Lavina nasilja u javnom prostoru 1Kosana Beker Foto: Promo

U Fem Platzu smo znale da je nasilje prema ženama u Srbiji rasprostranjeno svuda, pa i u javnim prostorima, koji su često neprilagođeni ženama i njihovim potrebama.

Međutim, o tome nismo imale pouzdane podatke s obzirom da su dosadašnja istraživanja uglavnom bila usmerena na nasilje prema ženama u tzv. privatnoj sferi (porodica, intimno-partnerski kontekst).

Zato smo, uz podršku UN Women Srbija, sprovele istraživanje koje nam je potvrdilo ono na šta su ranije ukazivala međunarodna istraživanja i što smo znale iz sopstvenih iskustava: Žene i devojčice se ne osećaju bezbedno u javnim prostorima.

Osećanje nesigurnosti ograničava slobodu kretanja, što smanjuje mogućnosti žena i devojčica da se obrazuju, rade, učestvuju u javnom životu, koriste usluge, uživaju u kulturnim, rekreativnim i sportskim aktivnostima. Nalazi istraživanja pokazuju nam da se posebno plaše noću, osećaju se nebezbedno u neosvetljenim ulicama, parkovima i gusto pošumljenim delovima grada, na šetalištima, stazama za trčanje, na stajalištima javnog prevoza, u samom javnom prevozu.

Većina žena smatra da su same odgovorne za sopstvenu bezbednost. Ne veruju da će ih državni organi zaštiti od nasilja i zato razvijaju vlastite strategije za povećanje (osećaja) sigurnosti.

Čini se da ne postoji žena kojoj se nije desilo neko nasilje u javnom prostoru, kao i da ne postoji javni prostor u kome se nekoj ženi nije desilo da bude izložena nasilju. Muškarci nas gledaju napadno, dobacuju nam, komentarišu izgled, podsmevaju se, uznemiravaju nas, dodiruju, trube i zvižde za nama, prate nas, napadaju, siluju.

Lavina nasilja u javnom prostoru 2

Zato smo odlučile da objavimo i nekoliko priča o doživljenom nasilju u javnom prostoru. Preko društvenih mreža pozvale smo žene da podele sa nama svoja iskustva. Krenulo je kao lavina – neke su nam pričale o strahovima, besu, ogorčenju i drugim osećanjima koja su posledica uvreda, dobacivanja i neželjenog dodirivanja, a druge o dubokim traumama zbog (pokušaja) silovanja koje su preživele. Javljale su se poznate i nepoznate žene, stizale su poruke i mejlovi:

– Sa 12 godina prvi put sviranje na ulici i dobacivanje, sa 15 godina prvi put neko se zaustavio kolima dok sam čekala gradski i krenuo da mi nudi seksualno iskustvo, čak i nakon što sam mu rekla da imam 15 godina.

– Više puta sam doživela pipkanje u javnom prevozu, prvi put kada se to dogodilo sam imala 15 godina.

– Tip mi je u tri ujutru na parkingu prišao sa leđa, odvukao me u žbunje i silovao.

S druge strane, većina državnih i lokalnih organa nije se odazvala pozivu za učešće u istraživanju. Oni sa kojima smo uspele da razgovaramo u najvećoj meri nisu bili svesni rasprostranjenosti nasilja nad ženama i devojčicama u javnim prostorima. Pojedini su ga minimalizovali ili relativizovali. Otuda nije veliko iznenađenje što ne postoji poverenja u rad institucija i što se nasilje retko prijavljuje.

Uprkos svemu, ne smemo zaboraviti da javni prostori pripadaju svima nama i da u jednakoj meri treba da ih koriste i žene i muškarci. Institucije treba da prepoznaju svoju odgovornost i da rezultate Fem Platzovog (i sličnih) istraživanje iskoriste u oblikovanju politika čiji su krajnji rezultat bezbedni javni prostori za sve žene i devojčice.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.