O prirodi životinja

U svojoj ličnoj biblioteci od 75 svezaka svetske književnosti veliki argentinski pisac Horhe Luis Borhes (1899-1986), kratko pred kraj svoga života izabrao je tri antička spisa: Istorije Herodota iz 5. stoleća pre Hrista, latinski spev Eneidu Vergilija iz 1. stoleća pre Hrista i grčki O prirodi životinja Rimljanina Klaudija Elijana. Borhes je Elijanovo delo uvrstio u fantastična dela i nazvao ga neodgovornim i izazovnim.

Neodgovornim možda zato što Elijan, sa 800 kratkih pasaža, kroz citate antičke književnosti predstavlja sliku životinja u delima antičkih autora, kako njihove posebnosti, tako i odnos ljudi prema njima. Tu nas u zoološkom univerzumu susreću mušice i slonovi, ribe, veverice, mravi i zmajevi, kao i velike zveri kako na kopnu, tako i u moru, monogami golubovi, verni psi i slonovi.

Shodno leksikonu Suda Klaudije Elijan rođen je u Palestrini, mestu udaljenom 35 kilometara istočno od Rima. Preci su mu verovatno bili grčkog porekla koji su pod carem Klaudijem (10. pre Hrista – 54. posle Hrista) postali rimski građani. Elijan je govorio latinski, ali je veoma dobro vladao klasičnim grčkim. Bio je učenik Pausanije iz Kesareje i bio je obožavalac retora Heroda Atikusa, koji je pripadao redu učenika retora, koji je označen kao Drugi sofisti.

Leksikon Suda veli da je dobio nadimak Meliglossos (Mednih usta). Ipak on nastupa ne kao retor, već kao pisac u javnom životu Rima. NJegovo delo o životinjama je tradirano bez naslova. Tek je u srednjem veku nazvano De animalium proprietate / O svojstvima životinja, ali i kao historia anmalium, de natura animalium, ili jednostavno O životinjama / de animalibus.

Elijanovo delo nije sistematično ni u strukturi, ni u primenjenoj terminologiji. U 15. veku to delo razlistano je u 225 tematskih poglavlja. Novo izdanje ovog dela koje je pripremio i preveo Kai Brodersen, u uglednoj ediciji Tusculum (De Gruyter), retki je spomenik antičke književnosti, jer reflektuje sve znanje antike o životinjama prelomljeno kroz prizmu antičke književnosti o životu i prirodi životinja.

Ovo delo je unekoliko antička anticipacija Bremovog klasičnog dela Život životinja (1863-1869). Borhesova beleška o autoru je lapidarna. U njoj se ističe saznanje da je sav život proveo u Rimu ne napisavši ni jednu rečenicu na latinskom. On je stoga autor koji je za Borhesa bio neko ko je pripovedao o snovima.