gde će se roditi Hristos Bogomladenac kao dete. To je neopisiva duhovna radost! Ali, kako kažu sveti oci, ne samo da se Hristos rodi da naša srca postanu ta Vitlejemska pećina, nego i da njima Hristos ostane i da ga nosimo u srcu, jer smo po tome hrišćani. A ako smo dosledni hrišćani, onda je Hristov put i naš put. Hristos kaže: „Ja vas šaljem kao ovce među vukove, budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, u svetu ćete imati nevolje, ali ne bojte se, Ja pobedih svet“. Ali, kako je hrišćanstvo osvajalo svet? Kad je donet Milanski edikt, hrišćani koji su do tog trenutka ubijani, postaju slobodni, ali nema revanšizma. Oni su svima oprostili i išli su dalje. To je hrišćanski put. Nije to lako, ali u tome je tajna hrišćanske ljubavi i tolerancije – kaže u božićnjem intervjuu za Danas protojerej-stavrofor Radomir Popović, profesor Opšte istorije hrišćanstva na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Profesor Popović, koji osim što se bavi ranohrišćanskom i srednjovekovnom istorijom hrišćanstva, važi i za jednog od najboljih poznavalaca međupravoslavnih odnosa među srpskim bogoslovima, zbog čega su glavne teme razgovora autokefalnost kao jedan od najvećih problema ne samo savremenog pravoslavlja, spor Carigradske i Moskovske patrijaršije oko crkvene samostalnosti Ukrajine, kao i osam vekova autokefalnosti SPC koji se obeležava 2019. godine.

* Bogoslovski fakultet je u decembru organizovao skup povodom jubileja SPC. Za 2019. najavljeni su novi crkveni Ustav i završetak Svetosavskog hrama na Vračaru. Da li se zna čime će se još u SPC obeležiti osam vekova crkvene samostalnosti?

– Osam vekova autokefalije je povod ne samo da se podsetimo, nego i da sagledamo kako dalje. Pre osam vekova smo dobili crkvenu samostalnost, duhovnu zrelost u vreme kralja Prvovenčanog i Svetoga Save, kad smo konstituisali i svoju nacionalnu crkvu, pomesnu autokefalnu, a i državu. To nekako ide paralelno. Sveti Sava, koji je čitao znake svog konfuznog vremena, na pravi način je „iskoristio“ te opšte prilike i okolnosti ne samo za Crkvu, nego i za državu. Titula poglavara Crkve – on je arhiepiskop srpskih i pomorskih zemalja, poklapa sa titulom kralja, a manastir Žiča postaje prestonica i Crkve i države. Tada smo imali, kako Grci kažu, simfoniju – saglasnost duhovne i svetovne vlast. Niko nije razdvajao Crkvu od države, po onom čuvenom načelu cara Justinijana da je „izvor i duhovne i svetovne vlasti u Bogu“. Svetovnu vlast oličava car ili kralj, a duhovnu arhiepiskop ili patrijarh. Oba poglavara imaju istu odgovornost i pred Bogom i narodom Božjim kojim vladaju duhovno ili svetovno. To načelo je postavio Sveti Sava, koji je napisao prvi i crkveni i državni Ustav — Krmčiju ili Zakonopravilo, kao idealan spoj crkvenih kanona i državnih zakona prema kojima se upravlja srpska država i Crkva kroz ceo srednji vek. Zanimljivo je da početkom 19. veka, u Prvom i Drugom srpskom ustanku i Karađorđe i Miloš ponovo uzimaju Krmčiju Svetog Save i prema njoj donose i državno i crkveno zakonodavstvo. Oslobađajući se od Turaka kroz ceo 19. vek bili smo u duhovnoj tradiciji i ambijentu, koji je nasleđe sa Istoka i iz Istočno romejskog carstva. Danas se i u EU postavlja pitanje odnosa državne, svetovne i crkvene vlasti, Crkve i države u državama Unije. Ponovo se vraćamo na ono što je već bilo u istoriji i što se pokazalo kao najbolje. Ne da bude Crkva odvojena od države, nego da bude simfonija – saglasnost, jer je reč o tome da je narod koji imamo podanik i Crkve i države.

* Kako objašnjavate to što aktuelna grčka vlada Aleksisa Ciprasa traži promenu Ustava Grčke u kojoj Crkva i država nisu odvojene?

– To je neka nova tendencija za koju Grčka država do sada nije znala. Ne znam da li je to uticaj EU. Mislim da će naći dobar modus, ako poštuju volju običnog naroda – populusa, da ne bude radikalnih promena i odvajanja. Prema važećem i crkvenom i državnom Ustavu u Grčkoj, pisanom 1975, posle Vojne hunte, državna vera u Republici Grčkoj je pravoslavna vera. U Grčkoj i danas za svetu tajnu braka ne postoji registracija pred državom, jer venčanje u Crkvi ima vrednost i pred državnim zakonom.

* Svetosavlje je veoma važna, ako ne i centralna tema u SPC. Gde je Srpska crkva duhovno danas i zbog čega pojedine vladike tvrde da mnogi ne bi ni prepoznali Svetog Savu da ponovo dođe među Srbe?

– Na istorijskom putu imali smo turkokratiju pet vekova, imali smo 19. vek u kome se oslobađamo politički, fizički, obnavljano državu kneževinu, pa kraljevinu, a istovremeno obnavljamo i Crkvu, jer nam je ona u doba turkokratije bila sve – škola, bolnica, učionica. U 19. veku ima i svetovnih uticaja sa Zapada, negujemo odnose sa Nemačkom, Engleskom, veliku pomoć uvek su nam davale ruska država i Crkva. Ulazimo u evropski model kraljevine, koja je proglašena ’80. tih godina 19. veka po uzoru na Austrougarsku monarhiju. U 20. veku kad stvaramo Kraljevinu SHS, mi u tom konglomeratu kao Srbi gubimo i državnost, doduše obnavljamo i Patrijaršiju, ali u nekom novom kontekstu evropskih zbivanja. Primamo mnogo tog laičkog evropskog duha u školstvu, prosveti, obrazovanju…. Ni između dva svetska rata situacija sa Crkvom nije bila idealna, kako neki misle. Pojava Bogomoljačkog pokreta, na čijem je čelu bio sveti vladika Nikolaj odigrao je veliku ulogu. U tom konglomeratu uticaja, čak i ateizma, komunizma, darvinizma i čega hoćete, taj pokret iz običnog naroda, sačuvao je crkvenost i veru. Naravno, bilo je tu i nekih negativnih pojava, ali taj pokret, koji je krenuo iz naroda kao odgovor na nehrišćanske, racionalističke, ateističke uticaje, imao je veliku ulogu. Ta novovekovna iskušenja nesumnjivo su imala uticaj na Crkvu, koja se po prvi put suočila sa novim izazovima, kakvih ranije nije bilo, što se odražava i na svepravoslavnom i svehrišćanskom nivou.

* Zašto je pitanje autokefalnosti toliko delikatno od srednjeg veka do danas i koliko je sukob RPC i Carigradske patrijaršije zbog Ukrajine ozbiljno iskušenje za pravoslavlje, jer je došlo dotle da RPC ne dopušta vernicima da primaju svete tajne na Svetoj Gori koja je pod jurisdikcijom Carigrada?

– Ovo što se dešava poslednjih meseci sa Ukrajinom već je više puta viđeno u 19. i 20. veku. U 19. veku, kad se ne samo balkanski narodi oslobađaju od Turaka, Grci, Rumuni, Srbi, Bugari.. obnavljaju nacionalne države i svoje crkve, tako da je tada postojao sličan problem. Grci se oslobađaju od Turaka 1833. i hoće da na slobodnoj teritoriji imaju slobodnu Crkvu. Oni na svoju ruku proglašavaju autokefaliju 1837. i dolaze u sukob sa Carigradskom patrijaršijom. Sve do 1850. bili su u raskolu, iako su Grci na obe strane – u Carigradu i Grčkoj. Slično je bilo i kod Rumuna. Oni stvaraju državu, ujedinjenu Vlašku i Moldaviju i u okviru te države, na svoju ruku 1864. proglašavaju autokefaliju, zbog čega dolaze u sukob sa Carigradskom patrijaršijom. Pomirili su se tek 1885, a poznata je i bugarska šizma koja je izbila 1872, po istom pitanju. Taj takozvani etnofiletizam je, pre svega, bio stvar Carigradske patrijaršije, koja je sužena i nema mnogo vernika. Ona danas, kako ja u šali kažem, ima mitropolite bez mitropolija. U šali kažem i da je Jovan Zizijulas, kog mnogo poštujem, mitropolit dvosobnog stana. Bukvalno je tako, a koliko ima takvih mitropolita.

* Da li je problem malobrojnosti vernika Carigradske patrijaršije posledica kratkovide grčke državne politike posle Prvog svetskog rata i Vanizelosovog i Ataturkovog dogovora o razmeni stanovništva?

– U takozvanoj megalikatastrofi Turci su počistili Grke iz Male Azije, a sad su zauzeli i severni deo Kipra. To je geopolitička realnost koja se odražava i na Crkvu. To je istorijska sudbina koja snalazi Carigradsku patrijaršiju. Znamo za arhiepiskopije koje su u istoriji postojale i više ih nema. Imamo na našem prostoru Justinijanu Primu, u 6. veku bila je arhiepiskopija za ceo Balkan, a sad je samo arheološki lokalitet. Nama je žao Carigradske patrijaršije, ali imati titulu vaseljenski patrijarh i nekoliko hiljada vernika, šta to znači? Moramo gledati stvarnosti u oči. Danas recimo, više pravoslavnih vernika ima u Parizu ili Londonu, nego u Svetoj zemlji. To je naša stvarnost. Na prostorima bivših rimokatoličkih zemalja i protestanata ima nekoliko miliona pravoslavnih vernika, što znači da se ta granica sa Zapadom menja i briše u tom pogledu.

* Može li ovo iskustvo Carigradske patrijaršije biti opomena za one koji zagovaraju aktuelne planove o razgraničenju između Srba i Albanaca, što bi na duge staze ugrozilo prisustvo Srba na Kosovu i Metohiji?

– Naravno. Ali, zašto mi ne pominjemo da smo imali vikarnog episkopa u Skadru, gde je bio srpski živalj. Već se uveliko govori o prirodnim granicama Albanije. Gde će te granice biti za nekoliko godina, možemo samo da zamislimo. Dakle, ta stvarnost na terenu se menja, hteli mi to ili ne i to moramo na neki način poštovati kao faktografiju. Ovo što se dešava u Ukrajini, posledica je problema nastalih raspadom SSSR. Odvojiti sad Crkvu u Ukrajini od Moskovske patrijaršije, iako se zna su Rusi kršteni u Kijevu 988, to je kao kad bi nama neko zabranio da dolazimo u Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, Studenicu. To bi bilo odvajanje od mesta gde smo duhovno rođeni, što važi i za odvajanje Kijeva i Ukrajine od Moskovske patrijaršije, koje u ovom kontekstu globalno šteti celom pravoslavlju. Mislim da je to nepotrebno i da se može naći nekakav drugačiji modus da se reguliše to pitanje. Ako je Ukrajina samostalna država, može se stvoriti neka vrsta autokefalije pod Moskovskom patrijaršijom, što je najprirodnije jer je to maltene isti bogoslužbeni jezik, ista kultura, tradicija, monaštvo, crkvene knjige, sve je isto.

* Šta znači to što su se u novoformiranoj „Ukrajinskoj autokefalnoj crkvi“ našli pripadnici dve raskolničke crkve, koje je svojevremeno i sam Carigrad osudio, ne samo Moskovska patrijaršija?

– Ako jednog episkopa osudi pomesna Crkva, a druga ga prizna, onda pravimo haos unutar Pravoslavne crkve. Jer ako je neko episkop u Nišu, njega priznaju sve pravoslavne crkve. Takva je praksa u međucrkvenoj saradnji koja postoji od početka, jer autokefalija ili patrijaršija podrazumeva crkveno jedinstvo bez obzira na teritorijalnu podelu. Izbor svakog novog poglavara se oglašava – ide pismo koje o tome obaveštava sve ostale pravoslavne poglavare i to svi priznaju. Ista situacije je i ako neko bude osuđen i raščinjen u nekoj pravoslavnoj crkvi. U protivnom se stvara nered, haos. To je ono što se dešava sa Kijevom i Ukrajinom. Nažalost, ne mogu da shvatim patrijarha Vartolomeja – da li mora tako ili je neki diktat.

* Koliko u ukrajinskom crkvenom slučaju ima politike, jer je ispalo da je carigradski patrijarh u neku ruku politički „džoker“ iz rukava Zapada koji je teritorijalni i politički spor pretvorio i u duhovno pitanje?

– Tako izgleda, ako pratite medije: Stejt department je čestitao Porošenku učešće na crkvenim sednicama koje su bile u Kijevu poslednjih dana. Sve govori o nekakvom uticaju real politike, koja dolazi sa Zapada. To se vidi. Ja se plašim, ako se nastavi u tom pravcu, da će doći do oštrijih i većih sukoba, ne daj Bože. Po meni glavno pitanje u Ukrajini su unijati, koji su iz pravoslavlja prevedeni u rimokatolicizam, a takvih je mnogo. Tu je izvor tih sukoba.

* Da li je carigradski patrijarh, davanjem autokefalnosti novoj Ukrajinskoj crkvi, skrajnuo pitanje unijata otvarajući međupravoslavni front sa RPC?

– Na neki način jeste. Ako dovede mitropolita Emanuila iz Pariza da predsedava u Kijevu, ako dovede neke episkope sa Zapada – iz Amerike i postavi ih po Ukrajini, to sve govori. Ali, to prosto nema veze sa Crkvom i njenom realnošću. Postoji hrišćanski put i način da se to reši.

* Koliko sve ovo što se dešava ima veze sa odnosima „prvog, drugog i trećeg“ Rima – Rimokatoličke crkve, Carigrada i RPC kao najmnogoljudnije pravoslavne crkve?

– Naravno, može se i tako razmišljati. Kad govorimo o Rimu i Rimskoj imperiji, realnost je da je tu bila zaista najjača hrišćanska zajednica – to je bilo sedište cara, Senata i episkopi tog grada bili su prvi po časti, ali ništa drugo. Kad je u vreme cara Konstantina Velikog , negde oko 330, prestonica premeštena iz Rima u Carigrad, on je, kako piše u nekim kanonima, postao „drugi Rim“ i po časti je odmah posle prvog Rima. I to je nekakva geopolitička realnost – gde je car, a to je Carigrad, tu je senat, prestonica i episkop i patrijarh tog grada ima neke privilegije. Ali, ako hoćemo da gledamo prvenstvo duhovno, starinu i apostolski doba, Jerusalimska crkva je, ne samo po meni, majka svih crkava. Odatle je sve počelo. Imajući u vidu ovakvo stanje unutar hrišćanske crkve, možemo zamisliti kako nas gledaju nehrišćani – muslimani, budisti, ostali i kako, dok se mi svađamo, ulaze u naš prazan prostor ne samo u Evropi, nego u celom svetu.

* SPC je posle raspada SFR Jugoslavije 1992. donela saborsku odluku o nepromenjenoj jurisdikciji na celom tom prostoru. Koliko su jaki pritisci Zapada i vlasti novih država na prostoru bivših jugoslovenskih republika da se stvaraju lokalne pravoslavne crkve o čemu se govori čak i na KiM?

– Biće to možda iskušenja koja tek dolaze. Već se naveliko govori o hrvatskoj pravoslavnoj crkvi, ona je čak i u Drugom svetskom ratu figurirala kao takva. Znamo kakva je to tvorevina. Ovo što se sad događa na prostoru KiM, već sam pomenuo Južnu Srbiji, Povardarje, kako zovu Makedoniju, da li će se pominjati Raška oblast koju zovu Sandžak, a Sandžak je negde u Maloj Aziji – ponekad se u novima može videti šta će se tu dešavati. Neki postavljaju pitanje Srbije severno od Save i Dunava, gde je bila Karlovačka mitropolija – da li će i tu biti opet svojevrsna autonomna crkvena jedinica… Sve je moguće i sve može biti u igri, ako se prepustimo trenutnim političkim interesima i zagovorima. Ali, ako pratimo istorijsko iskustvo Crkve i budemo svesni da je Crkva jedna i da je jedini činilac koji je duhovno vekovima objedinjavao narod na ovim balkanskim prostorima i šire – tako treba i da ostane. Lako je rascepkati i podeliti po onom latinskom „divide et impera“ – zavadi, podeli pa vladaj. Ako podlegnemo tom uticaju, onda smo mi na šteti.

* Da li u SPC postoje i koliko su snažne „fanariotske struje“ koje bi da stanje vrate tamo gde je bilo pre stvaranja nacionalnih crkava pod jurisdikcijom Carigrada?

– Možda bi se trebalo vraćati izvornim hrišćanskim principima da Crkva deluje jedinstveno. Taj nacionalni prizvuk da postoji Ruska, Bugarska, Srpska patrijaršija.., nekako odudara od crkvenog univerzalizma. Uvek navodim primer da u Parizu ili bilo kom gradu u Zapadnoj Evropi ima više episkopa, jer u istom gradu imaju Srbi, Bugari, Rusi, Grci…

* Zar to nije uređeno dogovorima u Šambeziju i stvaranjem episkopskih konferencija u pravoslavnoj dijaspori?

– To ćemo videti kako će biti, a možda će to pitanje biti prevaziđeno samo po sebi, jer to je novovekovna pojava za koju rana Crkva ne zna. U jednom gradu jedan episkop – to je pravilo Crkve bez obzira koji su tu sve narodi bili i plemena. Mislim da će princip aktuelan u 20. veku polako biti prevaziđen na dobar način da svi pravoslavni imaju svog episkopa i svoju crkvu. Naravno, ne ide to uvek lako, jer svako poštuje svoj jezik, nacionalnu kulturu i istoriju, ali ide se u tom pravcu.

Gde su granice Crkve?

* Da li je posle osam vekova istorijskog iskustva kakvo je imala SPC zaista realno da njeno delovanje ostane samo u okviru crkvene porte, kako bi pojedini politički krugovi želeli, ili ima pravo da otvoreno govori o svemu, pre svega o KiM?

– Gde su granice Crkve, to je široko postavljeno pitanje. Da li je Crkva samo onaj zid sa crkvenim dvorištem ili je nešto drugo? Kad kažemo Crkva, mislimo na živu zajednicu ljudi, koji su kršteni, venčani, koji su na liturgiji. To je saborno telo koje ne zna za granice, ne može se ni sa čim ograničiti. Crkva deluje i treba da deluje na svoj način na svim poljima, jer to je poslanje Crkve. Ona se ne može izolovati iz sveta koji postoji. Restriktivno ograničavanje delovanja Crkve nije dobro.

Super papizam u doziranom haosu

* Kakve bi posledice događaji u Ukrajini mogli da imaju po „makedonski crkveni slučaj“ i eventualno i crkvenu problematiku u Crnoj Gori, jer sad vidimo da carigradski patrijarh misli da je vlasan da sam oduzima i izdaje tomose o autokefalnosti?

– To je super papizam, kakav nije skoro viđen i ako se ide tom linijom, onda je sve moguće. To u Crkvi nikada nije bilo. Pominjao sam 19. vek, ali to nije bilo u tolikoj meri. Ovo odudara od predanja, tradicije i kanonskog ustrojstva Crkve. Daj Bože da dođemo svi sebi ii da na neki način to rešimo u duhu predanja Crkve.

* Da li će 2019. „makedonski slučaj“ biti još zanimljiviji. Najavljena je poseta pape Franje. Makedonske državne vlasti zbog priznanja crkvene samostalnosti „kucaju“ su na vrata – od Carigrada do Vatikana, a u problem progona Pravoslavne ohridske arhiepiskopije pod jurisdikcijom SPC uključena je i Moskovska patrijaršija. Pitanje je i sa kim će se Papa sresti – zvaničnicima kanonske jerarhije POA u nemilosti državnih vlasti ili u pravoslavnom svetu kanonski nepriznate MPC.

– To istočno pitanje još je u vrenju, nije se izbistrilo. Znamo zašto Grci osporavaju to pitanje Makedonije, koliko su u pravu to je druga stvar. Reč je o predanjski hrišćanskom području koje je mnogo vekova bilo u okviru Pećke Patrijaršije, arhiepiskopije, episkopije, zadužbine Nemanjića u Povardarju. Sve se to nekako zaboravlja. Da li sad idemo na neki nacionalni momenat? Mi znamo da stvaranje nekakvih novih nacija. Pre se pisalo muslimani sa „veliko M“, sad se u Bosni Bošnjaci piše sa veliko „B“, kao nacija i to Evropa priznaje. Znamo isto tako kad je stvorena makedonska nacija. Možda će se stvoriti i neka leskovačka sa veliko „L“, ako se ide tim putem. Taj nacionalni momenat je igra velikih moćnika koji na taj način održavaju ravnotežu. Ja to zovem „dozirani haos“ – da bi mogli da ga kontrolišu. Spor kako će se zvati prostor gde je prestonica Skoplje – da li je Makedonija ili Severna Makedonija, to su opet igre kojima nema granica.

Povezani tekstovi