Organizovano znanje profesije uvek teži da dobije obeležje nauke, što postaje osnova za osmišljeno praktično delovanje. I pored isprepletanostri postojećih socijalnih sistema i nauke, znanje organizovano u nauku i profesiju, teži socijalnoj prihvatljivosti i objektivnosti.

Objektivnost nauke podrazumeva aktivno prevazilaženje subjektivnosti i težnju bezličnosti, što je jednostavno rečeno, ali teško ostvarljivo. Govoreći o objektivnosti naučnih procedura podsetimo da, i kada su naučni podaci objektivni, njihove interpretacije u odnosu na ponašanja ljudi – ispitanika to ne moraju biti.

Naučni metod može da bude od koristi za svaki sadržaj, svaku temu. To je najbolji metod za usmerenje čovekove radoznalosti, za njegovu želju za shvatanjem, tumačenjem i logičkim usklađenostima.

Primena naučnog metoda najbolji je način za obezbeđenje ljudskog napretka i duži život, više sreće, manje patnje, manje napora, manje odgovornosti. Onda ne čudi rasprostranjenost verovanja da su samo naučna saznanja prave istine i njihova valjanost retko se dovodi u pitanje. Takav (pre)velik društveni ugled nauka duguje ne samo tome šta su njena saznanja, već i onom „Kako?“ (kojim procedurama se do takvih saznanja dolazi).

Sama nauka proizvela je sadržaje koji su postali mora savremenog čoveka i pojačali strah od sutrašnjice. Stoga, naučni metod kao proceduru istraživanja, moraju neizbežno da određuju neke distinktivne odlike: racionalnost, empirijska provera početnih pretpostavki, objektivnost procedura, kao i javnost postupka i podložnost proveri i kritici. Rekli bismo da dobar istraživač neminovno mora biti vešt metodolog, koji primenjujući odgovarajuće „alate“, sebi olakšava i veštinu tumačenja istraživanjem dobijenih podataka.

Upravo takve odlike istraživačkih procedura i profil dobrog istraživača, podsećaju nas na to da istorija nauka nije istorija „slepog“ verovanja u naučne istine, već nasuprot tome – spremnosti da se naučna saznanja metodološki jasnim procedurama preispituju. Tema knjige „Alatke istraživača (Metodologija i tehnike istraživanja u društvenim naukama)“ Dragan Popadića, Iris Žeželj i Zorana Pavlovića („Clio“, 2019) i jesu „alatke istraživača“ u društvenim naukama.

Kad se nakon obavljenog obrazovanja, istraživači-početnici nađu pred zadatkom da sami ispitaju neki problem, da potraže empirijski odgovor na neko svoje pitanje ili potvrde svoju pretpostavku, prtljag sa znanjima i činjenicama iz oblasti kojom se bave, pa čak i sa uopštenim statističkim i metodološkim principima, neće im mnogo pomoći.

Pažljivim posmatranjem, razgovorom, eventualno pismenom a ne samo usmenom komunikacijom sa ispitanicima, uz prilagođeno odabrane alate jesu tehnike koje obezbeđuju kvalitet istraživanju. U takvim, ponavljanim istraživačkim procesima, upravo su izrađene i razvijene alatke koje im pomažu u radu.

Na srpskom jeziku već postoji nekoliko kvalitetnih metodoloških priručnika. Zašto je potreban novi?

Pre svega, alatke se vremenom menjaju i usavršavaju. Pogotovo sa razvojem kompjuterskih tehnologija, razvijaju se nove tehnike za uzorkovanje i za prikupljanje podataka koji se u priručnicima napisanim i pre samo nekoliko godina ne spominju. S pravom su autori ove interesantne knjige u devetom poglavlju odškrinuli prozor odaje u kojoj pokušavaju indirektno da izmere stavove ispitanika. Ovo je od posebnog značaja za procese istraživanja ljudskih relacija uopšte.

Jer, iz prakse je poznato da naši stavovi predstavljaju relativno trajnu organizaciju međusobno povezanih verovanja na osnovu kojih ispitujemo, vrednujemo i opravdavamo naša ponašanja u odnosu na neki predmet ili situaciju. Pritom, svako verovanje sadrži osećajne, saznajne i praktične komponente. Interesantni su i odnosi stavova u strukturi ličnosti – ako se sve slaže, ako su svi racionalni, zatim, kakav im je stepen doslednosti i stepen tolerancije drugačijeg.

Drugim rečima, za očekivati je da izborom datih varijabli i njihovom obradom pomoću odgovarajućih alata, možemo spoznati veliki broj osobina kod različitih ličnosti.

Još jedna posebnost ove knjige ogleda se u onome što bismo mogli nazvati integralnim pristupom. Naime, izraženo je nastojanje da se uvek ima u vidu celina istraživačkog procesa kao i da samo istraživanje postavimo u širi društveni okvir (naročito zbog etičkih osobina).

Dakle, sveobuhvatni plan istraživanja (osnovne pretpostavke, ispitanici, materijalni i ljudski resursi, pre i posle boravka na terenu…) i dobro razrađeni izveštaj u kojem se očekuje da metodologija bude potpuna i uravnotežena u vremenu i prostoru a rezultati istraživanja detaljno obrazloženi uz svu metodologiju i epistemologiju koja prati takve zaključke.

I, najzad, ova knjiga u prestižnoj ediciji „Imago“ ima udžbeničke osobine, što je preporučuje mladim istraživačima i zahteva iščitavanje. Ona je takođe korisna zbog mogućeg ublažavanja sukoba između pobornika koji zastupaju savremene ekstremne stavove o društvenim odnosima: preterani i (ne)upitni „scientizam“ nasuprot rastućem i osporavajućem antiintelektualizmu, koji nauci ne priznaje bilo kakav značaj.

Ajde, čitajte da budemo većina sa realnim uvidom u značaj racionalnih naučnih istraživanja pa bismo, tu oko nas, možda imali uređeniji Borhesov „vrt sa stazama koje se račvaju“.

Povezani tekstovi