Ko su talibani - budući gospodari Avganistana 1Foto: Foto: EPA-EFE/ GHULAMULLAH HABIBI

Ajvan Tomas opisivao je pre 10 godina u Tajmu talibanskog lidera Dželaludina Hakanija, ministra za granice i plemenska pitanja, kao „brutalnog borca poznatog po etničkom čišćenju“ severnjačkih plemena čiji je islamski ekstremizam „više oportunistički nego iskren“.

Džalaludin je preminuo 2018, ali je danas njegov sin Sirajudin Hakani zamenik vođe talibana i glavni pregovarač između avganistanske vlade i talibana u Kataru.

Američke obaveštajne službe procenjuju da će vlada u Kabulu izdržati još šest meseci posle američkog povlačenja koje predsednik Bajden namerava da okonča 30. avgusta.

Snaga koja nailazi – talibani, upravo su bili na vlasti u Kabulu pre 20 godina, kad su SAD izvršile invaziju Avganistana, a kad odu, čini se da će ostaviti stvari u prethodnom stanju.

Američko povlačenje talibani smatraju svojom pobedom, što je bio jedan od uslova za potpisivanje mirovnog sporazuma u pregovorima koji se vode u Kataru.

Prema američkim podacima, trenutno vladaju u 100 od 400 distrikata u zemlji, dok vladine snage kontrolišu 54 odsto tog broja, a za ostale se vode borbe između talibanskih pobunjenika i vladinih snaga.

Talibani danas predstavljaju presek deobandijske ideologije, paštunske plemenske kulture i moćne ratničke Hakani mreže koja je još 1995. izrazila svoju lojalnost talibanima.

Hakani grupa bila je jedna od najomiljenijih antisovjetskih gerilskih grupa američkog predsednika Regana, ali je 2012. zabranjena kao teroristička organizacija.

Ono što talibani sada nude jeste stabilnost, gotovo ista ponuda kao i kad su se pojavili na avganistanskoj sceni pre više od četvrt veka.

Tada su se u avganistanskoj anarhiji, unutrašnjim ratovima i lokalnom haosu koji su nastali posle sovjetskog povlačenja, talibani pojavili kao nova snaga koja se probija između sukobljenih severnjačkih i južnjačkih plemena i uspostavlja red vrelim mačem, što nije bilo bez simpatija i kod Amerikanaca.

Talibani su, posle Crvenih Kmera, bili jedan od najtajanstvenijih pokreta u svetu, za koji se nije znalo ko ga podržava. Oni su na dnevni red postavili novi islamistički program, koji je doveo do šoka u regionu i susednim zemljama.

U doslovnom prevodu, talibani su studenti sa medresa koji su se uključili u avganistanski sveti rat protiv Sovjeta.

Talibanski koreni nalaze se u 1980. kad je, prema navodima Arifua Džamala, „tročlana grupa studenata iz grada Banuri kod Karačija, krenula ka Peševaru na putu ka Avganistanu, 18. februara 1980, kako bi vodila džihad protiv sovjetskih trupa“.

To je, verovatno, bila prva pakistanska grupa studenata iz medresa, koja je krenula u ovaj rat.

Oni su sebe nazvali Jamian Ansarul Afghanin / Partija prijatelja avganistanskog naroda.

Skupina je odlučila da se pridruži maloj grupi Harakat i Inkilab i Islami – Islamski revolucionarni pokret Avganistana, kome je na čelu bio Maulana Nasrala Mansur. Zadržala su, međutim, nezavisnost tokom trajanja avganistanskog rata.

Otvorili su logor za obuku Maskar Abdul Hamid, pa je tročana grupa narasla u snažnu organizaciju od 4.000 naoružanih džihadista do kraja rata 1988.

Njeni pripadnici dolazili su iz celog sveta, a naročito iz Bangladeša i Burme.

Talibani su bili glavna ekspozitura deobandi škole islama koja deluje u Aziji.

Azijski suniti podeljeni su na dve dominantne grupe.

Prva su brelvisi – značajna većina – potomci hinduističkih konvertita i uglavnom pripadaju siromašnoj seoskoj grupaciji.

Deobandije, koji su u brojčanoj manjini, potomci su prvobitnih migranata iz Centralne Azije, Avganistana i zaliva. Sebe smatraju višom, a na brelvise gledaju kao na nižu klasu.

Pokret deobandija razvio se kao reakcija na britanski kolonijalizam indijskih školovanih ljudi, koji su smatrali da kolonijalizam kompromituje islam.

Grupa je stvorila islamski seminar poznat kao Darul Ulum Deoband u kome su islamski obnovitelji i sledbenici antiimperijalističke ideologije počinjali da se razvijaju.

Ovaj deobandijski centar postao je drugi najveći islamski istraživački i predavački centar, posle Al Azhar univerziteta u Kairu.

U poređenju sa ostalim etničkim grupama u Avganistanu, Paštuni su prkosno plemensko društvo.

Podeljeni su u otprilike šezdeset plemena, uključujući preko četiri stotine podklanova.

Paštuni su jedno od najvećih plemenskih društava na svetu i ponosni su na to.

Razumevanje paštunske kulture je presudno za razumevanje talibana.

Dve glavne osobine koje definišu paštune su njihov indoiranski jezik – paštu – i strogo pridržavanje paštunvalija – paštunskih zakona.

Paštunvali je njihov drevni skup plemenskih običaja i predstavlja kodeks ponašanja zasnovan na časti koji još uvek reguliše sav društveni odnos.

Jedan od važnih aspekata Paštunvalija je hevad, koji predstavlja pobožnu odanost paštunskoj naciji.

Odbrana paštunske kulture od stranih uticaja i zaštita od spoljnih pretnji je najvažnija.

Budući da je talibanski pokret duboko ukorenjen u ruralnoj, plemenskoj kulturi, oni imaju vrlo krute perspektive urbane kulture.

Ključni događaj moderne istorije Avganistana bio je pad Kabula 1992. Veliki deo dolazećeg avganistanskog građanskog rata predodređen je činjenicom da je Kabul pao, ne pred dobro naoružanim i odlučnim paštunskim snagama, nego bolje organizovanim i jedinstvenijim tadžikistanskim i uzbekistanskim snagama sa severa.

To je bio psihološki razoran udarac jer su prvi put u 300 godina Paštuni izgubili kontrolu nad glavnim gradom.

Unutrašnji građanski rat, počeo je gotovo odmah nakon toga.

Talibani su se na sceni pojavili u avgustu 1994. i započeli delovanje usred anarhije u južnom Avganistanu nakon što je jedan lokalni moćnik silovao nekoliko devojčica u leto 1994.

Lokalno stanovništvo obratilo se za pomoć muli po imenu Mohammed Omar, a on je zauzvrat pozvao neke od svojih učenika koji su već imali iskustvo u borbama.

Ovi su svirepo pogubili počinioca i zaplašili njegove sledbenike.

Nakon toga, studenti su odgovarali na pozive drugih ljudi koji su bili žrtve beskrajnog bezakonja i nepravdi. Talibanski redovi porasli su proporcionalno očajničkoj želji društva za redom i pravdom.

Prvi veći zalogaj bilo je osvajanje Kandahara.

Zaplenjena je ogromna količina oružja, uključujući tenkove, oklopne transportere i artiljeriju.

Na aerodromu su talibani pronašli desetak aviona Mig-21 i transportnih helikoptera.

Tokom naredna tri meseca talibani su pregazili dvanaest južnih provincija dok su se njihovi redovi popunjavali hiljadama dobrovoljaca, prvenstveno avganistanskih izbeglica ili domaćih Paštuna filtriranih kroz pakistanske verske škole.

U oblastima pod njihovom kontrolom, talibani su krajnju anarhiju zamenili strogim redom.

Amerikanci su sa izvesnim simpatijama gledali na ovu misterioznu novu vojsku s puškom u jednoj i Kuranom u drugoj ruci, koja je napredovala ostavljajući iza sebe red umesto haosa.

Od tada, pa do 2000, talibani su zauzeli Kabul i zavladali nad 90 odsto avganistanske teritorije, osim na krajnjem severu koji je ostao pod kontrolom Severne alijanse.

Za razliku od južnih delova zemlje kojima su vladali Paštuni, Severna alijansa bila je savez uzbekistanskih, tadžikistanskih i drugih grupa, što daje novu, etničku konotaciju avganistanskom sukobu.

Krajem 1990-ih, Pakistan je nastavio da podržava talibane u ratu protiv Severnog saveza dok su Rusija i centralnoazijske republike, osim Turkmenistana, Irana i Indije, podržavale opoziciju.

Takav međunarodni raspored na tlu Avganistana, stvorio je dotad neviđene napetosti u regionu.

Talibani su bliski Al Kaidi, a protivnici Islamske države protiv koje su i ratovali.

Osnivač talibana, Mula Omar, bio je posvećni slušalac i sledbenik vodećeg ideloga globalnog džihada, Abdulaha Azam, koji je bio učitelj i mentor Osame bin Ladenu, koga je ubedio da dođe u Avganistan i učestvuje u džihadu.

Bin Laden prvi put je posetio Avganistan sa 23 godine, 1980, u ime saudijskog šefa obaveštajne službe, princa Turki bin Fejsala.

Do 1982. on je stvorio bazu u Pakistanu odakle je obezbeđivao infrastrukturu za mudžahedine, oslanjajući se na poznavanje porodičnog građevinskog biznisa vrednog više milijardi dolara.

Uz pomoć fondova saudijske vlade, njegove porodice i drugih bogatih priložnika, on je izgradio komplekse tunela i ćelija u planinama istočnog Avganistana, uglavnom oko gradova Kosta i Džalalabada.

Stvorio je organizaciju koja je trebalo da podrži oko 35.000 veterana avganistanskog rata, koji su sada bili među najodlučnijim, najbolje obučenim i najiskusnijim borcima u svetu. Ta grupa postala je poznata kao Al Kaida (Baza).

Bilo je to dovoljno da Mula Omar i Osama bin Laden počnu veoma blisku saradnju.

Značajnu ulogu u ovoj saradnji ima Hakani mreža koja je pomagala i obezbeđivala Bin Ladenov boravak u Avganistanu nakon američke invazije pre 20 godina.

Koristeći se talibanskim primerom, Bin Laden je verske škole u Avganistanu i Pakistanu koristio kao regrutne centre za vojnu obuku ili terorističke misije.

Nastavak izraelsko-palestinskog sukoba, zajedno sa pakistanskom bitkom sa Indijom za Kašmir, stvorio je priliv mladića željnih da se bore na prvim linijama islama.

Talibani i Mula Omar svoju zločinačku reputaciju u svetu učvrstili su uništavanjem Budinih statua.

Kanije je objasnio svoje motive za takvu odluku.

„Nisam želeo da uništim Budine statue. U stvari, neki stranci su došli kod mene i rekli da bi želeli da poprave statue koje su bile malo oštećene zbog kiše. Ovo me je šokiralo. Pomislio sam, ovi bešćutni ljudi ne mare za hiljade živih ljudskih bića – Avganistanaca koji umiru od gladi, ali su toliko zabrinuti za nežive predmete poput Bude. Ovo je bilo izuzetno žalosno. Zbog toga sam naredio njegovo uništenje. Da su došli radi humanitarnog rada, nikad ne bih naredio Budino uništenje“, rekao je mula Omar.

Osam bin Laden je ubijen 2011, a mula Omar je umro 2013.

U predvečerje, reklo bi se, talibanskog povratka na scenu, Sirajudin Hakani nastoji da ne ponovi greške svojih prehodnika, kakvo je bilo uništavanje Budinih statusa.

On je čak objavio autorski tekst u Njujork tajmsu gde je istakao da razume da je međunarodne briga okrenuta prvenstveno pitanju kakva vlada će postojati u Avganistanu nakon povlačenja stranih trupa.

Hakani je odgovorio da će to prvenstveno zavisiti od konesenzusa među Avganistancima, ali ukazujući da će to biti novi inkluzivni politički sistem u kojem glas ni jednog Avganistanca neće biti zanemaren.

Drugim rečima, on kaže da su današnji talibani drugačiji nego pre 25 godina i da su svesni svih promena u svetu. Iz vladinih krugova su odgovorili da nema dokaza koji potkrepljuju ove tvrdnje, pošto vuk dlaku menja, ali ćud nikada.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Ko su talibani – budući gospodari Avganistana”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.