Dnevnik Tamare Skrozze: Ova tetka se jednom već digla iz mrtvih i još nije za bacanje 1Foto: Miroslav Dragojevic

ČETVRTAK, 9. JUN

Dan kada dobijam prestižnu nagradu „Stanislav Staša Marinković“ počinje – a kako bi drugačije – nego bizarno. S tašnom teškom bar pet kila, natečenim nogama i sandalama koje žuljaju, jedva se dogegah do Dorćol placa gde bi trebalo da govorim na nekakvoj tribini. Sve je u redu, tu sam, stigla sam na vreme, ali pogrešan je dan. Moja tribina jeste u četvrtak, samo iduće sedmice.

Da ne bih potonula u kuknjavu o senilnosti i/ili pregorevanju, kupujem nove sandale. Baš lepe.

U njima uveče ulazim u drugu realnost, među osmehe, draga lica, među „svoje“. Aplauzi, čestitke, govori, beskrajni niz zagrljaja, i večito pitanje – čime sam ja ovo zaslužila? Nagrade sam počela da dobijam tek u 40-im godinama, i to posle perioda u kojem sam zbog trudnoće i porodiljskog odsustva u novinarskom smislu bila klinički mrtva – bez ikakve podrške onih kolega na koje sam računala, bez tezgi, bez „sektora“ koje su mi oteli, bez prihoda dovoljnih za život, s 15 godina minulog staža koji je defakto izbrisan i zaboravljen. Kada mi je dete malo stasalo, odlučila sam da ću da oživim, da budem jača nego ikad i da karijeru na neki način gradim ispočetka. Vrlo brzo, tako je i bilo, iako je cena na raznim nivoima bila previsoka – čisto da i sama iskusim da je ženi u ovom poslu i na ovom mestu, zbog sveopšteg licemerja, potrebno neuporedivo više snage i izdržljivosti nego muškarcu.

Zato večeras ponosno dižem svoju nagradu, kao i druge dosad. Ne stidim se ni toga što sam matora, što ne ličim ni na šta, što mi se tresu desna ruka i noga, što znam da novinarstvom uveliko vladaju oni koji su mi bili „đaci“.

Jer, ova tetka se jednom već digla iz mrtvih i još nije za bacanje.

PETAK, 10. JUN

Ćutim i ne bunim se samo kada me dete zamoli. NJoj za ljubav, napravila sam lični podvig, time što sam na jednoj od bezbroj roditeljskih Viber grupa oćutala užas kakav inače ne bih tolerisala.

Viber strahota je i inače takva da čovek – nezavisno od teme, jer sve su podjednako inspirativne – neumitno zagazi u duboku tamu i deprimirajući tok misli. Danas sam zabrinuta za neposrednu budućnost, onu za koju će biti zadužena generacija mog deteta. Ako je moja generacija (vaspitavana u koliko-toliko racionalnim okvirima) razorila jednu zemlju i za sobom ostavila nenadoknadivi moralni, društveni i materijalni lom, pitam se šta li će ostati posle generacije koju, sudeći po Viberu, odmalena uče elitizmu, socijalnoj polarizaciji, dodvoravanju, hvalisanju, glumatanju, pokoravanju?

Pitam se takođe da li ipak da se bunim, da protestujem, uprkos ćerkinoj želji da se uklopi, da ne diže galamu, da ne nosi breme majke koja je drugačija od nje. Na kraju ćutim, iako bih urlala. Jer, roditeljska senka s jedne strane pruža sigurnost, ali s druge može da guši, zarobi i uništi.

Kad misliš o tome, činjenica da se Vučić opet sit izdivanio sa Šolcom totalno je nebitna. A to je ono što često i sama zaboravljam.

SUBOTA, 11. JUN

Za predsednika beogradske skupštine opet je izabran isti čovek, a presudan je bio glas preletača koji je dojučerašnjim protivnicima poručio da ga ne zaborave kad zasednu u fotelje iz kojih nisu ni ustajali. Za to vreme Savom i Dunavom plivaju fekalije, ulice se pretvaraju u reke čim padne malo jača kiša, o prevozu više ne vredi ni da se govori, urbanizam i estetika odavno su osuđeni na smrt, sve je utonulo u smrad, beton i korupciju. Kompletna struktura grada kao da je prilagođena ponižavanju i poništavanju svega ljudskog.

U bici za Grad za sada vode Goran Vesić, njegovi prethodnici i saradnici, inspiratori i realizatori – ljudi koji taj isti grad nikada nisu voleli, a kojima smo dopustili da ga napastvuju, unakaze i razore. Srećom, nije gotovo. Nije to njihovo.

NEDELJA, 12. JUN

Na današnji dan pre 13 godina otišao je moj tata. Dva dana posle 61. rođendana izašao je iz Lastinog autobusa i zauvek sklopio oči ispod drveta oraha nedaleko od kuće. Bio je najvažniji čovek u mom životu: naučio me je svemu što znam, obezbedio mi slobodu, pokazao mi kako izgleda bezuslovna ljubav, šta znači čist obraz i koliko košta dostojanstvo.

Ipak, ova i ovakva država prinudila me je da ga – suprotno svemu što je bio – lečim, pa i sahranim „preko veze“, gazeći neke od principa koje mi je usadio. Kada su ga otpustili iz somborske bolnice, rekli su da mu je „malo uvećano srce“. Samo dva dana kasnije, kada su me pozvali iz beogradske klinike u koju sam ga smestila „za svaki slučaj“, rekli su: „Vaš otac umire.“ Operisan je, preživeo i proveli smo još četiri godine zajedno.

Nažalost, mnogo je onih koji nemaju koga da mole i pozovu, kojima je nemoguće da smeste tatu u bolnicu, koji umiru „na pravdi boga“, koji svoju talentovanu decu ne mogu da „poguraju“. Tu prinudnu nejednakost, nedostatak sistema i bilo kakve izvesnosti, doživljavam kao jedan od naših najvećih problema. Država koja te svojom hladnoćom, izostankom svake empatije, pa i brige (za koju je plaćaš!), sistematski i svakog dana prinudi da budeš ono što nisi, koja te ponižava dok ne klekneš i ne budeš prisiljen da moliš ako imaš koga – nije država. Država u kojoj je problem ne samo operacija srca, već i izdavanje pasoša, upis deteta u školu, dolazak s tačke A u tačku B – nije država.

/Živi mi se normalan život. Dosta je klečanja.

PONEDELJAK, 13. JUN

Gotovo je s veš mašinom koja je 15 godina prala najpre samo moj, a potom i veš mog deteta. Selila se dva puta, tiho pregurala dve manje popravke, proživela naše najveće i najvažnije životne drame i umrla lepa, očuvana i ne praveći nikakve probleme. Ne znam kako čovek može biti vezan za komad metala i nešto elektronike, ali eto, vezala sam se i baš mi je teško.

UTORAK, 14. JUN

Evropska federacija novinara dobila je prvu predsednicu: gotovo jednoglasno, delegati su glasali za Maju Sever iz Hrvatskog novinarskog društva. Velika, ogromna čast za Maju (inače iskusnu i uglednu novinarku, koja se godinama vatreno bori za medijske slobode i radna prava), ali i za sve žene u medijima. Nadam se i veliki korak ka njihovoj ravnopravnosti u redakcijama.

SREDA, 15. JUN

Sreda je dan kada snimam kratke intervjue za prilog u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet. U odnosu na utorak, kada se smišlja ko bi mogao da bude sagovornik, a potom ti ljudi i pozivaju – sreda je prava banja.

Pre svega, mi nemamo ljude: otišli su, preminuli, predali se, povukli se. Kad se sve sabere, u Srbiji ima +/- sto osoba različitih profesija koji o svojoj oblasti umeju da govore jasno i razumljivo. Ostali, čak i ako imaju znanje, nisu za medije ili neće u medije. Zato nam se pred očima stalno „vrte“ isti sagovornici, a javnost ostaje nedovoljno obaveštena o životno važnim stvarima. Novih ljudi nema ni na vidiku – i oni odlaze, umiru, povlače se. Ko da onda ljudima priča, objasni, poruči? Nešto, bilo šta, o bilo kojoj temi? Plašim se te tišine koja neumitno stiže.

Ona inače ponekad vlada i tamo gde ne bi smelo da je bude. Češće nego što bi se očekivalo, dešava se da uzdanice opozicione scene, ugledni analitičari, novinari, politikolozi i umetnici, oćute na pozive i na poruke – potpuno isto kao i zvezde naprednjačkog neba godinama unazad. Umesto da odbiju da govore i da se lepo pozdravimo do neke sledeće prilike, što je sasvim razumljivo jer ljudi imaju svoje živote i obaveze – od njih ni slike, ni tona, kao da su nestali s lica zemlje. Ovo beležim čisto da se zna: kalkulisanje s medijima, nepoštovanje rada novinara, arogancija i nepristojnost, nisu odlike samo vladajuće kaste. Što će nam se, uz onu preteću tišinu na javnoj sceni, olupati o glavu. I to vrlo brzo.

Autorka je novinarka FoNeta i Cenzolovke, dobitnica nagrade „Stanislav Staša Marinković“ za 2022. godinu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.