Poltronstvo ima važnu sistemsku ulogu u Srbiji

Snježana Milivojević: U Srbiji je na vlast došla stranka koja funkcioniše kao klijentelistička skupina. NJihova glavna koheziona sila je predsednik, koji je izvor svih privilegija. NJihova vodeća politička ideja je destrukcija, pre svega nezavisnih institucija, medija i opozicije. Sveprisutnost obožavanog vođe je institucionalna odrednica te partije i tog političkog kruga.

Vesna Mališić: Vučić želi da maksimalno prigrabi vlast, mimo onoga što su njegova zakonska i ustavna ovlašćenja. Gradi autoritarnost oko koje se stvara čitava piramida ulizištva. Vučić veoma radi na tome da pokaže razliku između sebe i drugih. On je dobar, drugi su loši, on je marljiv, drugi su lenji, on radi za dobro Srbije, drugi su lopovi. Na toj manihejskoj podeli o sebi kao dobrom i ostalima koji su loši, on se uspostavlja kao Bog na zemlji. NJegovi čauši su to prihvatili i svakog dana horski ponavljaju kako je on najbolji, najvredniji i najpošteniji.

Milivojević: Poltronstvo ima važnu sistemsku ulogu. Sistem počiva na prenaglašenom, često ekstravagantnom, javnom demonstriranju podrške predsedniku. Država je postala mesto na kome se zapošljavaju lojalni politički kadrovi. Tako se oni nagrađuju za svoje poslušništvo, a državne institucije se urušavaju, jer se pune nekompetentnim ljudima.

Mališić: Vulin je osobeni tip poslušnika i ulizice. Ali ima i drugih koloritnih tipova. Ne mogu da zaboravim Zorana Babića, bivšeg poslanika, a danas direktora Koridora Srbije, koji je u skupštini rekao da se on predsedniku divi fizički i mentalno i na svaki drugi način. Poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović rekao je da je Vučić blizak Bogu i da njegova vlast dolazi od Boga i naroda. To su izjave koje bi zaista mogle da uđu u antologiju ulizištva.

Karabeg: Razmere Vučićevog kulta najbolje sam shvatio kada mu je Zoran Terzić, selektor ženske odbojkaške reprezentacije, koja je osvojila titulu svetskog šampiona, poklonio vlastitu zlatnu medalju uz hvalospeve o njegovoj ličnosti.

Milivojević: To je stvarno tužna epizoda.

Mališić: Ne znam kako bi Terzić to objasnio. Mene to upućuje na ono što je mnogo strašnije, a to je da mi živimo u političkoj kulturi koja je sklona toj vrsti obožavanja. Ovde ne postoji građansko društvo, ne postoje institucije koje su važnije od političara.

Milivojević: Vučić nema nikakav harizmatski potencijal, nije ličnost tog tipa, mada bi voleo to da bude. On nema te kvalitete. Vučić je vrlo osrednji govornik, njegovi govori ne motivišu, on je ravna ličnost, ali izrazito autokratska. On širi strah oko sebe. On svoju poziciju gradi na nekoliko pretpostavki. Želi da stvori utisak da on danonoćno brine o Srbiji i zastupa srpske interese, dakle – da je zaštitnik Srbije. Ponaša se kao pater familias cele nacije, brine o svima i o svakom pojedincu.

Mališić: Vučić ima fiksnu ideju da mora da bude spasilac Srbije. On se svuda pojavljuje, sve kontroliše, jer mu se čini da sve stvari jedino on može najbolje da uradi. Vučić ima megalomanske zahteve, strašno mu je važno da baš on reši pitanje Kosova i tako uđe u istoriju. On veruje da može da bude zamena i za državu, i za vojsku, i za policiju, i za sve. To se jasno videlo kada se raspravljalo o plagiranim doktoratima Siniše Malog i Nebojše Stefanovića. Vučić je tada rekao da su ti doktorati dobri i time poručio da više zna od stručnih komisija.

Milivojević: Vučić se nedavno požalio da njegov plan za Kosovo narod nije prihvatio, da taj plan nije naišao na razumevanje. To je veoma ozbiljan problem za onoga koga narod voli. Za lidera, čija pozicija počiva na kultu ličnosti, nema gore stvari od toga da on ne razume narod i da narod ne prihvata ono što on nudi. Meni se čini da se iza njegovog demonstriranja vlastite superiornosti krije duboka nesigurnost i zato on želi da stvori utisak da sve kontroliše.

Mališić: Vučićev odnos prema sopstvenoj moći je kontradiktoran. Sa jedne strane on će reći da je njemu malo čak i šezdeset procenata podrške. On želi više od toga. S druge strane, on stalno naručuje istraživanja javnog mnjenja koja propituju šta ljudi o njemu misle. Boji se da će to što radi jednog dana da pukne kao mehur od sapunice. Mislim da se, kako vreme ide, njegova nervoza sve više oseća. Bojim se da će se zbog toga graditi još jači autoritarni kult.

Milivojević: Pogonsko gorivo kulta ličnosti je emocionalna, afektivna veza sa vođom, koju moram da priznam, ne osećam u Srbiji. Sećam se kako je to izgledalo kada je Slobodan Milošević dolazio na vlast. Tu vrstu energije sada ne osećam. Ono što sada osećam – više mi liči na drugi period Miloševićeve vladavine, kada su represivni instrumenti bili mnogo jači od afektivnih. Od kada je Vučić na vlasti, nikada nisam videla takav entuzijazam, spontanu podršku i izraze ljubavi prema Vučiću, kako je to bilo prema Miloševiću. Ne kažem da nema velike podrške, ali nema takvog zanosa i takve emocionalne energije kakva se osećala devedesetih.

Mališić: Meni se čini da ne smemo da zaboravimo da je jedan od važnih elemenata Vučićevog kulta ličnosti – strah. Ovog trenutka strah je zaista temeljno osećanje mnogih ljudi, pa čak i onih koji su bliski njegovoj stranci. Kada razgovarate sa njima, osećate da oni „obožavaju“ vođu, ali ga se istovremeno i plaše.