Bremasoni (Bremasoni) govore – već samo ime kaže, o masonima a roman počinje u leto 1940. sazivanjem članova Velike lože Jugoslavija na dogovor da se „do boljih vremena“ samouspavaju kako ne bi dočekali da im vlasti Kraljevine Jugoslavije zabrane rad.

Cela radnja romana dešava se u jednom danu u kojem, u Velikoj loži, o masonskim i drugim profanim stvarima masoni razgovaraju, i u sebi (možda još važnije) razmišljaju, i ne sanjajući da paralelno sa njihovom Ložom, u istom danu, u isto vreme, zaseda i ženska Velika masonska loža Bratanice na čelu sa Velikom Tetkom i članicama Velikom Babom, Velikom Kesom, Velikom Alapačom, Velikom Metlom…

Ukrštajući ova dva događaja, Mirjana Đurđević (dobitnica nagrada Žensko pero i regionalne Meša Selimović za roman Kaja, Beograd i dobri Amerikanac, nedavno preveden i na engleski) još jednom potvrđuje da suvereno vlada najkomplikovanijim književnim materijalom – u savremenoj srpskoj literaturi skoro nije bilo ovakvog romana sa tolikim brojem likova koji, ispunjavajući do tančina svoju funkciju, poseduju savršeno profilisane karaktere sa najtananijim nijansama.

I ne samo to, Bremasoni predstavljaju, baš kako kaže književna kritičarka Vladislava Gordić Petković, „vratolomnu vožnju niz ezoterijski tobogan“ u kojoj su vremenski planovi tako isprepletani da je apsolutno neizbežno da se u Velikoj masonskoj loži Jugoslavija, u tom jednom jedinom danu, nađu zajedno i najpoznatija imena srpske političke, trgovačke i umetničke scene – od Vajferta i Ička do Nušića, Sime Milutinovića Sarajlije i Borislava Pekića.

Čitalac će reći – „Pa, oni su mrtvi ili još nerođeni!“ Da, u tome i jeste jedna od čari ovog sjajnog romana. Bremasoni su nešto sasvim novo u našoj književnosti. Tome doprinosi i jedinstveni humor i ironija, iz prethodnih knjiga Mirjane Đurđević – Treći sektor ili žena sama u tranziciji, Ubistvo u Akademiji nauka, Deda Rankove riblje teorije, Prvi, drugi, treći čovek i Čuvari svetinja – samo još usavršeniji.

  • Vidi se da ste dugo i detaljno proučavali masoneriju. Ali, odakle vam ideja da pišete roman o jednoj tajnoj organizaciji?

– Masoni za sebe kažu da nisu tajna organizacija, već organizacija sa tajnom. A tajna je, i to naročito ako je ekskluzivno „muška“, crvena marama za svaku radoznalu ženu.

  • Vaša kritička žaoka nije ih zaobišla – netrpeljivost među nekima od masonske braće mogla bi da se izrodi i u ozbiljne svađe. Da li ste hteli da pokažete i drugu, svetovnu sliku masonerije koju profani svet uglavnom zamišlja idealno?

– Ne znam ko bi razuman poverovao da u bilo kojoj instituciji mogu vladati idealni odnosi, bez obzira koliko se institucije – svejedno da li se radi o crkvi, političkim partijama, univerzitetu… pa sve do masonerije, na primer – trudile da emituju „idealnu sliku“. Masoni su živi ljudi, zašto se ne bi svađali? U tom smislu, usputna „kritika“ je upućena institucionalnom licemerju per se, ali nje ima maltene u svim mojim romanima.

  • Da li je i Velika loža Bratanice, ženska masonska loža u Beogradu, vaša „kontra“ masoneriji?

– Ne. Izmišljena ženska loža rezultat je mog razmišljanja o tome kako bi iste „zadatke“, bazirane na istim moralnim principima, izvršavale žene. Sa očekivanim trivijalnim zaključkom: jedni bez drugih ne možemo. A masonska libela – simbol društvene jednakosti, osnove prirodnog prava – opasno je i neopravdano nakrenuta na mušku stranu. Što, doduše, važi i za većinu ostalih institucionalnih „libela“.

  • Dok u muškoj Velikoj loži masoni glasno raspravljaju o visokim idealima u društvu a u sebi se podsmevaju svojoj masonskoj braći, žene masoni ideale spuštaju na nivo pragme a međusobno se čak i više poštuju. Da li su „Bremasoni“ i „pohvala ženske mudrosti“?

– Istina je da su žene racionalnije, praktičnije, operativnije od muškaraca, baš kao i u mom romanu. Ali je takođe istina i da će svaka žena, ma koliko pametna i osvešćena, makar na trenutak poverovati u budalaštinu da je (onaj pravi?) muškarac „nosilac kamena mudrosti“. Padamo iz kontre, kako bi rekli igrači preferansa. Upravo u emotivnoj sferi, u kojoj nam muškarci bez izuzetka „priznaju prednost“. Preigramo se, šta li?

  • U pozadini priče o masoneriji već se 1940. uveliko vide jugoslovenska nesloga, srpsko-hrvatski odnosi, jevrejsko pitanje, približava se rat. Politika vas ni ovde nije ostavila na miru?

– Samouspavljivanje Velike lože Jugoslavija u leto 1940. bilo je inicirano približavanjem jugoslovenske vlade, odnosno onoga što je od nje ostalo, Hitlerovoj Nemačkoj. Uveliko im je bilo prećeno progonom, hapšenjima… To je realna osnova čitave priče.

  • U drugom planu, ali nimalo nebitnom, ponovo slikate Beograd pred Drugi svetski rat. U kakvom biste Beogradu voleli da živite?

– Za razliku od likova iz mojih romana ja nemam mogućnost izbora, imam samo ovaj jedan Beograd, pa kakav mi se zalomio. Volim ga neizmerno i kudim na sva usta, love-hate relationship.

  • U romanu eto ponovo vaše reinkarnacije, gospođe Mice Đurđević, književnice, nastavnice mačevanja, urbane aktivistkinje, krotiteljke konja i motorbicikala, iz vašeg prethodnog romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“. Za nju su dobar deo svega toga dečje igre?

– Mica prosto nije odolela prilici da još jednom svrati do Ruskog cara, ispije koju čašu tamjanike, popuši par cigara i namigne tu i tamo. „Prepisano“ od Hičkoka, doduše, ali takva je Mica. Velika Opajdara.

  • Slobodnozidarsko Sveznanje putuje u svim pravcima pa su u Velikoj loži okupljeni, pored živih, i mrtvi masoni – pisac Branislav Nušić, Petar Ičko diplomata u Karađorđevo doba, pesnik Sima Milutinović Sarajlija… kao i nerođeni i deca, među kojima je najupečatljiviji lik pisca Borislava Pekića. Da li je tako složen, njihov, svet u kojem „mrtvi vide relacije iz budućnosti jer poseduju iskustvo, ali ne umeju da opišu svet… (a) … nerođeni znaju buduće predmete ali nijednu relaciju u kojoj će jednom živeti“ zapravo slika naših života, smušenih i nama samima katkad potpuno nejasnih?

– Tako je. Što smo stariji sve smo zbunjeniji novim i novim gadžetima kojima nas „sadašnjost“ bombarduje, jedva savladamo ajpod a stigne nas ajped, koji se najednom zove tablet i deli se uz mobilne telefone, a koji u sebi sadrže… Dok nam sa druge strane „budućnost“ postaje sve jasnija“. Svet hita ravno dođavola, govori nam iskustvo, čak i korake na tom budućem putu precizno predviđamo. Za to vreme mladi suvereno vladaju svim tim tehnološkim čudesima, ne znajući ni odakle su šuplji.

Pošto generacijski, nadam se, još uvek boravim negde u sredini, u romanu sam prosto prvo rastegla vreme na nekakvih dvestotinak godina a onda ga sabila u jedan dan. Kojom tehnologijom, neka ostane „masonska tajna“.

  • I gde je tu mesto slavnoj beogradskoj mumiji?

– Priča o Nesminu, „beogradskoj mumiji“ – potražite ga na Google – potpuno me je fascinirala: dve hiljade i trista godina star Egipćanin koji ni kriv ni dužan, osim što je nesvrstan, deli zlehudu sudbinu srpskog kulturnog nasleđa po muzejskim podrumima i budžacima. Morao je da mi zaigra u romanu. Bar toliko smo mu dužni. A možda se i neki čitalac-donator sažali i kupi mu vitrinu?

  • Šta mislite, kakva će biti reakcija masona na vaš roman?

– Izvesna doza samoironijskog otklona u promišljanju svakog svog ubeđenja i postupka neophodna nam je da bismo sačuvali kontakt sa realnošću, zdrav razum u krajnjoj liniji. Onoga trenutka kada čovek ili, ponovo, institucija, počne sebe preozbiljno da shvata, izlaže se opasnosti da svima ostalima ispadne smešan, odnosno smešna. A, rekoh, masoni su samo ljudi, različiti. Pa će, pretpostavljam, takve biti i reakcije. Jednom mi je jedan znalac rekao da masoni po pravilu nemaju smisla za humor. Neću da verujem u generalizacije te vrste, previše su sumorne.

  • Ipak, naslov romana je „Bremasoni“? Malo pregrubo?

– Zasluga za naslov, ili pak kritika, kako ga već ko shvati, ide na račun kralja Milana Obrenovića. On se masonima priključio u Francuskoj, krajem XIX veka. Prilikom prijema su ga pitali zbog čega se učlanjuje kod njih kada u njegovoj Srbiji takođe postoji masonerija. Priča se da je odgovorio: „Znam, ali vi ste framasoni, a oni su tamo bremasoni“.