Foto: Marko Rupena

Međutim, postoje dve prošlosti – prva, koje se sećamo, kao album sa starim slikama, i druga, koje se ne sećamo jer se rizomski kreće između podsvesti i svesti, a egzistira u formi potencijalne energije ili inkubacije.

***

Za pisca je „podsvesna prošlost“, možda, i dragoceniji rezervoar ideja, iako mu se prikazuje kroz različite metamorfoze, kao što su inspiracija, motivacija ili ekspresivni ruptus. Zbog toga, i oni pisci koji misle i tvrde da su snagom svoje imaginacije disocirani od sopstvenog realiteta, u stvari, greše. O kome god da pišemo, mi uvek pišemo, manje ili više, o sebi.

***

Rodio sam se i odrastao u Slavoniji, a sa devetnaest godina došao sam iz Osijeka u Beograd na studij medicine. Zbog toga, čini mi se da u sebi nosim dijadu srednjoevropskog i beogradskog duha, koji su se tih sedamdesetih godina prošlog veka u značajnoj meri preklapali kroz kulturnu raznovrsnost, multinacionalnost i multilingvalnost.

***

Meni su se, takođe, dopadale i razlike ova dva duhovna miljea, koje sam doživljavao kao sopstveno bogatstvo u vidu estetskog senzibiliteta: na jednoj strani apologija bivše austro-ugarske dekadencije, uz opsesiju redom i poslušnošću, a na drugoj – narativ patosa i stradanja, uz sklonost teferićima i kafanskoj politici. Reč je o duhovnom prostoru kojem i sada jednako pripadam, koji se u nekim presecima razvlači od Cvajga i Kafke do Sremca i i Borisava Stankovića.

***

Na ličnom planu iz ranog detinjstva sećam se pravnički strogog i ambicioznog oca, ćopićevskog šeret-strica i dvojice naočitih ujaka – koji su svi bili, svako na svoj način, moji prvi muški autoriteti. Živeli smo mirno u površnoj predvidljivosti Jugoslavije i toploj udobnosti doma.

***

Usledilo je sazrevanje, odbacivanje prvih i usvajanje novih autoriteta, u čemu su presudnu ulogu u mom slučaju odigrale knjige. One su mi otvorile oči i snabdele prvim znanjima o svetu i čoveku.

***

Gimnazija je za mene bila centralni događaj odrastanja i formiranja, moja Oda mladosti. Iz sadašnje perspektive vidim je kao svesno suprotstavljanje efemernosti i poražavajućoj prolaznosti, neku vrstu antisudbine. Novi život je tada pokuljao iz mene kao vrela lava. I onda se odjednom tu okolo, usred tog tektonskog poremećaja, stvorila poezija.

***

Što bi rekao Šantić: „Silni zanos mladosti i sreće/ I jedno more, sve veće i veće…“ Baš tako, otvorilo se more puno sirena te sam se ustremio na čitanje i počeo da pišem prve pesme – po uzoru na Jesenjina i Prevera. Privlačile su me i druge knjige, naročito one iz psihologije … Jung, From, Karen Hornaj … nakon kojih sam počeo da u svemu tražim skriveni smisao, od knjiga, preko filma, do muzike.

***

Moja generacija nije imala prilike da oseti magiju Vudstoka … za čim sam strašno žalio … ali sačekali su nas Dilan, Led Cepelin, Perplovci … kao i naši prvi rokeri. Za mene rokenrol nije bio samo muzika, nego i kulturni obrazac, poezija, društveni angažman, svetska politika. Zato su mi tekstovi i podtekstovi bili jednako važni koliko i neki bravurozni instrumental, a na tome su naši rokeri, na žalost, često padali na ispitu.

***

Ipak, nisam ni primećivao državu u kojoj živim, što je, valjda, značilo da mi je sa njom bilo dobro ili da je režim bio veoma vešt. Zapitao sam se prvi put o komunizmu i teroru vlasti kada sam pročitao „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ i „Arhipelag Gulag“, ali tada sam već imao 18 godina i žurio na fakultet.

***

Iako su za mene poezija i celokupna literatura bile otvoreno more … koje poziva … nisam u sebi osećao dovoljno snage ni vere, a ni hrabrosti, da se ukrcam na „Pijani brod“ i zaplovim u neizvesno. Odlučio sam da se posvetim nekom racionalnom zanimanju, a da se „družim sa sirenama“ kad se vratim kući sa posla.

***

Dan je dug, mislio sam, a trajaće i duže, ako budem radio dva posla. Kako sam zamislio, tako je i bilo, kako tokom studija, tako sve do današnjih dana. Osim racionalnosti, medicina me je privukla i zbog neke uzvišene mističnosti, ali voleo sam i arhitekturu te je slučajnost, redosled prijemnih ispita tog leta 1977, odredila dalji tok događaja.

***

Sad mi se čini da smo imali tačno onoliko slobode i socijalne pravde od strane ideološke države da ne primetimo iluziju; vrhunac zablude se ogledao u smešnom trijumfalizmu koji smo osećali i ispoljavali prema drugim državama u istočnom bloku, objektivno naprednijim i kulturnijim narodima od nas.

***

S druge strane, mi smo kao narod voleli komunizam … to jest, naš „realsocijalizam“ … jer se on bazirao na privilegijama i na otvaranju mogućnosti za društveni značaj i funkcije . To je ono za čim, u stvari, danas lamentiraju bivši komunisti, kamuflirani u velike patriote, a što je u liberalnoj demokratiji daleko maglovitije.

***

U socijalizmu pojedinačni čovek je živeo unutar kruga svoje kriptogene slobode, ne primećujući tu antinomiju, sa mentalnom strukturom političke amebe, ne ugrožavajući vlast i režim. Ova mirna simbioza pojedinca i države … zapravo su bili odvojeni … trajala je dugo i imala izgleda da još potraje, samo da nije bilo anahrone i promašene ekonomije i krvoločnih nacionalnih podela.

***

FEST i „Novi talas“ su dobri primeri kako su segmenti koji su smatrani primerima osvajanja slobode bili, u stvari, surogati, veoma dobro kontrolisani od strane države. Prvi je imao ambiciju vrhunskog filmskog festivala, a bez koncepta festivala, pun voluntarizma i bez snage i volje da iznedri neki autentični umetnički pravac ili školu, te se ubrzo pretvorio u prestono mesto „pokazivanja taštine“.

***

„Novi talas“ je bio još ozbiljniji primer obesmišljavanja i kontrole države, budući da su se svirke naših najprominentnijih rok sastava (čast izuzecima!) završavale sutradan resurekcijom tipa, „druže Tito, mi ti se kunemo“, a finalni rezultat je bio „ko-bi-ga-znao-kakav-rok“, preteča folka i oksimoronske nemani, prozvane turbo-folk, simbola opšte pauperizacije društva i kulta prosečnosti.

***

Jugoslavija je bila partija pokera, u kojoj se do poslednjeg nije znalo ko koga uspešnije vara – igrači karte ili karte igrače – ali da su svi varali i jedno govorili, a drugo mislili, u to nema sumnje.

***

Međutim, država i režim nisu bili krivi za sve, puno toga je zavisilo od naših neprolaznih kolektivnih mana, poput, neumereno i neutemeljeno visokog mišljenja koje pojedinac ima o samom sebi ili sklonosti prečicama, što se perfektno lepilo na komunistički režim. Nama bi kao narodu bilo dragocenije da smo izrodili nekog našeg Šekspira (budući da je njegovo ukupno delo katalog ljudskih mana) nego što smo imali Andrića.

***

Iz moje perspektive život lekara počinje kao u Bulgakovim „Beleškama mladog lekara“, ako izuzmemo deo sa zavisnošću od morfijuma , a i ne moramo. Reč je o susretanju sa naturalnom stranom života u najsirovijem smislu. Potom, sa tragičnošću koju donosi bolest kao zla sudbina. Na kraju, bolnica kao gubitak dostojanstva i najveće poniženje.

***

Sve je to za mladog čoveka veoma stresogeno i zahteva vreme da se mentalno obradi. U mom slučaju, i nakon trideset i šest godina rutina nije uspela da pobedi teskobu koju povremeno osećam zbog ljudskih nesreća, uzrokovanih bolestima.

***

Međutim, empatija iscrpljuje i troši te nije čudo što se veliki broj lekara pretvara u mašine i beži od psihološki bliske komunikacije sa pacijentom. Druga stvar je što su neki rođeni sebični i oholi, bez mogućnosti saosećanja sa drugim čovekom, ali takvi su zalutali u medicinu.

***

Zbrka pesama „Neistraženi bolovi“ nastala je u vreme mojih lekarskih početaka, ali ubrzo sam se posvetio pisanju proze i njoj ostao veran do danas. Pesme sam pisao u „ćoškovima“ slobodnog vremena, ponekad i tokom dežurstava, jer sam najviše energije trošio na rad i učenje, kao i na porodicu.

***

Problem je nastao kada sam zagazio dublje u medicinu i u književni rad. Često sam bio na granici fizičke i mentalne iscrpljenosti, ali nekako sam uspevao da održim harmoniju, bez obzira što će dug zbog takvog prenapregnutog života neminovno doći na naplatu (delimično, već jeste).

***

Kako god bilo, drukčije nisam mogao jer bi me bez knjiga i pisanja čekalo pakleno nezadovoljstvo i osećaj praznog, neispunjenog života. Na mentalnom planu, nisam osećao nikakav konflikt, medicina nije smetala mom književnom radu, a romani nisu smetali medicini.

***

Kao što je govorio Vilijam Karlos Vilijams, američki pesnik i lekar, „kad sam sa pacijentom, ja sam lekar, a kad u blizini nema pacijenta, odmah se pretvaram u pisca“. To što sam nekim kolegama (iz obe profesije) davao materijal za neprincipijelnu diskvalifikaciju („u medicini pisac, u literaturi lekar“) nije me naročito uzbuđivalo jer bez toga se među ljudima ne može.

***

Detaljno poznavanje anatomije, fiziologije i patologije ljudskog tela mogu da pomognu piscu, ali nije to presudno, svaki pisac se na ovom planu ionako nužno obrazuje. Međutim, medicina i bolnica nude poseban i u mnogim segmentima bizaran mizanscen života, iako primeri nekih slavnih pisaca-lekara govore da on ne mora da bude za njih tematski najzanimljiviji. Kronin je pisao o rudarima, Konan-Dojl detektivske priče, a Čehov u dramama birao najrazličitije teme.

***

U nekim mojim romanima glavni ili sporedni likovi su bili lekari, a zbirku priča „Lekari“ posvetio sam u celosti medicinarima. Ovu zbirku su mi mnoge kolege iz medicine zamerile, budući da su „oreoli“ i mistifikacija bitan deo lekarske profesije, a u mojim pripovetkama je dosta iz tog sveta dovedeno u pitanje.

***

Nije moguće razumeti čoveka bez poznavanja njegove tamne strane. Dobrota i plemenitost nas nikada ne zapitaju tako duboko o pravoj čovekovoj prirodi kao suočavanje sa ljubomorom, zluradošću, gordošću i ostalim sadržajima Pandorine kutije. Problem je što svi krijemo sopstvene mane te se i književnost ispostavlja kao svedok neprijatne istine, za kojom, opet, svi imamo potrebu, što je paradoks zbog koga je priča o Faustu zauvek aktuelna.

***

Mi se uvek iznova iznenađujemo činjenicom da se u savremeno doba i dalje čine zlodela jer naivno verujemo da je ljudska priroda promenjiva na bolje. Istorija pamti veliku zabludu fen d’ sijekla, kada se verovalo u trajan i konačan mir među ljudima i narodima usled sveukupnog progresa , a ispostavilo se da je dvadeseti vek bio najkrvaviji od svih. Ipak, mučenje, sakaćenje i ubistva nisu posledice isključivo okolnosti (poput, rata) nego su pre svega rezultat psihopatologije zločinca.

***

Ovo je tema i osnovna teza kojom sam se bavio u jednom od svojih romana, podstaknut, možda, i crnom senkom koja se nadvila nad Srbima tokom poslednjeg, nesrećnog građanskog rata u Jugoslaviji. Po meni, onaj koji tvrdi suprotno i pokušava da krivicu za zločine translocira sa pojedinca na narod, takođe je upitne psihološke ili moralne ravnoteže.

***

Takođe mislim i da ne može da se govori o zrelosti jednog zaokruženog etniciteta bez identifikovanja, objektivnog procesuiranja i kažnjavanja zločinaca u sopstvenim redovima, pogotovo kada se kriju iza osetljivih masovnih identiteta, kao što su nacija ili vera.

***

Unesku me je privukao duh te agencije Ujedinjenih nacija, koji je integrativni i pozitivno globalistički u odnosu na istoriju, savremeni svet i čovečanstvo. Rad u Nacionalnoj komisiji svih članova je volonterski, sa željom da doprinesu što većoj i boljoj prepoznatljivosti Srbije kroz brojne Uneskove aktivnosti na poljima nauke, obrazovanja i komunikacija.

***

Svaki pisac je društveno angažovan jer je pisanje prenošenje misli dalje, na druge osobe, i bez te čovekove potrebe književnosti ne bi ni bilo. Neki vole da budu više doslovni, kao Tomas Bernhardt, a neki se čvrsto drže stila i književne forme. Ipak, najvažnije je da pisac ima šta da kaže, da piše jer želi da nešto saopšti, a ne zbog skribomanije.

***

Glavni problem našeg vremena je Ničeovo prokletstvo: materijalizam, u kombinaciji sa hipetrofisanim individualizmom i nihilizmom. Nevidljivi autoriteti … javno mnenje, društvene mreže, izbori, referendumi… satiru u komformizam koji na javnu scenu donosi mediokritete te se razvija jedna subkultura prosečnosti, koja je regresivna i opasna i zbog koje stradaju kreativnost, kritika i dijalog.

***

Rezultat je da je čovek neslobodan (i nesrećan) jednako u autoritarnom koliko i u takozvanom demokratskom društvu. Pisac u takvom svetu nema šta da traži (kao ni njegovi čitaoci – eto, zašto se malo čita!), a isto vredi za sve misleće ljude, pod uslovom da emituju autentične, umesto klijentističkih poruka.

***

U atmosferi u kojoj vladaju političke stranke bez ideologija, nema velike razlike između desnih i levih političkih deklaracija, budući da ih više spaja korist i grabež, nego što ih razdvaja ciljna grupa glasača.

***

Ako ovome dodamo i naše objektivne specifične probleme … KiM, nasleđe rata, hoćemo/nećemo Evropu i NATO … uz veliku dozu hipokrizije najmoćnijih svetskih država, ispada da nije lako danas živeti u Srbiji, a nije ni u svetu, osim što je na nekim mestima materijalno bolje, a to privlači mlade i beznadežne ljude, bez obzira na stepen gorčine, koji obično dolazi post festum.

O sagovorniku

Profesor dr Goran Milašinović rođen je 1958. u Đakovu. Na Medicinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1982. Direktor je Referentnog pejsmejker centra KCS i redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Objavio je više od 50 naučnih radova sa SCI liste i održao oko 100 predavanja po pozivu u inostranstvu. Član je Evropskog udruženja kardiologa i Evropskog udruženja za srčane aritmije. Prvi u svetu je implantirao nekoliko prototipova različitih srčanih pejsmejkera.

Književnik Goran Milašinović objavio je devet romana: „Heraklov greh“, „Posmatrač mora“, „Camera obscura“, „Apsint“, „Maske Sofije de Montenj“, „Trougao kvadrat“, „Rascepi“, „Slučaj Vinča“ i „Voltin luk“ ( sa Ž. Pavlovićem). Objavio je i knjigu poezije „Neistraženi bolovi“, zbirku priča „Lekari“ i knjigu razgovora sa Milošem Jevtićem „Dva srca“. Prevođen je na grčki, italijanski, engleski i francuski. Dobitnik je nagrade za proznu knjigu 2018. godine zadužbine Branko Ćopić i nagrade KPZ „Zlatni beočug“. Član je Srpskog PEN kluba i predsednik Nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom. Sa suprugom i dva sina živi i radi u Beogradu.

Povezani tekstovi