Na korak do ruskog oproštaja od Zapada 1

Tri decenije posle raspada SSSR i definitivnog okončanja Hladnog rata, Rusija se nalazi na istorijski veoma važnom raskršću kad se rastaje sa idejama i snovima da će ikad postati deo Zapada.

Ako je Rusija napustila i raspustila svoju imperiju u nadi da će tako biti prihvatljiva za Zapad, sad je stigla do tačke kad se taj potez ocenjuje kao „najveća geopolitička katastrofa“, a svi susretljivi koraci prema zapadu smatraju ruskom opsenom i iluzijom.

Sve to dešava se samo nekoliko dana pred predsednički susret Putina i Bajdena u Ženevi, koji se u Rusiji dočekuje s hladnoćom i ravnodušnošću.

Jasno je bilo da to neće biti ni novi prekretnički susret Nikson-Brežnjev ili Regan-Gorbačov, niti geopolitički obrt tipa nove Jalte ili novog Minhena.

Veliko nezadovoljstvo izazvala izjava Bajdenovog savetnika za nacionalnu bezbednost da ovaj ide u Evropu kako bi razgovarao sa „pozicija sile“, što je Kremlj nazvao „pozerstvom“ i ocenio da sadašnja forma američkog odnosa prema Rusiji predstavlja „pretnju celom svetu“.

Sve to su manifestacije duboke ruske indignacije ponašanjem Zapada i njegovim nastojanjem da nametne poslehladnoratovskoj Rusiji kompleks niže vrednosti i drugorazrednosti.

Za taj novi odnos, skovana je i posebna formulacija – kolektivni zapad čije korišćenje je bilo upadljivo na skupu Primakovljevi dani, vodećoj ruskoj akademsko-političkog raspravi na kojoj se diskutuje o spoljnopolitičkom, diplomatskom i međunarodnom razvoju.

I pored toga, postoje nade u predstojeći samit, iako one nisu visoke, kako je ocenio ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov.

Rusija je zainteresovana za sveobuhvatni dijalog, a SAD samo za neka pitanja koja se tiču zajedničkih interesa u strateškoj stabilnosti.

Neke učesnike skupa posebno je uznemirila ocena višeg direktora Kisindžerove asocijacije Tomasa Grejema da se na Rusiju gleda kao na „destabilizujući faktor“ u međunarodnim odnosima.

Nezadovoljstvo je izazvala i izjava šefa britanskog MI6 da je moć Rusije „objektivno slabi u ekonomskom i demografskom smislu“.

U svom aprilskom obraćanju državnoj Dumi, Putin je, možda prvi put, upotrebio izraz kolektivni Zapad. Samo po sebi, to nije novo – to je figuriralo i u analitičkim izveštajima ruskih tink-tankova od 2016, a često u istupima Marije Zaharove.

Na konferenciji u Moskvi ta kovanica pomenuta je desetak puta, a upotrebili su je Lavrov, svi zvaničnici Ministarstva spoljnih poslova kao i Putinov savetnik Jurij Ušakov, što ukazuje da on ima čvrsto oficijelno uporište koje će možda da postane nezaobilazna ruska kvalifikacija budućih odnosa prema zapadu.

Veruje se da ga je skovao jedan od do skoro glavnih ideologa Kremlja, Vladislav Surkov, kome pripadaju i koncepti suverene demokratije i dubokog naroda.

Iz onoga što je Putin rekao 21. aprila, može da se vidi kakav Zapad on smatra kolektivnim.

Uzeo je primer Belorusije da bi naglasio da ponašanje zapada „prelazi sve granice“ uprkos činjenici da je u poslednje vreme praksa politički motivisanih nezakonitih sankcija i pokušaja pojedinih država da nametnu svoju volju drugima postala uobičajena.

„Ali danas takva praksa prerasta u nešto opasnije. Imam u vidu činjenice direktnog pokušaja organizovanja državnog udara u Belorusiji i atentata na predsednika ove zemlje. Karakteristično je da čak ni tako flagrantne akcije ne nailaze na osudu tzv. kolektivnog Zapada“, rekao je Putin.

Takav zapad za Putina je bez savesti i morala, grupa država „bez lica“ na čelu sa SAD koji se ponašaju kao „odmetnici od zakona“.

On je naveo da je bio planiran masivan kibernetski napad na Belorusiju, kojim je pripremana blokada Minska, uključujući gradsku infrastrukturu i komunikacije, potpuno isključenje celokupnog elektroenergetskog sistema glavnog grada Belorusije.

Po analogiji sa „Moskvom kao četvrtim Rimom“, iako se on „nikad neće dogoditi“ ruski filozof Boris Mežujev pretpostavlja da ćemo biti svedoci simboličnog rođenja četvrtog zapada na skupu G7, od 11. do 13. juna u Kornvolu.

Svakako, izbor mesta za održavanje Samita G7 ukazuje na simboliku zapadnog preobražaja.

Britanski premijer Boris Džonson, koji ove godine predsedava G7, verovatno je uzeo u obzir činjenicu da je u Kornvolu, u zamku na rtu Tintagel, rođen legendarni kralj Artur.

Značaj ovih, mada legendarnih mesta za predstojeći događaj nalazi se i u činjenici da je reč o vlasniku zamka Kamelot i misterioznom kralju Britanaca koji se u modernoj mitologiji smatra patrijarhom zapada.

Zapadna civilizacija, takoreći, počinje s njom – sa svojim legendama o Svetom gralu, Okruglom stolu i maglovitom ostrvu Avalon.

Pretpostavlja se da će zemlje G7 morati da razviju neku zajedničku liniju ponašanja prema Moskvi i Pekingu.

Drugim rečima, povući će se ideološka linija podele između najvećih demokratija na svetu i onih zemalja kojima kolektivni Zapad negira ovu osobinu.

Naporima Vašingtona izgleda da svet klizi ka novoj bipolarnosti, što, naravno, za Rusiju ne izgleda kao najpoželjniji scenario.

Rusija je sanjala da se kolektivni Zapad, nakon raspada SSSR, ponaša pametnije i da je odmah proglasi zapadnom zemljom, stvarajući tako drugačiju verziju četvrtog Zapada – sa demokratskom Rusijom, ali bez autoritarne vlasti u Kini.

Kako se to ne bi dogodilo, Rusija je želela da vidi svet zaista multipolaran – sa mnogim konkurentnim ekonomskim blokovima, kako je to zamislio otac ruskog mulitipolarizma Jevgenij Primakov.

Biti satelit Kine u hladnom ratu sa Zapadom, a još više satelit Zapada u hladnom ratu sa Kinom, najgore su perspektive.

Predsednik ruske Privredne komore Sergej Katin stoga naglašava da je oslonac na sopstvene snage zajedno sa ostvarenim modelima multipolarizma prema Kini i Indiji, model za rusku ekonomiju. Akademik Aleksandar Dinjkin veruje da postoje dva izbora ka novoj bipolarnosti gde bi povezani Moskva i Peking bili jedan, a Vašington drugi centar.

Drugi put je pronalaženje izlaza ka globalnom koncertu država, pri čemu sada postoje preduslovi za oba pravca.

Mežujev smatra da nijedan punopravni savez demokratija neće uspeti: liberalne i konzervativne demokratije pocepaće se na isti način kao što su socijalističke zemlje bile podeljene na sovjetski i kineski blok.

I u ovom pluralističkom svetu konzervativnih demokratija Rusija može da nađe mesto za sebe – ako ne želi da se nedvosmisleno pridruži nekom od glavnih tabora Hladnog rata.

Na ovoj ideološkoj osnovi možda će se pojaviti nešto poput novog pokreta nesvrstanih, pretpostavlja Mežujev.

Sve to znači da bi četvrti Zapad, pored svoje deklarativne ideološke otvorenosti u prihvatanju svih demokratija, kako to govori Bajden, već sada trebalo da ocrta i neke nove prekretnice koje vode zapravo u civilizacijsku zatvorenost.

U suprotnom, četvrti Zapad može se rastvoriti u moru demokratija, i to ne uvek liberalnih.

Društvene inovacije kolektivnog Zapada, od legalizacije istopolnih brakova do „opsesivnog nametanja problema transrodnih i perspektive pravne rehabilitacije tzv. poliamorije, odnosno kohabitacije mnogih partnera“, samo su neki primeri neprihvatljivih sociokulturnih modela koji će ograničiti širinu četvrtog Zapada i učiniti ga sasvim neprihvatljivim za Rusiju.

Osnovu za ovakav razvoj postavio je reditelj Konstantin Bogomolov u programskom tekstu Otmica Evrope 2.0 (Nova gazeta, 10. februara).

On u tekstu osuđuje novu etiku koja je promenila Evropu prema kojoj je Rusija išla i o kojoj je sanjala i poziva na obnovu „Evrope zdrave osobe“ formulisanjem „nove desničarske ideologije“.

Među tezama koje je formulisao je i želja Evrope da „eliminiše složenu osobu“.

Zaključuje da je „nacizam postao ljudski Černobilj“, oslobodivši se toga, Zapad je odlučio da se u budućnosti „osigura“ od toga i „kastrira složenu osobu“ koju reditelj upoređuje sa junacima Dostojevskog, koji su „i uzvišeni i niski, anđeo i đavo, koji vole i mrze, veruju i sumnjaju“.

On veruje da se „moderni zapadni svet oblikuje u Novom etičkom rajhu sa sopstvenom ideologijom – novom etikom“.

Stoga, uz svu svoju gorljivu želju, Rusija neće moći da postane zapadna zemlja, kao što to, najverovatnije, neće postati ni Indija, što, naravno, ne znači nemogućnost pragmatičnog saveza sa Zapadom i jedne i druge. Sve ovo ne znači da Rusija nije spremna na pragmatičan odnos sa SAD i četvrtim Zapadom.

Najistaknutiji ruski stručnjak za zapad, Andrej Kortunov veruje da niko ne želi da susret bude potpuni neuspeh i da se ponovi helsinški scenario iz 2017, kad su se neuspešno sreli Tramp i Putin.

On ističe da niz karakteristika spoljnopolitičkog stila trenutne američke administracije omogućava da se na junski samit gleda sa opreznim optimizmom.

Bajden ostaje odlučni zagovornik kontrole naoružanja, što je već potvrdio svojom odlukom o produženju bilateralnog sporazuma START III.

Postoji razlog za nadu da će lideri u Ženevi moći barem da počnu da razgovaraju o novoj agendi u ovoj oblasti.

Bajden ne samo da uvek naglašava važnost multilateralizma, već i savršeno razume da se u mnogim regionalnim sukobima i krizama ne može izbeći interakcija sa Rusijom.

Stoga je u Ženevi moguć dijalog o Avganistanu, o iranskom nuklearnom sporazumu, o istoj Severnoj Koreji, pa čak i o Siriji, smatra Kortunov.

Njegovo mišljnje podržano je i stavom ruskog savetnika za nacionalnu bezbednost, Nikolaja Patruševa, koji je istakao „konstruktivnu prirodu i produktivan sadržaj rusko-američkih konsultacija na liniji Saveta bezbednosti“ i najavio da se u izvesnom broju pitanja može računati na „razvoj uzajamno prihvatljivih rešenja“.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na “Na korak do ruskog oproštaja od Zapada”

  1. Na žalost Rusija je raspadom i uništenjem SSSR izgubila celu istočni evropu i balkan. Ako uspeju da zadrže Belorusiju to je super. Sve zapadno dalje od Rusije ili Belorusije je izgubljeno politički i vojno. Jedino neka mala diplomatija ali najviše trgovina je dozvoljeno i moguće. Na žalost Rusija je izgubila i kavkaz i srednju aziju. Rusija ima da bira da li će biti partner sa Kinom i Iranom iako Kina mora da vodi glavnu reč ili će biti rob i sluga zapadu. Najvažnije je da Kina i Rusija ne budu glupe i zarate jedna protiv druge. Od Rusije, Kine i Irana zavisi budućnost azije i naroda u aziji. Od te budućnosti zavisiće budućnost muslimana i afrike.

  2. Rusi nisu ništa i nikog izgubili, ako imaju umno sposobnog ljudskog resursa da razvija kvalitetne a konkurentne proizvode, od ženskih čarapic do aviona i raketa…ima prirodnih bogastava, još je potreban dovoljan broj pametnih ljudi koji mogu realizovati programe do dobrog i konkurentnog proizvoda…

  3. Ko bi reko, kvalitetan tekst u Danas-u? I to doziveh… Amerikanci nikad nisu izasli iz imperijalne hladnoratovske paradigme, samo sto su u nedostatku rivala posrnuli i postali duboko korumpirani i dekadentni. Bahato, stihijski nepromisljeno se ophode prema Rusiji, zele je kao jos jednog vazala, a ne kao partnera, stoga je nece imati ni u jednoj ni u drugoj formi… Zapad ce doziveti iznenadan pad u moci, daleko gori od 2008, a u Kini ce pronaci neuporedivo opasnijeg protivnika nego sto je bio nazadni SSSR.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.