Korisni obrasci za organizacionu aktivnost

Changing cycles of party birth and death in Central Europe and beyond – Oxford, ECPR and Oxford University Press, 2020) analizira razvoj stranačkog sistema u prvih trideset godina u 11 postkomunističkih evropskih zemalja: Bugarskoj, Hrvatskoj, Češkoj, Estoniji, Mađarskoj, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj, Rumuniji, Slovačkoj i Sloveniji, u periodu 1990-2019. godine.

Autori posmatraju tri trenda.

Prvo, već sredinom 1990-ih godina, ali naročito posle 2000. dolazi do slabljenja izborne snage stranaka koje su nastale u prvih pet godina višestranačja (1990-1994).

Njihova izborna moć pada na manje od 40 odsto početne snage.

Drugo, popularnost novih stranaka uglavnom proizilazi iz njihovog antikorupcijskog diskursa.

Nasuprot tome, starije stranke bile su više orijentisane na leva-desna ekonomska i nacionalna pitanja, što odražava dominantnu atmosferu 1989, kad su formirane.

Treće zapažanje je najzanimljivije. Nove stranke traju kratko, što je otvorilo ciklus u kome nastaje treća generacija postkomunističkih stranaka.

Prvi primer ovog obrasca primećen je u Bugarskoj kad se pojavio Nacionalni pokret Simeona II Sakskoburgotskog (poslednjeg bugarskog cara, proteranog iz Bugarske 1946, kad je imao devet godina). Njegov pokret nastao je samo nekoliko meseci pre bugarskih parlamentarnih izbora 2001, na kojima je odneo ubedljivu pobedu (skoro 43 odsto glasova).

Simeon II je vodio antikorupcijsku kampanju, ali nije ispunio većinu obećanja.

Na izborima 2005. pao je ispod 20 odsto, a 2009. osvaja jedva tri odsto, nakon čega nestaje sa političke scene.

Međutim, upravo je ovaj pokret proizveo novu bugarsku političku superzvezdu – Bojka Borisova, bivšeg kik-boksera, Simeonovog telohranitelja i javnog funkcionera za vreme vlade Sakskoburgotskog. Borisov formira novu stranku – GERB – koja je na vlast došla 2009. sa skoro 40 odsto glasova. Borisov se kandidovao na istoj izbornoj anti-korupcijskoj platformi. (On napušta čelo vlade tek 2021.)

Bugarski primer oličava postkomunističku Evropu.

Nove političke stranke i pokreti pojavljuju se, uspevaju sa antikorupcijskom politikom izborne platforme, posle koje brzo nestaju, otvarajući tako prostor za nove političke agente koji prolaze kroz slično iskustvo.

Drugim rečima, pridošlice ne moraju nužno zameniti stare stranke. I sami bivaju zamenjeni novim pridošlicama.

Zašto nove stranke nastaju ali i brzo nestaju?

Većina centralnoevropskih naroda doživela je komunističko doba kao kolektivne traume (naročito oni kojima su sovjetski tenkovi uveli komunizam). Prve postkomunističke partije obećale su novu budućnost koja je podrazumevala da će se država i privreda pridružiti Zapadu.

Obećanja nisu ispunjena. Kako je s vremenom snaga traume jenjavala, tako je nestajala i privlačnost prve generacije postkomunističkih stranaka.

Nove generacije stranaka dolaze na antikorupcijskim platformama (koje su nedostupne prvoj generaciji), ali ih brzo napuštaju ili postaju nepoverljive u borbi protiv korupcije.

Ovo ima veze sa organizacionim pitanjima. Većina novih stranaka nije povezana sa društvenim slojevima (radnici, seljaci, preduzetnici, zaposleni u javnom sektoru…) Oni takođe ne uspevaju da razviju čvrstu organizacionu strukturu. Stranke koje nisu klijentelističke brže se raspadaju.

Ovo objašnjava zašto su neke stare stranke uspele da opstanu (Bugarska socijalistička partija, Poljska narodna partija, Socijalistička partija Srbije…) One su razvile organizacioni kapacitet neophodan za održavanje klijentelističkih odnosa sa delovima biračkog tela.

Da bi se izgradila jaka partijska organizacija, neke nove stranke ulaze u vlade.

Ali to može može biti mač sa dve oštrice.

Da bi izgradile organizacione kapacitete, stranke koriste klijentelizam i stranačko zapošljavanje, nakon čega i same postaju klijentelističke i korumpirane – protiv čega su se u početku zalagale.

Glasači brzo napuštaju takve stranke, tražeći nove antikorupcijske platforme, nove stranke i nove ljude. Tako se otvara novi ciklus.

Čitalačku publiku koju ova knjiga treba da privuče su pre svega politikolozi koji su zainteresovani za političke partije, ali i za analizu diskursa, jer knjiga nudi dragocene uvide u to kako nastaju određeni politički diskursi i zašto odumiru.

Izborni konsultanti, politički preduzetnici i rukovodstva političkih partija imali bi ogromnu korist, jer studija otkriva korisne obrasce za organizacionu aktivnost.

Knjiga je korisna i za ostale sisteme postkomunističkih političkih partija, koji nisu obuhvaćeni uzorkom – Srbija, S. Makedonija, Albanija, Crna Gora, Kosovo, Bosna i Hercegovina i Ukrajina, jer se glavni nalazi autora mogu primeniti i na te sisteme.

Prikaz je skraćena verzija dužeg teksta za časopis East European Politics