Miodrag Kojić: Mislim da je svakom dobronamernom građaninu ove zemlje jasno da ćirilica nije adekvatno zastupljena u javnom prostoru. Dovoljno je da prošetate ulicama Beograda, recimo, od Slavije do Kalemegdana, i videćete svega desetak ćiriličnih natpisa koji predstavljaju nekih pet-šest procenata ukupnih javnih natpisa. Ne samo da nema ćirilice, nego se prepolovilo i ono što je pisano na srpskom jeziku, tako da u današnje vreme nije ugrožena samo ćirilica, nego i srpski jezik.

Dejan Ilić: Meni se čini da javni prostor ne možemo da poistovetimo sa prostorom od Slavije do Kalemegdana. Javni prostor je nešto mnogo šire. Koliko ja znam, srpski jezik i ćirilica su u službenoj upotrebi. Ne možete da se obratite nijednoj ustanovi ako vaš dopis nije na srpskom i na ćirilici, svaki zvanični dokument koji dobijete je takođe na srpskom jeziku i ćirilici. U Srbiji se štampa više knjiga na ćirilici nego na latinici. To pouzdano znam, jer je to moja uža oblast. U školama se uči srpski jezik i svi udžbenici su uglavnom na ćirilici. Prema tome, ćirilica nije ugrožena, ona je favorizovana od strane države, što ne mislim da je neki ozbiljan problem dok god se ona ne nameće kao obavezna u javnom prostoru.

Kojić: Problem jezika i pisma u Srbiji je u tome što zakon o jeziku i pismu nije adekvatan, što nije onakav kakav je u svim drugim demokratskim zemljama. Naime, kod nas je izvršena podela na službenu, privatnu i javnu upotrebu jezika i pisma, što nigde u Evropi ne postoji. Mogao bi naširoko da pričam o tome kako je to krenulo od 1967. godine kada je došlo do raspada srpskohrvatskog književnog jezika. Tada je hrvatska kulturna elita napravila hrvatski književni jezik i zarad svojih interesa uvela podelu na službenu i javnu upotrebu jezika. Ta podela i dan danas važi na teritoriji Srbije, tako da je ćirilica u stvari postala službeno pismo zvaničnih organa, ali ne u smislu da je prisutna u javnom prostoru. Ta veštačka podela jezika na službenu i javnu upotrebu je problem sa kojim treba da se izbori zakon o jeziku i pismu i omogući da ćirilica bude sveprisutna, a ko hoće da koristi drugi jezik i druga pisma – slobodan je da to čini.

Ilić: Ako je politika države da ćirilica bude zvanično pismo, ja s tim nemam nikakav problem. Mislim da je to suvišno, ali u redu je. Ali problem nastaje kada se kaže da ćirilica mora da se koristi u celom javnom prostoru, što znači da je priča o slobodnom izboru pisma zapravo laž. Moj identitet se sastoji i od ćirilice i od latinice i ne može neko da mi kaže da mogu da koristim samo ćirilicu.

Kojić: Ne počinje istorija sa nama. Mi smo samo jedan kamen, jedan kamenčić u nizu. Ovaj narod i ova država traju stotinama godina. Moramo se baviti i tradicijom ovoga naroda.

Ilić: Prvo, ne bih voleo da sebe vidim kao kamen. Ja sam ljudsko biće i za razliku od kamena imam identitet i prava koja su mi zagarantovana međunarodnim konvencijama, ako već država u kojoj živim ne može da mi garantuje ta prava. Kao neko ko je rođen u Jugoslaviji, ja sam stariji od države u kojoj sada živim. Ja sam sticao navike i moj identitet se formirao u okolnostima koje su drugačije od okolnosti u kojima sada funkcioniše ova država. Ova država nema nijedno pravo da mi nameće nešto šta ruši moje navike i kulturne običaje i što, na kraju krajeva, ugrožava i moj identitet.

Miodrag Kojić: Ja smatram da vi kao izdavač ne treba da dobijate budžetska sredstva zato što koristite latinicu.

Ilić: Ja i ne dobijam budžetska sredstva. Ja vam samo kažem da ćete vi očistiti biblioteke od knjiga na latinici. Znate li vi koliko se u periodu od pedesetih do devedesetih godina štampalo knjiga latinicom i to sve na srpskom jeziku. Da li to znači da ćete sve to da izbacite iz biblioteka?

Kojić: Vi grešite. Tada je postojao srpskohrvatski jezik. Srpski jezik se javio kasnije, posle raspada Jugoslavije.

Ilić: To znači da je srpski jezik jedan od najmlađih jezika na svetu.

Kojić: Ne, on je 1954. godine bio utamničen Novosadskim dogovorom.

Ilić: Gde je bio taj srpski jezik, pa se vratio ponovo kada se raspao srpskohrvatski? Ko je govorio srpskim jezikom kojim vi i ja danas govorimo.

Kojić: 1954. godine ćirilica je na jedan fini način podmetnuta da bude ravnopravna sa latinicom, pa nam je latinica postepeno nametana kao neko savremeno pismo zbog dominacije latinskih kultura, kako stoji u sadašnjem pravopisu koji je živa bruka i sramota. To su istorijske činjenice. Ja vama ništa ne prebacujem, niti branim. Vi možete da pišete kako god želite.

Ilić: Ali ne u javnom prostoru.

Kojić: Ako smo mi ozbiljna ustavna i pravna država, onda smatram da svoj jezik i svoje pismo treba na neki način da forsiramo.

Ilić: Vi kažete – svoj jezik i svoje pismo, kao da mi delimo isto pismo, ali očigledno nije tako. Vi i ja govorimo isti jezik, ali pišemo različitim pismima. Vi kažete „mi“, ali očigledno je da ja iz tog vašeg „mi“ ispadam. Jesam li ja Srbin ako koristim latinicu, jer ako sam Srbin onda imam ista prava kao i vi. Ja sam Srbin koji piše latinicom, a vi mi kažete – nemaš pravo da pišeš latinicom.

Kojić: Ja vam nisam rekao da nemate pravo. Ja vam stalno govorim da je to vaša lična stvar. Ja govorim o zakonu, ustavu i međunarodnoj standardizaciji jezika i pisma. Ako to vama nije dovoljno, nego hoćete da se prepoznajemo po nacionalnim šavovima, ja mogu i o tome da pričam, ali onda idemo u sferu progona ćirilice, stradanja ljudi koji su hteli da koriste ćirilicu, pa ćemo stići dotle da nigde na teritoriji te vaše omiljene Jugoslavije ćirilica nije bila dobro došla.

Ilić: Sve studije, sva traganja za rukopisima, sva preštampavanja našeg nasleđa – srednjevekovnog, pravoslavnog, hrišćanskog, kako god hoćete – radila je grupa ljudi koji su praktično bili na budžetu države Jugoslavije. Zato mi nije jasno o kakvom progonu ćirilice govorite. Ko je štampao Srbljak, na kom pismu je štampan i čijim novcem?

Kojić: Ćirilica je bila suptilno progonjena, tako što je mistifikovana kao retrogradna, nacionalistička i tako dalje.

Ilić: Ja vam kažem da se u Narodnoj biblioteci Srbije katalogizuje više knjiga na ćirilici, nego na latinici.

Kojić: Koliko je Laguna izdala ćiriličnih naslova?

Ilić: To je privatna izdavačka kuća. Zašto vi nekome ko ima privatnu izdavačku kuću prebrojavate koliko je knjiga na kom pismu objavio? To je njegova slobodna volja.

Kojić: Ne može da bude finansiran od strane države u kojoj je zvanični jezik srpski, a pismo ćirilica.

Ilić: Hoćete da kažete da ni te knjige ne treba da se nađu u bibliotekama?

Kojić: Vi stalno svodite priču na knjige koje treba da otkupljuju biblioteke. Je li to najveći problem u Srbiji?

Ilić: Pričamo o ćirilici. Ćirilica je materijalna, konkretna stvar, ona mora da bude odštampana, mora da bude prikazana – da bismo o njoj mogli da govorimo. Ne možete o ćirilici da govorite apstraktno. Morate da dajete primere koji su materijalni, koji su konkretni. Vi kažete da je SFRJ progonila ćirilicu, a Dimitrije Bogdanović i Đorđe Trifunović ubiše se od obnove ćirilice – i to sve pod okriljem instituta Srpske akademije nauka i umetnosti koji je finansirala država Jugoslavija.

Kojić: A šta ćemo sa Milićem od Mačve koji je 1960. godine širio proglase o potrebi da se očuva ćirilica i malo je falilo da bude uhapšen. Šta ćemo da kažemo o tome?

Ilić: Reći ćemo da ima primera i za jedno i za drugo, ali ne možete njegov primer uopštiti i reći da je to slika stanja.

Kojić: Ta nesrećna Jugoslavija je u stvari bila način da se izvrši kroatizacija srpskog naroda, a jedan od vidova te kroatizacije bila je latinica. Tako da se današnjim prihvatanjem latinice kao zvaničnog pisma srpskog jezika – što stoji u nesrećnom pravopisu srpskog jezika iz 2010. godine – i dalje vrši kroatizacija srpskog naroda i srpske države, iako latinica od kada postoji srpski jezik nije bila njegovo zvanično pismo. Elitistički krug beogradske dvojke na sve načine pokušava da Beograd ostane glavni grad Jugoslavije, ne shvatajući da je Jugoslavija nestala 1991. godine. Vi možete biti ljubitelj Jugoslavije. Ja u tome ne vidim nikakav problem, ali hoću da vam kažem da Srbija treba da ima svoj jezik, svoje pismo i svoje ustave i zakone. Slažemo se s tim?

Ilić: Srbija sve to već ima.

Karabeg: Gospodine Kojiću, da li je to vaš zaključak? Vi smatrate da su izmene zakona o jeziku neophodne?

Miodrag Kojić: One su neophodne. Zakon je nedorečen i nedosledan i mora da se uskladi sa ustavom. I zato podržavam predložene izmene.

Dejan Ilić: Te izmene su čisti višak. Mislim da će one biti usvojene i to će biti katastrofa, jer zadiru u elementarna ljudska prava. Ne vodi se računa da ovde postoji veliki broj ljudi koji su živeli pre nego što je nastala ova država i koji koriste i latinicu kao deo svojih identitetskih navika. Oduzima im se pravo da se koriste pismom koje oni smatraju delom svoje kulture. To uopšte ne znači da se oni ne osećaju kao Srbi i da nisu privrženi tradiciji koju oni smatraju srpskom, a koja ne mora da bude ista sa onom koju neki drugi ljudi vide kao srpsku tradiciju.