Vreme hedonizma: Lole i društvo na Akapulku
Rođen sam u kući u Svetozara Markovića, u kojoj i danas živim * U toj kući za poslugu nacionalizovali su nam sve stanove, sem jednog * Baba Mila je završila je Konzervatorijum u Parizu i postala operska diva * Deda Miša je stekao diplomu građevinskog inženjera * Već tada sam imao sklonost ka hedonizmu * Mir i hedonizam
***
Na svoju prošlost gledam sa dozom nostalgije, nekom setom i uverenjem da se takvo vreme neće uskoro ponoviti. Ta moja prošlost bila je nevina, bez previše negativnih likova, mnogo čistija nego ovo danas, prosto bezazlena, iako znam da i nije bilo baš tako.
***
Bilo je i ružnih dešavanja po moju familiju, od vremena posle rata, pa sve do mog kasnijeg detinjstva (nacionalizacija, partijska nepripadnost kao zlo, nemaština …). Ali, sve se to nekako ublaži ili zaboravi kada se poredi sa onim šta smo doživljavali kasnije, a posebno danas.
***
Rođen sam u kući u Svetozara Markovića, u kojoj i danas živim, što je retko za tzv. Beograđane. Bila je to kuća za poslugu moje babe Mile i dede Miše. Oni su živeli u velikoj kući ispred koja je izlazila na ulicu, i koja je srušena tokom bombardovanja 6. aprila 1941. Skotovi! Mislim na Nemce, mada ni takozvani saveznici nisu bili bolji 1944. kada su i oni bombardovali Beograd, pod izgovorom da ima puno Nemaca u gradu.
***
Baba Mila i deda Miša Bošković bili su srećnici jer su živeli pre rata, kaže se, kada nije bilo ničega, a oni završili fakultete u Francuskoj. Baba je bila ćerka čuvenog profesora Radoslava Agatonovića, jednog od osnivača Demokratske stranke i potpredsednika Skupštine Srbije, završila je Konzervatorijum u Parizu i postala operska diva.
***
Deda Miša je stekao diplomu građevinskog inženjera na Grande Ecole de Paris. I danas se na Velikoj školi školuju najbolji francuski kadrovi. Kao i moj deda, nasledio sam stan u kome živim, ali izgleda, što je još važnije, i njegove gene uspeha.
***
Inače, posle rata, u toj kući za poslugu nacionalizovali su nam sve stanove – sem jednog, u kome smo živeli: baba i deda, mama, tata i ja, tetka LJiljana, njen muž i ćerka Dragana, ujak Predrag i kućna pomoćnica. E, ona je jedina, kao proleterka, imala zasebnu sobu. Stan smo zvali „Ruski raj“.
***
U detinjstvu znali smo sve klince iz kraja, kao i mangupe iz Sarajevske. Nisu postojale bande, klanovi, bilo je sigurnije na ulici, Beograd je bio manji, po meri ljudi! Danas je to konglomerat raznih slojeva, ima dosta kulova i siledžija, te je Beograd jedno nesigurno mesto za decu.
***
I ne samo za decu nego za bilo koga normalnog. Hajde, čik sada reagujte na siledžijsku vožnju nekog kretena, ili ne dajte da se neko parkira u vašem privatnom dvorištu, ili … Ma, bićete gotovi odmah, i kraj.
***
Školovanje, bivša III beogradska gimnazija, danas Sv. Sava, u Resavskoj. Mnogi čuveni profesori, od kojih su neki kasnije bili i naši prijatelji. Čuveni DŽejms iz engleskog, Puela iz latinskog i profesor Marković iz sociologije i filozofije, kao razredni starešina. Bili smo po raznim sekcijama, bavili se sportom, počinjali da sviramo…
***
Školovanje je išlo lako, svi smo bili dobri đaci, većina iz mog odeljenja je otišla bez problema na fakultet, kasnije se viđali, družili, kumovali…
***
Mi smo, kao škola, imali svoju kuću na Cresu, gde su đaci trećeg i četvrtog razreda odlazili po smenama na more. Naše kućne pomoćnice su tamo kuvale, nastavnici su nas kao nadgledali, i bila su to nezaboravna letovanja! Tu se zbila i moja prva ljubav.
***
Kao gimnazijalac bio sam pomalo drčan, došao sam iz Francuske gimnazije, sa košuljom na cveće, ala Antoine, i cigaretom. Profesor Boža Lovac, iz geografije, zavalio mi je prvi šamar u životu zato što sam pušio u školskom dvorištu – i to nikada neću zaboraviti.
***
Vrednost tog vremena je da smo svi bili jednaki: – i deca generala, i oni od političara, radnika, profesora Univerziteta… Tada se nije znalo ko je čiji, svi smo bili isti i retko se znalo šta je ko od roditelja. Mislim da nas je baš bilo i briga. A ne kao danas kada pojedinu decu u školu dovoze telohranitelji u limuzinama.
***
Mi smo voleli tadašnje zvezde, ali su uzori bili drugačiji od današnjih, malo mangupi, malo fensi, likovi kao Alen Delon, Belmondo… A u muzici Beatles, Rolling Stones, Animals, Cat Stvens, Dors… a ne ove novokomponovane zvezde folka i Granda.
***
Pogledajte samo današnju televiziju. Ako ne gledate sport, National Geo, History chanal, RT, i još po koju, ne možete da verujete. Svi lažu, neki prete, sve je samo kriminalna hronika…
***
Ranije, Beograd je bio centar brojnih kulturnih zbivanja. Od Kose, pa preko Festa i Bitefa, prvih kafića i diskoteka. Od Laze Šećera, preko Akvarijusa, do, kasnije, Nane i drugih.
I nije bilo ubistava, nije bilo droge… možda malo duvanja. A danas čik uđi u neku poznatu jazbinu, mislim, nenaoružan.
***
Nema šanse da to vlast ne vidi, i ne može da kontroliše. Kao i sa navijačima fudbalskih klubova. Pa zar nije sam predsednik izjavio da on to ne može da sredi? A ako to ne može, šta može da sredi? Kosovo? Da, ali po nalogu spolja!
***
Da, studije… Moj otac Dragan Vasiljević bio je profesor hirurgije, prvi kardiohirurg školovan u Hjustonu. Preminuo je rano, i to u vreme kada sam spremao prijemni za Medicinski fakultet u Beogradu. Savetovali su da ne polažem zbog stresa, ali sam ja ipak izašao na prijemni i od preko 1.200 kandidata bio sam drugi!
***
Tako sam medicinu započeo sjajno – zbog tate, a završio je zbog sebe i svojih ambicija. Diplomirao sam sa prosekom 9,73, mislim negde treći-četvrti u generaciji. Najbolji je bio Sloba Apostolski, i danas moj dobar prijatelj. Već tada imao sam i sklonost ka hedonizmu, ali sam je tek kasnije razvio.
***
Pamtim mnoge ljude iz tog vremena, što sa fakulteta, od kojih se sa nekima i danas družim, što iz sveta umetnosti. Išao sam na koncerte na Kolarac, u pozorišta, ostvario sjajna prijateljstva sa Gagom Nikolićem, Borom Todorovićem, Zoranom Radmilovićem… Spisak je poduži.
Bilo je recimo sjajno biti na nekoj predstavi, posle u bifeu Ateljea 212, pa odatle krenuti dalje… Ko zna gde.
***
Rezultat takvih druženja je i moj splav Akapulko na Adi, koji i danas imam… Dođite da ga vidite, živa je enciklopedija tog vremena s početka sedamdesetih… Šerbedžija, Cigani Inanovići, Gagi, Ilke… Sjajni muzičari i glumci, svi su po nekad zaglavili na tom mom splavu!
***
Naravno, u to vreme bilo je i relativno love. Putovalo se svuda, vize nam nisu bile potrebne… Do Trsta sa novom ribom po garderobu, do Dubrovnika avionom džabe, a i nazad, ako treba… Do Pariza kolima. Tamo je tada bio raj. Nema gužvi, nema stranaca, nema istočne Evrope, nema istočnjaka, samo mi! Božanstveno!
***
Kazne za parkiranje tek uvedene, nema kamera, nema bombi… Mir i hedonizam. E, tu sam stvarno ispekao zanat za kasnije. Bili smo glavna ekipa tada u Parizu. Od slikara, arhitekata, lekara, muzičara… do kelnera u Raspućinu! Šalio sam se da sam ja šef katedre za hedonizam na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
***
Vozio sam sportski auto, igrao tenis, skijao, svirao, provodio se… Ali sam uvek radio i bio dobar student. To je jedini model uspeha. Biti stalno i svuda, ali uspešno!
***
Moja prva specijalizacija početkom osamdesetih bila je baš u Parizu. Živeo sam u boemskom kvartu, Le Marais, a to je danas centar umetnosti, ali i gay populacije.
Tada, u malenom stanu, sa jedva nešto para od stipendije, upoznao sam pravi boemski život Pariza, kao u pesmi Charlea Aznavoura, La Boheme, pevam je i danas!
***
Kasnije u Londonu, radeći u Brompton hospital, učio sam kardio-patologiju kod tada najboljih na svetu. Moj šef, dr Olsen, prvi je počeo da radi na endomiokardnim biopsijama srca, a ja bio njegov asistent. Malo dalje, u Odeljenju za urođene srčane mane, radio sam sa dr Yen Ho, naslednicom čuvenog prof. Boba Andersona.
***
Zatim Hjuston… Srčana transplantacija, biopsije, urođene mane… sa dr McAllisterom, najčuvenijim kardio-patologom tog vremena. Bila su to neverovatna iskustva, mnogo naučenog, i, pre svega, jedan sjajan kolegijalni odnos prema meni. Tu nema nipodaštavanja, sujete i lažne veličine. Oni i jesu veliki zato što su normalni, topli, skromni i predani. Od njih sam učio i kasnije se trudio da budem upravo takav stručnjak.
***
Verovatno sam redak lik koji se iz US vratio praznih džepova, ali sam zato proputovao i video skoro celu Ameriku. Sjajna zemlja za rad i provod, ako imaš lovu. Socijalno i društveno uopšte – jako loše. Zato sam se vratio u Beograd. Ovde znam ko sam i koliko vredim, a tamo i uspešni stranci ostaju uvek stranci i nekako na margini. Možda nije uvek tako, ali…
***
Početak u Parizu je ipak bio poseban. Ja sam kao jako mlad doktor otišao u Pariz, radio hirurgiju u jednoj privatnoj bolnici, otkrivajući istovremeno i čari noćnog Pariza. Danju rad, i to ozbiljan, noću provod, i to prelep.
***
Posle par nedelja bio sam toliko iscrpljen da me je moj šef, dr Bernard, inače sjajan hirurg, pozvao i rekao: Ili hirurgija, ali bez provoda, ili biraj nešto drugo! Vratio sam se u Beograd i sreo svog profesora Arambašića, tada direktora patologije… Pozvao me je, ja prihvatio! Tako ostadoh u patologiji 42 godine.
***
Patologija je sjajna dijagnostička grana medicine, danas posebno moderna i popularna. Ranije nije bilo tako, zvali su nas pogrdno doktori za mrtvace. Danas su molekularna i genetska patologija budućnost dijagnostike, i sve više mladih ide na specijalizaciju. Nažalost, i sve veći broj patologa odlazi. Najmanje petnaestak mojih najboljih studenata i specijalizanata otišli su napolje. I neka su, bolje im je tamo.
***
Ne mogu više da trpim anonimne i kobajagi sjajne naše patologe, a koji nisu proveli ni dan učenja i dokazivanja napolju. Da, to je tamo jako teško!
***
Mislim da sam postigao praktično sve što sam poželeo, a najviše u međunarodnoj karijeri. I ovde takođe, mada su zavist i zloba deo našeg okruženja. Imam više nagrada, diploma, pohvalnica, knjiga… od bilo koga drugog, ali to nekako smeta u našoj sredini.
***
Nije im bilo dovoljno što sam u penziji, morao sam da odem i sa svog Instituta, gde sam mogao da budem više od savetnika. Zašto samo kod nas profesori u penziji mogu da ostanu na univerzitetu samo u slučaju nekih posebnih okolnosti? Penzija je OK, ali „izbacivanje“ iz laboratorije koju sam stvorio sopstvenim sredstvima je nešto sasvim drugo. Mučno i ružno.
***
Napustio sam laboratoriju i odneo sve sa sobom, i time je praktično uništio, a mogla je da služi generacijama koji dolaze. Jednom glupom odlukom sve je nestalo.
***
Što se tiče profesionalizma, uopšte, danas je situacija kod nas gora neko ikada. Potrebni su, izgleda, samo poslušnici i anonimusi, dok ne uđu u vlast, kada „postaju“ uspešni i nezamenljivi! Oni koje neće sa onima na vlasti, tretiraju se da su automatski protiv vlasti. Tako nije bilo ni u vreme komunista, ni u vreme Slobe!
***
Ovo je jedan jezivi populizam, primitivizam, gašenje slobode medija, samo farme i strašni rijaliti programi. Što više zaglupiš i ne obrazuješ ljude, to lakše njima manipulišeš.
Ispada da je najbolje ne biti ovde, ali ako baš nemaš kud, onda budi poslušan, gledaj da ne štrčiš i da se uklopiš u uranilovku… naučnu, političku, umetničku, ezoteričnu… nije bitno koju, sve je isto. Ali, budi član!
***
Danas, posle dvadeset godina rada na raznim funkcijama, trenutno sam predsednik Naučnog društva Srbije. Jako sam ponosan što NDS nastavlja da radi i postoji, da prima nove članove, iako nam je zgrada u Šafarikovoj gotovo uništena. Bojim se da je nikada nećemo obnoviti, ali videćemo. Imamo izbore novih članova ove godine, pa se tome jako radujem.
***
Predsednik sam i Srpskog udruženja patologa, što napolju predstavlja Srpsko odeljenje Internacionalne akademije patologije (IAP), koje sam stvarao još davne 1996. kao Jugoslovensko odeljenje. Posle raspada Juge, registrovali smo se kao Serbian Division of IAP, i imam sjajne kontakte sa mnogim patolozima iz sveta.
***
Trenutno sam i direktor Evropske škole za patologiju, Beogradska grana (EScoP Belgrade), u okviru koje već 10 godina organizujem kurseve iz raznih oblasti patologije za specijalizante i mlađe patologe. Jako dobra i korisna edukacija, ali će i to možda stati. Nadam se da neće.
***
Da se na kraju vratim na hedonizam. Nema danas pravih hedonista u Srbiji, jer je sve toliko tužno da je od hedonizma ostao još samo lični pristup, neka vrsta lične religije! Živimo u svom getu, okruženi istomišljenicima, uspešnim pojedincima, umetnicima, muzičarima, intelektualcima… i sami sebi ne dozvoljavamo da nestanemo. Suludo, ali ne damo se!
***
Nikada se nisam prodao, nikada posustao… I dalje pokušavam da živim svoj život po svome, časno, dostojanstveno, posebno.
O sagovorniku
Dr Jovan Vasiljević, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji, rođen je 1951. Osnovnu školu, gimnaziju i Medicinski fakultet završio je u Beogradu. Od 1976. je na Institutu za patologiju Medicinskog fakulteta, prvo kao asistent, potom kao docent, pa vanredni profesor, da bi 1999. bio izabran za redovnog profesora. Do sada je kao autor ili koautor publikovao preko 500 stručno-naučnih radova – šest knjiga, 45 poglavlja, 56 in extenso radova u stranim časopisima, 112 radova u domaćim časopisima… Profesor Vasiljević je prvi uveo analizu endomiokardnih biopsija srca, i tako doprineo da ova metoda postane rutinska dijagnostička procedura. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja i predsednik Naučnog društva Srbije. Živi i radi u Beogradu.
Moja prva specijalizacija početkom osamdesetih bila je u Parizu. Živeo sam u boemskom kvartu, Le Marais, a to je danas centar umetnosti, ali i gay populacije. Tada, u malenom stanu, sa jedva nešto para od stipendije, upoznao sam pravi boemski život Pariza, kao u pesmi Charlea Aznavoura, La Boheme, pevam je i danas! Kasnije u Londonu, radeći u Brompton hospital, učio sam kardio-patologiju kod tada najboljih na svetu. Moj šef, dr Olsen, prvi je počeo da radi na endomiokardnim biopsijama srca, a ja bio njegov asistent. Malo dalje, u Odeljenju za urođene srčane mane, radio sam sa dr Yen Ho, naslednicom čuvenog profesora dr Boba Andersona. Pa Hjuston… Srčana transplantacija, biopsije, urođene mane… sa dr McAllisterom, najčuvenijim kardio- patologom tog vremena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
