Od snova do prvih koraka 1

Svaki veliki projekat počinje snovima. Snovima o tome da bismo živeli lepše i bolje, da ćemo ostvariti dugo očekivane, ponekad i potiskivane želje, ideale ili jednostavno – interese. Ako se radi o nekim sitnim željama, njih će pojedinac pre ili kasnije ostvariti, ali velike nacionalne i međunarodne projekte mogu zacrtati i ostvariti samo pravi vizionari. Ima ih u svakom narodu, a njihov uspeh na žalost ne zavisi samo od njihovih snova, znanja, smelosti ili pameti, već i (ili pre svega) od okolnosti, sredine i vremena u kome žive. Sve to važi i za evropski projekat i njegovo postepeno širenje. Stvarali su ga veliki vizionari. Zbog toga prvi deo ovog teksta posvećujem ljudima koji su videli rešenje naših problema u povezivanju, saradnji, a ne u konfliktima ili čak ratovanju.

Vizionari stvaranja EU

Francuzi Žan Mone (1888-1979) i tadašnji ministar spolnih poslova Robert Šuman (1886-1963) očevi su evropskog povezivanja. Žan Mone bio je politički i ekonomski savetnik francuske vlade i posvećen evropskim integracijama. Bio je inspirator Šumanovog plana o ujedinjenju teške industrije zapadne Evrope, koji je formiran u tzv. Šumanovoj deklaraciji. U njoj je francuski ministar spoljnih poslova 9. maja 1950. predložio osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik. Ona je bila prva od transnacionalnih evropskih institucija koja je kasnije prerasla u sadašnju Evropsku uniju. Zbog toga Evropska unija slavi 9. maj kao svoj rođendan.

Promene u društvu obično su proizvod prethodnih teških vremena. Prva evropska integracija – Evropska zajednica za ugalj i čelik – nastala je pet godina posle završetka Drugog svetskog rata. Zato je Šuman predložio zajedničku kontrolu proizvodnje uglja i čelika, najvažnijih sirovina za proizvodnju oružja. Osnova plana bilo je uverenje da zemlje ne mogu kontrolisati oružane sukobe bez kontrole proizvodnje uglja i čelika. Šuman je o svom planu informisao nemačkog kancelara Konrada Adenauera, koji je odmah prepoznao mogućnost uspostavljanja mirne Evrope i dao svoju saglasnost. Ubrzo su reagovale i Italija, Belgija, Luksemburg i Holandija. U aprilu 1951, šest zemalja potpisalo je u Parizu Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik. Početak Evrope je, dakle, zasnovan na mirovnoj inicijativi. Šuman se takođe zalagao za zajedničku evropsku odbrambenu politiku, a ta nije faktički stvorena sve do danas.

Šuman nikad ne bi mogao da ostvari svoj plan da nije dobio saglasnost Nemačke. Konrad Adenauer, prvi kancelar Savezne Republike Nemačke, koji je rukovodio novoformiranom državom između 1949. i 1963, promenio je izgled posleratne Nemačke i evropske istorije više od bilo koga drugog. Kamen temeljac Adenauerove spoljne politike bilo je pomirenje sa Francuskom. Sa francuskim predsednikom Šarlom de Golom (1890-1970) postigli su istorijsku prekretnicu: godine 1963. veliki istorijski neprijatelji Nemačka i Francuska potpisale su Ugovor o prijateljstvu, koji je postao prekretnica u evropskim integracijama.

Još jedan dokaz kako se stvari ne menjaju mnogo. I danas, 70 godina posle prvog udruživanja evropskih zemalja, upravo Nemačka i Francuska vode glavnu politiku EU, uprkos činjenici da i najmanja država članica evropskog kluba prema njegovim pravilima ima u odlučivanju ravnopravne šanse. S vremena na vreme to se i desi, ako neka država na primer blokira neku odluku iz nekih svojih interesa (o tome ću pisati u narednim nastavcima), ali ipak bez nemačke kancelarke Merkel i francuskog predsednika Makrona teško je usvojiti u EU bilo kakve značajne promene, isto kao što to nije bilo moguće ni pre 70 godina. Tzv. francusko-nemački voz ostaje motor Evrope.

Šezdeseta su bila vreme ekonomskog rasta, čemu je pomoglo i to što su države članice prestale da naplaćuju carine prilikom međusobne trgovine. Uveli su i zajedničku kontrolu proizvodnje hrane tako da je svima bilo dovoljno – uskoro je došlo čak i do viškova poljoprivrednih proizvoda. Čuveni studentski nemiri dogodili su se u Parizu u maju 1968, a sa generacijom 1968. godine takođe možemo da povezujemo mnoge društvene promene.

Proširenja i bitne političke promene

Prvo proširenje desilo se 1. januara 1973. Danska, Irska i Velika Britanija pridružile su se Evropskoj uniji: broj članova se povećao na devet. Rušenjem Salazarovog režima u Portugalu 1974. i smrću španskog generala Franka 1975. godine, okončala se poslednja desničarska diktatura u Evropi. Evropski parlament dobio je veći uticaj na poslove EU, a 1979. su po prvi put evropski građani mogli direktno da biraju svoje poslanike. U današnje doba sve veće brige za okolinu značajno je upozoriti da je upravo u sedamdesetima intenzivirana borba protiv zagađenja. EU je usvojila pravila o zaštiti životne sredine i prva je uvela princip zagađivač treba da plati.

Između 1980-1989 slika Evrope bitno se menja zbog pada Berlinskog zida. U leto 1980. izbio je štrajk u brodogradilištu u Gdanjsku: poljski sindikat Solidarnost i njegov vođa Leh Valensa postali su novi simbol u Evropi i svetu. Grčka je 1981. pristupila EU kao deseta članica, a pet godina kasnije Španija i Portugal. Godine 1986. potpisali su Jedinstveni evropski akt. Ovaj ugovor bio je osnova za stvaranje jedinstvenog tržišta. Berlinski zid pao je 9. novembra 1989. izazvavši veliki politički preokret: nakon 28 godina, granica između Istočne i Zapadne Nemačke ponovo se otvorila, a dve zemlje su se ponovo okupile u oktobru 1990. godine.

Pad komunizma u srednjoj i istočnoj Evropi zbližio je Evropljane. Godine 1993. konačno je stvoreno jedinstveno tržište sa četiri slobode: slobodnim kretanjem robe, usluga, ljudi i novca. Devedesete su obeležile dva ugovora: Mastrihtski ugovor o Evropskoj uniji 1993. i Amsterdamski ugovor 1999. Građani su bili zabrinuti zbog zaštite životne sredine i zajedničke evropske saradnje u bezbednosnim i odbrambenim pitanjima. EU 1995. dobija tri nove članice: Austriju, Finsku i Švedsku. Šengen, mestašce u Luksemburgu, dao je ime ugovorima, gde su i potpisani i koji su postepeno omogućili putovanje u EU bez provere putnih dokumenata na državnim granicama EU. Finansijska podrška EU omogućila je milionima mladih da se školuju u drugoj zemlji.

Dok su neki ulaskom u 2000. godinu najavljivali smak sveta, to se nije dogodilo, ali ipak je novi milenijum doneo Evropi velike promene. Evro je postao nova valuta mnogih Evropljana. Dogodio se i 11. septembar 2001, kad su oteti avioni predvođeni teroristima srušili zgrade u Njujorku i Vašingtonu, a taj datum je postao sinonim za borbu protiv terorizma.

Najveća ekspanzija EU u pogledu teritorije, broja država i stanovništva dogodila se 1. maja 2004. godine. Nove članice EU postale su Češka, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Malta, Mađarska, Poljska, Slovačka i Slovenija. Sedam njih bilo je u sastavu bivšeg istočnog bloka (od kojih su tri bila iz bivšeg Sovjetskog Saveza, a četiri su i još uvek su pripadnici centralnoevropskog saveza Višegradske grupe), jedna iz bivše Jugoslavije, a preostala dva su bila mediteranska ostrva i nekadašnje britanske kolonije. Deo istog talasa proširenja bilo je i pridruživanje Bugarske i Rumunije 2007, koje se nisu mogle pridružiti 2004, ali, prema komisiji, čine deo petog proširenja. Politička podela na Istočnu i Zapadnu Evropu konačno je nestala. U septembru 2008. globalnu ekonomiju uzdrmala je finansijska kriza. Sledeće godine na snagu je stupio Lisabonski ugovor, koji su prethodno ratifikovale sve zemlje EU. Uniji je dao modernije institucije i efikasnije metode rada.

Samit Evropskog saveta 2003. u Solunu integraciju Zapadnog Balkana postavio je kao prioritet širenja EU. Hrvatska se pridružila 1. jula 2013, nakon što su sve ostale zemlje EU ratifikovale Ugovor o pristupanju iz 2011. godine. Albanija i nekoliko država naslednica SFRJ usvojile su integracije u EU kao cilj spoljne politike.

Vizionari sa Balkana

Otkad je na sceni Evropska unija, počela je priča o tome da li je neka zemlja deo Evrope ili nije. U mojim kontaktima sa zapadnjacima uvek naglašavam da smo svi koji živimo na Balkanu – Evropljani, sviđalo se njima to ili ne. Mi smo sastavni deo evropskog kontinenta. Ali je činjenica da to još ne znači da svi mi posedujemo i tzv. evropske vrednosti. To su demokratija, vladavina prava, ljudska prava, poštovanje i zaštita manjina i prava tržišna ekonomija.Te vrednosti odnosno kriterijumi su dugo prisutne i razvijaju se na zapadnom delu našeg kontinenta, dok su na Istoku u prilično embrionalnoj fazi.

Upravo zato su, u poslednja dva veka, mnogi vizionari sa naših prostora želeli da se balkanske zemlje odlučnije okrenu Zapadu. To su, uglavnom, bili umetnici, naučnici i poneki političar. Na ovom mestu bilo bi nemoguće obuhvatiti sve koji su, za poslednjih 100 ili 200 godina, želeli da se naši prostori integrišu u zapadnoevropsku kulturu i njene vrednosti. Kao Slovenka moram izdvojiti našeg najvećeg pesnika Franca Prešerna, koji već u svojoj pesmi Zdravljica, koja je danas himna Slovenije, poziva ka ujedinjinjenju svih naroda. U Srbiji je bilo i još uvek je mnogo takvih ljudi – od Milana S. Piroćanca i Slobodana Jovanovića, preko Latinke Perović, Marka Nikezića i drugih liberala, do Zorana Đinđića. Njihove i mnoge druge ideje i sudbine odlično su opisane u knjizi Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe.

Za ovu temu – približivanje balkanskih zemalja Evropskoj uniji – bitne su vizije i odluke ljudi u poslednje dve, tri decenije. S obzirom na njeno geografsko okruženje i privrednu razvijenost, razumljivo je da su tendencije evropeizacije u bivšoj Jugoslaviji započele u Sloveniji. Pogotovo mlađim generacijama nije poznato da su ih zacrtale tamošnje partijske vlasti. Milan Kučan, Janez Kocijančič, Lev Kreft, Sonja Lokar i Ciril Ribičič ekipa su tadašnjeg SK Slovenije koja je već krajem 1980-ih godina zacrtala program Evropa zdaj! / Evropa sada!. Jugoslavija je bila u dubokoj političkoj, ekonomskoj i socijalnoj krizi. U Sloveniji ključa demokratski pokret (Nova revija, list Mladina, napredna omladinska organizacija…), a Savez komunista Slovenije već nekoliko godina sledi reformistički put koji je formulisan krajem 1989. političkim programom Evropa sada! Traženi su demokratija i višestranački sistem, obezbeđenje ljudskih prava, ukidanje zabrane verbalnih delikata i put u Evropu, što je slovenački parlament već potvrdio usvajanjem ustavnih amandmana i raspisivanjem prvih demokratskih izbora.

Svoj program slovenački komunisti žele da ostvare u čitavoj Jugoslaviji i sa svojim zahtevima dolaze 20. januara 1990. u Beograd. na 14. Kongres SKJ, gde su svi njihovi zahtevi odbijeni. Slovenci napuštaju kongres, a ubrzo i Jugoslaviju. Najveći protivnici bili su im srpski komunisti predvođeni Slobodanom Miloševićem i komunisti iz redova JNA. Možemo samo da zamislimo kako bi se sve odvijalo drugačije da je na čelu SK Srbije bio na primer Marko Nikezić, koji ga je vodio od 1968. do 1972, ili recimo ubijeni Ivan Stambolić…

Tada je na čelu vlade SFRJ bio Hrvat Ante Marković. On je svojim ekonomskim programom pokušao da spasi zemlju od njenog sve bržeg propadanja. Iako ne najbolji političar, Marković je video budućnost zemlje u povezivanju sa Evropom. Evropska ekonomska zajednica (EEZ) bila je zainteresovana da Jugoslavija postane njena članica, pošto je zemlja imala posebne trgovinske odnose i saradnju sa EEZ. Posle posete američkom predsedniku Džordžu Bušu Starijem (1924-2018) dobio je podršku i u SAD, ali ni Evropa ni Amerika nisu bile spremne da reči podrže i ekonomskom pomoći. Već tada bilo je jasno da Zapad nema pojma šta se u stvari dešava u bivšoj SFRJ. Za neke je kasnji rat bio iznenađenje, a za druge možda i plan. Markoviću je izostala i podrška u samoj zemlji, koja je već bila u fazi raspada. Tako je podneo ostavku na mesto predsednika Saveznog izvršnog veća 20. decembra 1991, posle oružanih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj i nadolazećeg rata u Bosni i Hercegovini.

U tadašnoj Srbiji su na mene – od svih političara, koje sam upoznala lično – najveći utisak ostavili Ivan Đurić i Zoran Đinđić. Oni su bili pre svega intelekualci par excellence. Ivan Đurić, živeći u Beogradu i Parizu, dobro je znao da za Srbiju nema napredka ako ne postane moderna država po uzoru na Zapad. Kao predsednik Liberalnog foruma (1990), i kandidat na predsedničkim izborima u Srbiji, svesno se okrenuo od svoje karijere naučnika ka politici samo zato da bi pomogao svojoj državi da ide pravim putem. Latinka Perović u svojoj knjizi Dominantna i neželjena elita – Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX-XXI vek) piše: „Ivan Đurić je, kao i Zoran Đinđić kasnije, osnove za alternativu i vladajućoj partiji i većini opozicionih stranaka u Srbiji nalazio u tendenciji posthladnoratovskog neideloškog trenda, ali i u tankoj liberalnoj tradiciji u Srbiji u čijoj je srži: Srbija kao moderna država, što je uvek značilo evropska država“.

Zoran Đinđić kao premijer išao je još dalje držeći lekciju i Evropskoj uniji. U svom govoru u Centru za istraživanje evropskih integracija ZEI Rheinische Friedrich Wilchelms-Universität u Bonu (11. marta 1998) istakao je na kraju: „Mi na Balkanu smo deo Evrope, i Evropa je nekompletna bez Balkana. To je kao sa teškim detetom u jednoj porodici. Ono je deo porodice bez obzira da li to drugi članovi porodice hoće ili ne. Kad, dakle, imamo teško dete u porodici, tada se moramo više baviti njime nego dobrom decom. To je možda nepravedno, ali je realnost. Molim razmišljajte o sveevropskom pitanju i važnosti Balkana i onda kad se o njemu ne izveštava u medijima. Ne treba samo akutna kriza da vodi na razmišljanje o Balkanu. Mi smo deo vašeg života tako kao što je isti pre 12 vekova nastao kad su različita plemena nastanila zemlju. Od tada je naša sudbina jedna, i to je moja poruka. Mislite na nas takođe, kad budemo rešili najteže probleme i kad postanemo normalan član Evrope. Možda će nam tada biti potrebna vaša podrška još više nego sada.“

Nastavak u sledeću subotu

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.