Novi Mikljin roman

Naslov knjige svojevrsna je metafora neslobode. Ona oslikava sudbine potlačenih i nedužnih, žednih života i gladnih slobode.

Pišući o ocu koji je 1941. bio u zarobljeništvu, a potom u nemačkom logoru i na Golom otoku, Miklja je ispripovedao priču o snazi ljudskog duha.

U njoj će se pronaći svi oni koji su bar jednom u životu bili spremni da sve što imaju daju za gram apsolutne slobode – one koja će im doneti pravo da misle, osećaju i delaju po sopstvenom nahođenju.

Ovo je istinita priča o dečaku koji nikad nije prestao da čeka svog oca.

I kada je proputovao svet i stigao do najudaljenijih tačaka na zemaljskoj kugli, nastavio je da traži deliće slagalice koji su nedostajali kako bi očeva slika bila celovita.

Međutim, nakon što je sve delove stavio na njihovo mesto, na toj slici nije video samo oca već i jednu porodicu, jedno detinjstvo, prizemnu kuću na Dorćolu, neumorne majčine ruke i žišku cigarete među očevim prstima.

Godine su prolazile i odnele u zaborav sve osim svetlosti cigarete koja je ispunila čak i najgušći mrak, i tako se zauvek preselila u dečakove oči.

„Ako me budete pitali kakav je bio moj otac, odgovoriću kao dečak iz filma Bio je moj otac“, konstatuje pisac, profesor, novinar i prevodilac Dušan Miklja.