Prvobitno objavljen 1942, roman jednog od najvećih mađarskih pisaca 20. veka Šandora Maraija Sveće gore do kraja otkriven je čitaocima širom sveta tek početkom ovog veka.
Napet i izvrsno strukturiran, odmah je ocenjen kao klasik moderne evropske književnosti, delo koje svojim oštrim izazivanjem prošlosti deluje kao proročki pogled u moralne ponore sadašnjosti.
Više od pola veka nakon premijere, ovaj roman pojavio se na srpskom jeziku, najpre 2003. (Narodna knjiga / Alfa), a nedavno u novom izdanju zahvaljujući beogradskoj Laguni i Mariji Toth Ignjatović, koja ga je prevela.
Stari general se u dvorcu skrivenom šumama svog velikog poseda očekuje retkog posetioca. To je čovek koji mu je nekada bio najbliži prijatelj, a koga je poslednji put video pre četrdeset jednu godinu.
Dugo iščekivan i pripreman susret u kojem će se evocirati uspomene na jedan lov i generalovu davno preminulu ženu ubrzo će se pretvoriti u proces u kojem će general suditi gostu.
U dvoboju reči i ćutnje, optužbi i utaja, otkriva se priča o strasnoj borbi za ljubav iz koje niko nije izašao kao pobednik.
Šandor Marai (1900-1989) – pripovedač, romansijer, esejista i pesnik – bio je veoma popularan između dva rata, pravi građanski pisac koji je izgradio svoj stil.
Biran je za člana Akademije nauke Mađarske. Kad je zavladao stanjinizam (1948), bilo mu je jasno da ne samo što neće moći da piše ni da objavljuje, nego neće moći ni da ćuti, pa je emigrirao i ostatak života proveo na Zapadu, u Evropi i Americi.
Nije prestajao da piše, i to uvek na mađarskom jeziku. Napisao je 46 knjiga, uglavnom romana, među kojima su najpoznatiji Sveće gore do kraja i Tri lica jedne ljubavi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
