Dragan Popović: Naučio sam da razdvajam lik i delo 1

Rođen sam u Kraljevu, nekoliko meseci nakon Titove smrti tako da nisam stigao da budem jugonostalgičan. Prištinu sam prvi put video sa 24 godine, Sarajevo sa 23, dalmatinsku obalu sa 25 godina. A opet, fasciniran sam tom prosvetiteljskom i emancipatorskom idejom da narodi koji žive izmešani, i koji ne mogu ni da se stope ni da se razgraniče, naprave federalnu zajednicu, kompleksnu, zasnovanu na ravnopravnosti istorijskih pokrajina i naroda koji u njima žive. Poraz ideje Jugoslavije poraz je najboljeg što smo kao narodi smislili.

***

U trenutku kad sam ulazio u tinejdžersko doba inflacija se merila u hiljadama procenata, benzin se kupovao u kantama, a čokolade sa kartonskih kutija. Mračna decenija obeležena smrću, patnjom, bedom bila je decenija mog odrastanja. Čovek koji mi je obeležio detinjstvo bio je moj deda, očev otac. Uz njega sam zavoleo knjige, istoriju, politiku, društvene nauke.

***

Sećanja na trenutke poput onog kada on i ja zajedno gledamo 14. kongres SKJ (imao sam devet godina) neobično su živa i danas. Deda je bio vrsni zanatlija, popravljao je sve što je moglo da se popravi, ali je voleo i da čita, da konstruiše, da smišlja nove stvari. Sistem vrednosti koga se i danas čvrsto držim potiče od njega.

***

Taj i takav čovek, koga sam cenio više od bilo koga na svetu, od početka do kraja ostao je verni glasač Miloševića. Više od svega prezirao je četnike. Popovići su iz takovskog kraja, sasvim blizu Ravne gore, a generacija koja je tada uživo gledala četnike ništa dobro o njima nije mislila. Najbolje je to definisao Mirko Tepavac: „Četnici su tuga i beda, ljudska i srpska.“

***

Nije bio nacionalista, voleo je Jugoslaviju, ali je bio živi dokaz vrhunski izvedene prevare Slobodana Miloševića, koji je uspeo takve ljude da veže za sebe. Poriv da sebi i drugima objasnim ovo, na prvi pogled paradoksalno ponašanje mog dede i brojnih njemu sličnih, dobrim delom me drži i dan-danas kada se posvećeno bavim naučnim istraživanjima nacionalizma, kulture sećanja i istorije SFRJ.

***

Svoja politička uverenja gradio sam postepeno i uz unutrašnju borbu. Niko iz mog okruženja nije bio građanski orijentisan, sasvim malo njih je uopšte bilo zainteresovano za politiku. Do uverenja koje danas delim došao sam samostalno, kroz mnogo promišljanja i čitanja. Volim da verujem da me je spaslo to što sam voleo sve da čitam. Samo mogu da zamislim kako sam izgledao prodavcima na trafici do koje sam kao klinac svako jutro išao biciklom da kupim jedan od svega nekoliko primeraka Naše Borbe koji su stizali u Kraljevo.

***

Pomogla je i još jedna važna osoba iz mog detinjstva – baba Milena, mamina mama, ponosita i otresita Crnogorka iz Vasojevića. Više od njene iskrene mržnje prema Miloševiću, impresioniralo me je njeno neprihvatanje da bude deo mase, da se uklopi (ne samo politički), da povlađuje gorima od sebe. Tako su dve osobe, međusobno vrlo različite, svaka na svoj način presudno uticale da ja postanem svoj čovek, da dođem do sopstvenih uverenja i svetonazora koje ću zastupati. Negde 1996… imao sam 15-16 godina… konačno sam shvatio na čijoj strani su argumenti.

***

U julu 1997. napisao sam pismo koje je objavljeno u Našoj Borbi („Pismo jednog šesnaestogodišnjaka“), u kom sam apelovao da se spreči rat na Kosovu koji je već bio u najavi. To me je pismo povezalo sa skromnim, ali ipak postojećim civilnim društvom u Kraljevu. Čim sam u oktobru 1998. napunio 18 godina, odmah sam se učlanio u Građanski savez Srbije. Tako su se spojila dva sektora u kojima sam uvek, na jedan ili drugi način delovao – politička arena i civilno društvo. Treći, nauka, doći će na red nešto kasnije i upotpuniće moj profesionalni život.

***

Prirodno, uz ovakva interesovanja, aktivizam nikada nije izostajao. Od antiratne kampanje u Kraljevu, preko organizovanja štrajka kraljevačkih srednjih škola dva dana pred bombardovanje 1999, zatim pokreta Otpor, aktivnosti GSS-a i DOS-a, brojnih NVO skupova…

***

U Beograd sam došao u avgustu 1999, mesec dana pre svojih prijatelja. Nisam mogao da sačekam da se konačno doselim u grad za kojim sam oduvek čeznuo. Govorio sam da se selim, ne da idem na fakultet. Majka je to shvatila kada je videla da sam spakovao sve svoje stvari iz roditeljskog doma. Sedela je pred praznim ormanima i plakala. Danas, kada imam troje dece, na te suze gledam mnogo drugačije nego onda.

***

Završio sam Pravni fakultet, osnovne i master studije. Kada sam došao 1999, bila je to razorena institucija, Oliver Antić je zaveo strahovladu, Šešelj je držao predavanja okružen naoružanim telohraniteljima, ogroman deo profesora od integriteta već je bio isteran sa fakulteta. Na svečanom upisu bacali smo letke Otpora i uzvicima prekidali govore tadašnjeg ministra pravde.

***

Kako sam započeo, tako sam i nastavio kroz taj fakultet. Protrčao sam kroz njega, završivši ga u roku, radije trčeći usput na svaki mogući događaj kod Borke u CZKD, na škole Beogradskog centra za ljudska prava i BOŠ-a, na seminare Građanskih inicijativa i YUCOM-a. Kad sam završio fakultet, tražio sam jedino poslove u organizacijama za ljudska prava, ništa drugo me nije interesovalo.

***

Počeo sam kao istraživač kršenja prava Roma, a nastavio u Inicijativi mladih za ljudska prava, gde sam prošao sve, od istraživača do izvršnog i programskog direktora. Ta me je organizacija oblikovala u velikoj meri. Šest intenzivnih godina (jedna godina u Inicijativi je sedam ljudskih – govorili smo) proveo sam uz Andreja Nosova. Nema ovaj tekst ni blizu dovoljno karaktera da se opiše sve, i dobro i loše, što sam sa njim doživeo, a još više – šta sam sve od njega naučio. Nakon što je mnogo vode proteklo Savom i Dunavom jedino što bih mu danas rekao je – hvala.

***

Najvažnije od svega, upoznao sam Maju, razvio tako dubok odnos za kakav nisam bio svestan ni da je moguć i promenio život zauvek. Pored Ognjena, sina iz prvog braka, umetnika i po mnogo čemu jedinstvenog dečaka, sa Majom je kasnije došao i Vanja, mamin matematičar, a tatin osetljivi dečko, a zatim i Tara, mala pametnica koja osvaja svačije srce neverovatnom brzinom.

***

Civilni sektor doneo je mnogo, ne samo lepog, naravno. Ali i ružno je nosilo sa sobom vredne lekcije i činilo me kompletnijim, otpornijim, zrelijim. Žao mi je što sam upoznao neke od sopstvenih heroja čije sam tekstove gutao kao gimnazijalac, ali ta vrsta razočaranja je neizbežna. Vežbao sam da odvajam lik i delo. Nije uvek uspevalo, ni tada ni danas. Ali sam imao i privilegiju da upoznam neke ljude od kojih sam mnogo naučio i koji su mi život obogatili na sasvim neverovatne načine. Posebno mesto među njima zauzima Miljenko Dereta.

***

Taj veliki, nesebični čovek, našao se kada je bilo najpotrebnije. Ne samo jednom. I ne samo meni. Pionir građanskog aktivizma, čovek koji je, zajedno sa Biljanom Kovačević Vučo, napravio revoluciju u civilnom sektoru izašavši iz Beograda i pomažući stotinama aktivista i aktivistkinja širom Srbije da razviju svoje organizacije i da stanu na noge.

***

Kroz rad u sektoru, ali i kroz svoju naučnu delatnost, razvio sam i učvrstio uverenje da je suočavanje sa prošlošću važno za budućnost. Priznati greške društva kome pripadaš, pokloniti se žrtvama, osuditi zločince, obeležiti svako mesto stradanja, utvrditi činjenice, stvoriti pretpostavke da se zločini nikad više ne ponove – to su stvari za koje ću se zalagati do kraja života.

***

Gledao sam kako se jedna zemlja raspada u moru krvi, čitao presude koje su utvrdile stravične činjenice, slušao Zumru, Sabru i Sabahetu, koje su sve izgubile u srebreničkom genocidu, gledao srednjoškolce kako plaču dok slušaju Belog i Dževada iz Sjeverina, slušao uživo Sarandu Bogujevci, u koju su, kao i u drugu decu, pucali srpski policajci na Kosovu.

***

Gledam ljude koji se upinju da te zločine negiraju, minimiziraju, sakriju i vidim tu strašnu neman koja nam svima guta živote – nacionalizam. Ta je otporna i primamljiva ideologija najopasniji virus koji je ikada razvilo ljudsko društvo. Zato se ponosno smatram delom Druge Srbije, onoga što je Konstantinović definisao kao „Srbija koja se ne miri sa zločinom“. I jednog dana cela Srbija prestaće da se miri sa zločinom. To je ideal kome težim, a utopistički je taman koliko jedan ideal mora da bude.

***

Zavoleo sam posebno neke delove Jugoslavije (tačnije ime za ono što oprezni zovu region). Na primer, Kosovo. Prvi put sam na Kosovu bio 2004, nekoliko meseci nakon martovskog nasilja. U Prištini sam pripremao otvaranje kancelarije Inicijative mladih za ljudska prava. Nije bilo prijatno, ali je bilo otrežnjujuće.

***

Uložio sam ozbiljan napor da uđem u tuđe cipele, da razumem albansku poziciju, njihove strahove, želje i očekivanja. To odbijanje da se razume pozicija onog drugog predstavlja samu srž nacionalizma. A nacionalizam usmeren ka Kosovu je posebnog karaktera. Od 1912. ovu teritoriju mnogi u Srbiji tretiraju kao koloniju koju treba okupirati, držati je pod vojnom i policijskom čizmom, u vanrednom stanju, naseljavati je ili joj, blagonaklonošću kolonijalnih gospodara, nešto poklanjati, razvijati je, emancipovati tamošnje stanovništvo.

***

Odnos koji su mnogi (ne samo u Srbiji) imali i još uvek imaju prema Albancima, najbliži je klasičnom rasizmu od svih naših nacionalizama. I verujem da ćemo jednog dana, kao društvo, morati ovo da osvestimo i da se suočimo sa sopstvenim duhovima.

***

I za Sandžak sam ostao trajno vezan. Malo je mesta gde se osećam tako svoj na svome kao u Novom Pazaru ili Prijepolju. Dobri ljudi koji tamo žive nisu zaslužili ono što im je vlast u Srbiji radila tokom 1990-ih, a i nakon toga kroz ćutanje i negiranje zločina. Zaslužili su pravdu, istinu i priznanje patnji. Valjda ćemo jednom smoći snage da im bar toliko pružimo.

***

Ni od političke arene, shvaćene usko, stranački, nikada nisam odustao. Aktivno sam podržavao LDP (doduše ne kao član), osnivao sam Levicu Srbije, inicirao Apel 100 i učestvovao u kampanji Saše Jankovića, osnivač sam i član Političkog saveta Pokreta slobodnih građana.

***

Podržavao sam na razne načine brojne stranke, građanske pokrete, inicijative, ideje, sve što je vrednosno bilo na ovoj strani – građanskoj, nenacionalističkoj, onoj koju je teško imenovati, ali je svi nepogrešivo prepoznaju. Ja volim da je zovem levo-liberalna, koristeći se terminologijom Teofila Pančića, delom i zato što izaziva konsternaciju mnogih koji sebe definišu kao levicu, kao i onih koji sebe definišu kao liberale. I uvek ću pomagati, koliko umem i koliko mogu.

***

Moja je crvena linija bila uvek jasna – nikad ništa sa radikalima, kako god se trenutno nazivali. Premijer Đinđić je govorio – to nije politička opcija, to je kancer. Sa brojnim političkim akterima se ne slažem i mogu da vodim ogorčene rasprave – u rasponu od Koštunice do Vuka Jeremića. To su ljudi koji pripadaju legitimnom delu političkog spektra sa kojim ja ne delim gotovo ništa. Ali radikali uopšte nisu u tom spektru. To je banda ratnih zločinaca, ubica i marodera koja nije legitimna politička opcija.

***

Jasnije od mojih reči, o njima govore tragovi koje su ostavili – od streljanih na Ovčari do Olivera Ivanovića. Nekad je smešno, ali češće tužno gledati kolege koji zbog svojih sitnih ili krupnijih privilegija, poslova, projekata, ugovora, ambicija – moraju da se prave da su Vučićevi banditi sasvim legitimna vlast sa kojom treba sarađivati. Nema tu, naravno, nikakve krivične odgovornosti, niti bilo kakvih sankcija koje bi trebalo primeniti, ali ostaje nada da imaju bar nekog u životu, dete, partnera, roditelje, prijatelje, kumove… nekog koga moraju da pogledaju u oči. I da se postide. Što se mene tiče – sasvim dovoljna kazna.

***

Posle svih ovih godina moram priznati da sam se malo umorio od civilnog društva i politike. Sada najviše uživam u radu sa svojom decom, kuvanju i naučnim istraživanjima, pre svega za doktorat na odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Imam privilegiju da poznajem Radinu Vučetić, profesorku tog fakulteta, koja me je na kraju ubedila da upišem doktorat i koja mi je mentorka. Zbog toga sam joj vrlo zahvalan.

***

Gledam svet koji nam se raspada pred očima. Korona je ostavila i ostavlja posledice na svakog od nas. Ljudi su nervozniji, ruši se solidarnost na međunarodnom nivou, šarlatani i prevaranti osvajaju društvene mreže šireći teorije zavera i ugrožavaju živote ljudi boreći se protiv nauke, razuma, vakcina.

***

Evropom vladaju trećerazredni državni službenici od kojih davno niko ništa ne očekuju, osim da ne uprskaju baš mnogo (a i ta očekivanja uspešno izneveravaju). Balkanom vladaju populisti, kriminalci i nacionalisti koji pokušavaju da sačuvaju izolovanim svoje male feude, da izvuku još neku materijalnu korist, da se upišu u ono što oni misle da je istorija.

***

Čitao sam brojna svedočanstva kako je sve izgledalo 1920-ih i 1930-ih u svetu, još više kako je sve izgledalo u Jugoslaviji 1980-ih, kako su ljudi živeli svoje živote nesposobni da prepoznaju zlo koje se nadvijalo. Dok su shvatili, bilo je kasno. Često se pitam – živimo li mi opet u vremenu kada se sve raspada, a nemoćni smo ili nesposobni da srljanje u propast zaustavimo.

***

Majina sestra je u Australiji. Prijatelj u Vankuveru. Te dve tačke, najdalje moguće od ove zemlje, deluju sve privlačnije iz perspektive Srbije zarobljene i dobrim delom uništene od strane Vučića i njegove kamarile. A opet – mogu li se i tamo spasti od neke nove pandemije ili od diktatora sa nuklearnim bojevim glavama. I može li svet da se spase dok ne shvatimo da je borba zajednička i globalna. A takvi su i neprijatelji – zajednički i globalni, pa zvali se virus kovid 19, virus populizma ili virus nacionalizma.

O sagovorniku

Dragan Popović je dugogodišnji aktivista za ljudska prava i suočavanje s prošlošću. Rođen je u Kraljevu 1980. Završio je osnovne i master studije na beogradskom Pravnom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama iz istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u različitim organizacijama za ljudska prava, direktor je Centra za praktičnu politiku, osnivač Kuće ljudskih prava u Beogradu, konsultant u međunarodnim i domaćim organizacijama. Autor je brojnih knjiga, članaka, studija i izveštaja o tranzicionoj pravdi, ljudskim i manjinskim pravima, vladavini prava i civilnom društvu. Živi u Beogradu sa suprugom Majom Stojanović. Ima troje dece, Ognjena, Vanju i Taru. Kuva, čita, piše i neprestano uči.

close
Dragan Popović: Naučio sam da razdvajam lik i delo 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.