Kosovo pod srpskom vlašću

Nema građanske jednakosti u pogledu prava i dužnosti građana, nema sigurnosti ni lične ni imovne; nema vere u pravdu i državnu moć, pa zato nema tamo ni državnog autoriteta, niti tamošnji svet veruje da će naša država njima dugo vladati.

Državni su predstavnici tamo: opštinske ćate, predsednici opština s kmetovima i pandurima, žandarmi raspoređeni po žandarmerijskim stanicama, čuvari šuma, monopolski kontrolori, vojničke postaje, poreznici, agrarni poverenici, policijski pisari, sud, načelnici i komandanti.

Država traži od naroda “ preko pobrojanih svojih organa: da joj plaća porezu, da joj daje regrute, da bude miran i poslušan, da se pokorava njenim zakonima i sluša njene organe. Međutim tamo sada nema nikakvoga zakona, jer država se ne obzire na običajno pravo tog sveta, koje je bilo “ kao što pre rekoh “ sve do sada jedini pozitivan zakon za njega. Niko se nije potrudio da objasni tamošnjem narodu državni “ za njega novi – zakon, po kome od sada treba da on živi. Niko nije ni pomislio da uđe u proučavanje: da li će se moći i u kolikoj će se moći primeniti državni zakon na tamošnji svet, koji je vekovima živeo van propisa toga zakona, te mu je nemoguće tako brzo i tako lako prilagoditi novome načinu života i društvenog poretka, koji mu nameće sada državni zakon.

Pa ni veliki broj državnih organa ne zna zakone državne, čak ne zna deo zakona iz svoje struke, zbog čega mnogi nesvesno greše u javnoj službi. Ovo je došlo usled zbrke zakona i raznih uredaba često kontradiktornih i slabe spreme rečenog personala. A kad se tome doda namerna zloupotreba državnih organa, u javnoj službi, koja tamo plamti usled velikog procenta, nesavesnih sitnih, ali mnogo brojnih i vazda u dodiru s narodom, državnih organa; koji nemaju potrebne državne kontrole nad sobom; onda je objašnjivo zašto je sada ovakvo stanje u tim krajevima.

Arnauti su neškolovani i nepismeni, oni su nesposobni da se sami legalnim putem brane od nezakonitih postupaka i nepravdi koje prema njima čine nesavesni državni organi; ali oni su osobito bistri po prirodi i vrlo dobro znaju osnovni pojam o pravdi i nepravdi; znaju da razlikuju šta je dobro i pravo od onoga što je zlo i nepravo. I polazeći od tog osnovnog pojma pravde i nepravde, oni se zaštićavaju i brane svaki prema svojim poimanjima.

Neki se žale na nepravdu starijim vlastima “ promoćurniji; neki daje što mu se traži i trpi zlo radi većega zla “ slabiji; a neki begaju od kuće, u bekstvu se takvi grupišu sa drugim raznim odmetnicima, iz raznih razloga, među njima ima razume se i zlikovaca, tamo se oni pod novim prilikama dogovaraju šta i kako da rade, a taj njihov rad je zlo za državu. Uz to dođu odmetnici u dodir s političkim agentima neprijateljima naše države, koji ih svojim veštim agitacijama i novcem još više obodre protiv naše države, dokazujući im da je ona slaba i privremena i dajući im instrukcije šta i kako da rade da bi je što pre nestalo.

Sem toga tamošnji Srbi su jedan težak kamen spoticanja za konsolidovanje poretka u tim krajevima, jer su oni dobili neko ludo poimanje: da Muslimani ne treba da žive u srpskoj državi. Na osnovu toga mišljenja, tamošnji se Srbi ne ustručavaju da čine razne zločine prema Muslimanima; a zbog svoje slabosti u pogledu karaktera i kuraži, i zbog slabo razvijene svesti i pogrešnog poimanja o državi, oni sve svoje zločine čine prema Muslimanima u ime države, te time kod njih izazivaju još veću mržnju prema istoj. Pošto je činovništvo srpskog osećanja, a ne poznajući psihu tamošnjih Srba, to se često da obmanuti od njih i navesti na nepravilan, nezakonit i po narod i državu štetan rad prema Muslimanima. Činovnici ne znaju arnautski jezik, zbog čega se teško i ne dovoljno sporazumevaju s narodom, u kom vrše poverene im državne funkcije. S toga ne mogu da razviju potrebno prijateljstvo sa narodom, niti da javnom rečju utiču na popravku istog, niti da im objasne dovoljne potrebne zakonske odredbe i Vladine postupke u izvesnim dodirima naroda i zvanične vlasti. Dok su ovako tuđi Muslimani i državne vlasti jedni prema drugima i nepoverljivi jedni prema drugima, ne može se nikako razviti potrebna kolaboracija između naroda i državne vlasti, koja bi išla na uređenje prilika u tim krajevima. Ali kao što pre napomenuh i tamošnji ne znaju da rade i da pomognu državu preko njenih organa; oni imajući nadmoćnost nad Muslimanima u pogledu simpatija i poverenja državnih činovnika, to zloupotrebljavaju na veliku štetu države, Muslimana pa i njih samih. Znajući oni jedini srpski jezik, uživajući kod većine neobaveštenih činovnika nacionalno poverenje, a nemajući jakog karaktera i poštenja, niti potrebne svesti o državi i njenom programu za budućnost, tamošnji Srbi meštani čine velike zločine, čije su posledice u mnogome jedan od glavnih elemenata sadašnjeg nesrećnog stanja u rečenim krajevima.

Svi nevaljalci u javnoj službi su međusobno složni i organizovani, te ih je nemoguće suzbiti. I ako je kuluk ukinut ipak se narod tera da vuče kamen besplatno kulukom, za građenje državnog puta Peć “ Đakovica, i to u vremenu oranja, posle jedva očekivane kiše, a međutim je Vlada odredila kredit da se putevi prave radenicima za pare. Bilo je prilika kada su policijske vlasti u izvesnim mestima “ Đakovica na primer “ od državnih zatvora stvorile bile vrlo rentabilna finansijska preduzeća a evo kako: za koga se znalo da ima nešto para, taj je bio uhapšen, i ako je platio koliko mu se tražilo, mogao je ići kući kao nevin, samo da nikom ništa ne kaže, inače će otići „za zločini veleizdaju“ do đavola. Ko nije imao da plati, ležao je po više meseci u hapsu, neizvođen pred sud i neosuđivan; zbog čega se je narod uplašio, te je zbog običnog poziva vlasti begao u šumu, ne smejući doći u državnu kancelariju, jer niko nije bio siguran da neće biti uhapšen, pa i ko je znao da je prav, jer je vera u pravdu propala.

Ovo je nevaljalim organima dalo povoda; da kod starijih vlasti predstave narod nepokornim i neposlušnim, gde su posle bile upotrebljene čete „za gonjenje odmetnika“, čije su kuće paljene i pljačkane, a pored njih i drugi ucenjivani, pare im uzimane i zlostavljani. Zbog toga su osnovni krivci “ državni nesavesni organi “ dobijali još više maha, a s tim se i opšte stanje pogoršavalo.

Ali vrhunac svemu zlu je partizanstvo, gde pojedini zločinci u državnoj službi, uvek nalaze skloništa i zaštite, pa i mogućnosti da se izvuku od kazne, pa čak i da produže sa zločinima u javnoj službi, sa još većom smelošću i bezobzirnošću. Tu se ne preza i ne ustručava ni od čega. Pobudom partizanstva strahovito je bio uzet u upotrebu „85, po kome je svaki ugledni partijski protivnik mogao biti optužen i zatvoren u pomenutim krajevima. Jedan veliki broj najuglednijih ljudi iz naroda bio je pohapšen uoči izbora, razume se, da ih je sud sve posle pustio kao nevine, ali takvi postupci su izazvali narodno neraspoloženje prema državi.

Nabrajati sve one koji su bili pohapšeni ne bi bilo moguće, ali moram napomenuti nekoliko ubistava i pokušaja nad narodnim prvacima.

Tako je ubijen u Peći Maljušagić “ radikal; tako je izvršen pokušaj ubistva “ atentat “ na Nedžib bega, bivšeg nosioca radikalne liste za okrug metohijski, a sada je referent Ministarstva vera u Beogradu; tako je ubijen Ibraim Uka “ sada pre nekoliko dana “ predsednik opštine u Novom Selu, sreza Pećskog, koji je bio jednoglasno izabran za predsednika okružnog odbora “ poginuo je što je bio radikal i što je dolazio u Beograd, da se žali protiv državnih vojno-političkih organa, koji su činili bezakonja u njegovom kraju.

Kad bi Vam ovo ubistvo čovek opisao, kako je izvedeno, ko su ubice i ubijeni, morali biste se groziti i začuditi se šta se sve radi u našoj zemlji.

Zar nije za zvanične sramno, za državu greh i za Srpstvo šteta kad državni organi, sa odvratnom podlošću, ubijaju jednoga mladoga predsednika opštine, čiji je rad bio koristan za državu. Ubijaju predsednika jedne opštine, u kojoj je primeren red on lično uveo koji ima svoga mlađeg brata u konjičkom eskadronu Kraljeve garde. Ubijaju predsednika opštine, vrlo odanog kralju i državi; gostoprimljivog i idealnog građanina koliko su selo i Bog mogli da dadu jednog čoveka bez školske spreme.

Ubice piju u njegovu čast, traže njegovu večeru, čija stara majka i mlada žena spremaju “ Sveti Bog samo zna “ po koji to put gospodi večeru, a oni nitkovski prosipaju njegovu krv u momentu kad ih prime za svoju gostoprimljivu trpezu.

Pomenuo sam rđavi državni sistem, rđavi rad državnih neispravnih organa, štetan uticaj tamošnjih Srba, totalno partizanstvo, a sad hoću da Vam kažem nekoliko reči o jednoj pojavi koja mi se čini da postoji u tim krajevima. Izgleda mi da postoji neka neprijateljska organizacija, čiji su članovi Srbi i Muslimani neprijateljski raspoloženi prema Srbiji, koji su se vešto uvukli, pomoću partizanstva, u državnu službu i dobili državne položaje u mestima gde su imali inače uticaja na narod, te pomoću državne vlasti još više postali opasni za srpstvo i državu. Oni demonski i vešto potpaljuju narod kako bi kompromitovali Srbiju, izigrali njenu državnu misiju, a omrzli kod naroda dinastiju. Ova organizacija je potpuno ušla između naroda i predstavnika vlasti, a mnogi njeni članovi, kao što sam rekao “ imaju u izvesnim strukama i kad rade šta u ime Države, gledaju da taj njihov rad bud nešto gori za narod, pa onda oni prvi kritikuju državu i podbadaju narod protiv nje. Zato treba Država da ima jedan zdrav i precizan centralni sistem, sposobne ljude, vreme pa i sredstva dok bi se to ispitalo, pohvatalo i istrebilo.

Sad hoću da Vam kažem nešto o jednom novom elementu, koji doprinosi mnogo, da se stanje u tim krajevima ne može pravilno urediti. Hoću da Vam govorim o jednoj naročitoj vrsti ljudi zbog kojih bivaju i jesu mnoge nesreće u tim krajevima. To su neki begovi sa jednim brojem pomagača; to je pokvarena i propala nevaspitana i samozvana inteligencija iz tih krajeva; pored koje ima retkih i časnih izuzetaka ali su oni zanemareni od strane Države. Pomenuti ljudi strašno zloupotrebljavaju prostotu naroda i lakopoverljivost nesposobnih državnih organa. Te zloupotrebe čine oni na štetu tamošnjeg naroda, na štetu Države, ili na štetu jednog i drugog; kako i kad diktuju njihovi lični i momentalni interesi. Oni nisu sasvim ni bez škole, nit pak potpuno školovani. Taman su pokvareni. Nisu ostali u prirodnom umnom stepenu razvitka, kao i ostali njihov narod, te da bi se pridržavali narodnog običaja, zbog čega bi bili korisni društvu i Državi; niti su pak toliko školovani, da su dobili školsku spremu, kulturu i karakter, čime bi, razume se, mogli biti još više od koristi. Oni pokvareno polutanski vaspitani; izelice i bezdušnici; prepredeni a perfidni, uvek se umeću zvani i nezvani između naroda i vlasti, i eksploatišu jedne i druge. S narodom govore u ime Države, s Državom u ime naroda. Spletkare i mute između naroda i činovništva, imajući za cilj uvek svoje lične interese. Varaju obe strane. Zločine obema stranama. Ko ih dobro ne poznaje, ne može se od njih čuvati. Što im se više daje, sve su nezajažljiviji; što im se više veruje, sve su neverniji; što im se više čini, sve su nezahvalniji. Turska je u svom opadanju i propadanju sa njima i preko njih upravljala i zato je rđavo i prošla.

N. Mizerija u Đakovici, raskoš u Beogradu

Baš kada ove redove Vam pišem, ispod prozora sobe u hotelskom dvorištu (u Beogradu – prim. ur.) svira muzika i igraju svatovi jednog srećnog para iz neke beogradske trgovačke kuće. Pogledam kroz prozor, sve je ugojeno, ne može da diše od sala. Odeveno luksuzno; sito i pijano. Vata se dvoje po dvoje da igraju “ većinom muško i žensko “ pri okretima tucaju im se trbuci kao duleci. Brzo se zamore i oznoje. Pri prestanku hteli bi da se poklone jedni drugima, ali im ukočenost ne daje a oni se nasmeše “ pretovareno blagostanje!

Ja sam pobožni patriota, ali kad sravnim ove dve slike; onu mizeriju iz đakovačke kafane i ovu raskoša iz beogradske kafane čisto osećam: da mi neki tajanstveni glas zapoveda, da se bunim protiv svakog društvenog poretka, pa bio on stvoren od Boga ili Vlade. I kad bih znao da ga mogu popraviti, zaista bih pokušao makar bio nazvan nevernikom ili izdajnikom.

Predsednik Narodne radikalne strane i predsednik Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Nikola Pašić lično je poslao radikalskog poslanika Punišu Račića 1921. u Južnu Srbiju (Kosovo i Makedoniju) da izvidi tamošnje političko stanje. Puniša Račić je zapamćen prvenstveno po ubistvu poslanika Hrvatske seljačke stranke u Skupštini SHS 1928. godine, posle čega je uvedena diktatura kralja Aleksandra. Saznanja do kojih je došao tokom boravka na Kosovu i Makedoniji, Račić je saopštio u izveštaju datiranom 17. maja 1921. godine u Beogradu.

Ovaj dokument unet je u treći tom kapitalne studije Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“ (izdavač Samizdat B92, Beograd 2017), koja govori o srpsko-albanskim kulturnim vezama. Nastavljajući hronološki sled započet u prethodnim tomovima, Imami u trećoj knjizi govori o dobrim i lošim događajima i pojavama u srpsko-albanskim odnosima tokom XX veka i na početku XXI veka. Knjiga je kompletirana etnografskom građom vezanom za albanski narod i jednim brojem istorijskih dokumenata.

U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomak iz knjige Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“. Izbor i oprema teksta redakcijski.