Kratka istorija globalnog razmišljanja

Ali sve je, naravno, bilo očiglednije van Evrope i Amerike. Do te mere da su druga društva postala podređena globalnom poretku kojim dominira Zapadna Evropa (i kasnije Sjedinjene Američke Države), takođe su prilagodile i sopstvene istorijske narative ne bi li pričali priču o nacionalnoj državi i napretku.

Ali evolutivna koncepcija vremena, podela istorijske stvarnosti po merilu nacionalnih država i ujedinjenje sveta nisu prevashodno bili rezultat procesa prevođenja i intelektualnih transfera. Zapravo, suočeni s globalnom integracijom kroz imperijalne strukture i rastuća tržišta, mnogi savremenici smatrali su ovakve premise očiglednom i prirodnom osnovom za istoriografiju.

Za uspon modernog istorijskog proučavanja su stoga zaslužni mnogi autori širom sveta jer je ono odgovaralo na razne njihove potrebe i interesovanja. Istorijsko znanje menjalo se kao odgovor na sve veću povezanost sveta.

U praksi još važnija od opsežnog opisa svih oblasti sveta bila je uloga svetske istorije kao matičnog narativa. U mnogim je zemljama stilizovana verzija svetske istorije služila kao aršin po kom se merio i procenjivao razvoj svake nacije. Napredak je obično objašnjavan iznutra, a njegov izostanak je takođe pripisivan unutrašnjim preprekama i ograničenjima.

Međutim, čak i kad su se istoričari bavili samo nacionalnom istorijom, obično su to radili imajući u vidu globalne modele. Zija Gokalp je, na primer, prelaz iz osmanske u tursku državu opisao kao izraz univerzalnih procesa.

Evrocentrični narativ

Uspostavljanje univerzalno koncipirane svetske istorije krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka ne bi, stoga, trebalo smatrati prosto posledicom intelektualnih transfera poteklih iz Evrope, kao što je često slučaj.

Čak i kad su vanevropski istoričari i proučavaoci društva posegli za očito evrocentričnim predstavama zasnovanim na kategorijama Prosvetiteljstva, ti narativi nisu prosto bili kopije, već su često bili u skladu sa interesovanjima njihovih autora za reforme i njihovim pogledima na stanje globalnih promena. Većina istoričara je pretpostavila da bi fokus trebalo da bude na Evropi jer su se tamo mogla naći materijalno najnaprednija društva tog vremena – što je okolnost koja bi se u budućnosti mogla promeniti. Stoga su primenili koncept civilizacije koji je shvatan kao univerzalan jer su tako bili sigurni, ali ne i a priori vezani za Evropu.

Imajući u vidu asimetrije moći, evrocentrični narativ je dugo vremena bio hegemon. Međutim, to ne znači da je bio jedina alternativa ili da nije bio kritikovan. Liang Kičao se, na primer, bunio da je „istorija arijevske rase često pogrešno nazivana svetska istorija“. U stvari, glavne zamerke iznesene još u devetnaestom veku nudile su argumente koji su, donekle, ostali uticajni do danas. Pratili su dve osnovne zamerke. Nazovimo ih „pristup sistemima“ i „koncept civilizacije“.

Paradigma civilizacije opstala je do druge polovine dvadesetog veka, a novi život udahnuo joj je Arnold Tojnbi svojim desetotomnim delom Proučavanje istorije. Prvi tomovi objavljeni su tokom 1930-ih, ali uticaj ovog dela se potpuno osetio tek nakon Drugog svetskog rata.

Tojnbi je svet podelio na dvadeset jednu civilizaciju, od kojih svaka ima svoje specifične kulturne i nadasve religijske osobine i svoju unutrašnju logiku kojom se može objasniti njen uspon i pad. Nakon pustošenja koje je doneo Drugi svetski rat, ovakvo gledište, koje se usprotivilo univerzalnom narativu napretka, naišlo je na razumevanje čitalaca širom sveta. Međutim, iako je njegovo monumentalno delo javnost naširoko prihvatila, Tojnbi je među istoričarima ostao autsajder.

Zapravo, status svetske istorije unutar same discipline je u većini zemalja bio nesiguran sve do 1990-ih. To nije ni čudo, budući da je u mnogim delovima sveta posleratni period predstavljao doba građenja nacije. U mnogim sveže nezavisnim bivšim kolonijama, naročito, stvaranje nacionalne istorije bilo je na vrhu liste zadataka. Imajući u vidu ravnotežu političke moći, istoričari u ovim nacijama koristili su evropsku prošlost kao aršin za merenje istorije sopstvenih zemalja, namećući im narativ razvoja oblikovan po uzoru na zapadni.

Nadmoćnost anglofone istoriografije je posebno rasla. To je bio kontekst u kom je bitno delo Vilijama Maknila, objavljeno 1963. i simptomatično nazvano Uspon Zapada, postalo jedno od najuticajnijih referentnih tački. Ta knjiga je tipičan predstavnik hegemonije striktno evrocentrične makroperspektive. U njoj je moderni svet predstavljen kao proizvod zapadnih tradicija, kao sui generis evropsko dostignuće, koje je na vrhuncu slave izvezeno u druge delove sveta. To je pogled koji pruža jasan izraz dihotomije između razvijenih i nerazvijenih zemalja koja je preovladavala u periodu nakon dekolonizacije.

Teorija zavisnosti

Međutim, važnija za pojavu tradicije svetske istorije, i od Tojnbijeve ideje civilizacijskih monada i od teorije modernizacije nagoveštenoj u Maknilovoj apoteozi Evrope, bila su marksistička dela i ona inspirisana istorijskim materijalizmom. Marksistički pristupi imali su presudan uticaj, naročito nakon 1945. godine – ne samo u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama Istočnog bloka već i u Latinskoj Americi, Francuskoj, Italiji, Indiji i Japanu.

U Sovjetskom Savezu i u Kini naročito, svetska istorija je institucionalizovana nakon komunističkog preuzimanja i bila je od većeg značaja nego na Zapadu. Na mnogim univerzitetima otvorene su katedre za svetsku istoriju. U Kini je oko jedne trećine svih univerzitetskih predavača istorije radilo na institutima specijalizovanim za svetsku istoriju – to je brojka tada nezamisliva za Evropu ili SAD. Istini za volju, kineska svetska istorija bila je posebne vrste, mnogo uža po opsegu nego Tojnbijeva ili Maknilova.

Mnogi marksistički istoričari bili su koncentrisani na istoriju samo jedne zemlje, vodeći se načelima univerzalnog marksističkog modela istorijskog razvoja. U Sovjetskom Savezu Staljin je naručio pisanje kanonskog dela Istorija Komunističke partije Sovjetskog Saveza (boljševika): Kratak kurs, koje je predložilo relativno kruti niz faza. Naučnici su uglavnom nastavili rad deduktivnim metodama, tražeći dokaze tih univerzalnih šablona razvoja ustanovljenih u sižeu. Uloga empirijskog istraživanja bila je da stvarnost prilagodi teorijskom a priori.

Godine 1970. pojavila se teorija svetskih sistema i to kao reakcija protiv te forme onoga što bi se moglo nazvati „svetska istorija u jednoj zemlji“, ako bismo tako parafrazirali Lenjinovu maksimu. Nedovršeno delo Imanuela Valerštajna, čiji je prvi tom objavljen 1974, izazvalo je posvuda trenutni i entuzijastični odziv. Fokus tog dela bio je na sistemskim procesima koji su pozivali istoričare da prošlost razumeju u samostalnom globalnom kontekstu a ne samo na osnovu apstraktne logike razvoja.

Iako je evrocentrična interpretacija svetske istorije bila nadmoćna – čak je i Valerštajnov pristup pretpostavljao jasan centar, nagoveštavajući da su sve nacije i regije postepeno prisajedinjene evropskom svetskom sistemu – to nikako ne znači da nije bila i osporavana. Interna fragmentacija i pluralizacija istorijskog proučavanja igrala je veliku ulogu u nastajanju kritičkih perspektiva.

Pristupi kao što su istorija mentaliteta škole Anala, razne forme „mikrostorije“ i „istorije odozdo“, ženske i rodne studije, kao i „lingvistički obrt“, podrivali su makroistorijske narative i osporavale evrocentrične pretpostavke. Istovremeno, i area studies su postajale sve važnije. Dok su se proučavaoci svetske istorije oslanjali na empirijski bogata proučavanja istoričara koji su se specijalizovali za određene regije, oblasne studije sa svojim zanimanjem za regionalnim dinamikama i trajektorijama takođe su donekle bile i korektivno sredstvo hagiografiji o „usponu Zapada“.

Iste važnosti bile su i kritike upućene od izrazito nezapadne perspektive koja je direktno osporavala evrocentrični metanarativ svetske istorije. U nju spadaju rane postkolonijalne pozicije zauzete neposredno nakon rata, ponekad na veoma različite načine, kod autora kao što su Franc Fanon, Eme Sezer i Leopold Sengor. NJihova dela sadržala su ono što je na neki način bilo fundamentalna kritika pretpostavki i vrednosti u osnovi zapadne „civilizatorske misije“ sa svojim verovanjem u univerzalne puteve razvoja.

Uticaj ovog i povezanih pristupa rastao je sa održavanjem konferencije nesvrstanih nacija u Bandungu 1955, kao i pojavom antiimperijalističkih protestnih pokreta tokom perioda dekolonizacije i globalnih prostesta iz 1968. Unutar akademskih krugova još veći uticaj imao je pristup teorije zavisnosti. Ovaj model su prvo razvili sociolozi koji su radili u Latinskoj Americi i pisali o njoj.

Baš kao i rad ranih postkolonijalnih autora, i teorija zavisnosti takođe je imala politički cilj i kritikovala je politiku razvoja Sjedinjenih Američkih Država na jugu kontinenta. NJen teorijski doprinos bio je posmatranje siromaštva i zaostalosti ne kao rezultata nemodernih lokalnih tradicija na koje je tek trebalo da utiče dinamika globalne ekonomije, već, naprotiv, kao posledice integracije ovih tradicija u strukture globalnog kapitalizma.

„Istorija s dna“

Od 1980-ih, istoričari koji su se bavili subalternim studijama postavljali su značajne izazove evrocentričnim pretpostavkama. Baš kao što je slučaj s mnogim drugim pristupima, i ova grupa služi kao ilustracija transnacionalne proizvodnje znanja. Subalterne studije nastale su u Indiji, isprva kao pokušaj da se istorija piše iz perspektive marginalizovanih, odnosno nižih, klasa.

Kao neka vrsta kritičke „istorije s dna“, razvijala se pod specifičnim društvenim uslovima, u godinama nakon vanrednog stanja Indire Gandi. Koren ovog polja je stoga lokalan, ali je ono takođe inspirisano raznim internacionalnim modelima, od Gramšija i Fukoa do Saida i Deride. Način istraživanja istoričara nižih studija uskoro je privukao pažnju i onih van polja južnoazijske istorije.

Važni predstavnici ovog pokreta imali su uspešne karijere na univerzitetima širom engleskog jezičkog područja, ali je pokret i dalje povezivan sa Indijom. Veći deo snage njegove kritike evrocentrizma može se pripisati upravo činjenici potekao izvan Zapada.

Do kraja dvadesetog veka, stoga, pisanje svetske istorije postalo je veoma raznoliko, iako je ostalo zadržano na rubovima ove naučne discipline u većini zemalja. Interpretacija globalne prošlosti kojom dominira uspon Evrope nastavila je da igra veoma značajnu ulogu, ali kritika evrocentričnog narativa sve više je jačala, i te kritike vremenom su zauzele središnjiju poziciju nego samo vek ranije.

Ono što priča o pisanju svetske istorije pokazuje je da sadašnje zanimanje za procese koji prevazilaze granice i kulture nije ništa novo, ni u Evropi ni u mnogim drugim regijama. Istoričari već odavno pokušavaju da opišu svet, ili, preciznije rečeno, njihov svet – svet koji se opisuje nikada nije predstavljao istu stvar. NJegova definicija razlikovala se u zavisnosti od perspektive i od onoga što su istoričari i njihovi savremenici bili spremni da otkriju i dokažu.

Takođe su na njega uticali šabloni interakcija i razmena, kao i stupanj globalne povezanosti. Univerzalne istorije iz osamnaestog veka bile su zasnovane na iskustvima različitim od onih koja su stvorila antičke ekumenske svetske istorije; različitim i od pogleda na svet oko 1900. godine, formiranim po uticajem ideje o civilizatorskoj misiji; a i od diskusije koju je pokrenula globalizacija u današnjem svetu.

Istovetne važnosti kao razlike u vremenu bile su i regionalne različitosti. Iako im se mnoge oblasti preklapaju, svet Lianga Kičaoa razlikovao se od sveta njegovog nemačkog savremenika Karla Lamprehta. Globalna istorija bila je – i još jeste – posebna perspektiva, a to znači da je oblikuju uslovi mesta i vremena u kom nastaje.

Ovo razumevanje – da načini odnosa prema svetu i, zapravo, shvatanje samog sveta imaju istoriju – važan je uvid i trebalo bi da nam služi i kao upozorenje. Trenutne pretpostavke o procesu globalizacije ne bi trebalo smatrati večnim. Današnja globalna istorija se razlikuje od svojih preteča što se tiče bitnih osobina. Najvažnija od njih je njeno isticanje isprepletanosti i integracija i njena odlučnost da prevaziđe ranija gledišta, kao što su koncepti posebnih civilizacija, evropske difuzije i teleoloških narativa.

Knjiga Sebastijana Konrada „Šta je globalna istorija?“, objavljena nedavno u izdanju Arhipelaga u prevodu Bojana Gajskog i Dragane Miljević, jedna je od najuticajnijih knjiga o pitanjima savremene istoriografije i naučni bestseler objavljen na mnogim jezicima. Ova knjiga pruža odgovor na pitanje šta je globalna istorija i na koji način se pojedinačni istorijski tokovi uklapaju u okvire i tokove globalne istorije. Globalna istorija nije ni istorija globalizacije, ni istorija cele planete. Konrad na zanimljiv način pokazuje kako je, na jednoj strani, moguće pitanja nacionalne istorije sagledati iz globalne perspektive i kako je, na drugoj strani, globalna pitanja moguće sagledati iz ugla nacionalne istorije. Konrad prikazuje zašto nam je potrebna globalna istorija, ali i koji su njeni izazovi i ograničenja. Ova podsticajna, zanimljiva i provokativna knjiga vrhunskog savremenog istoričara kreće se u rasponu od kratke istorije globalnog razmišljanja, preko globalne istorije kao posebnog pristupa i uloge koncepata globalne istorije u stvaranju celovite slike sveta, do pitanja kome je namenjena globalna istorija i da li postoji politika globalne istorije. Konrad (1966) je nemački istoričar i profesor istorije na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, gde je šef Katedre za modernu istoriju.