Razgrtanje iverja crnog čvrstog drveta

Ne mogu se, ipak, pohvaliti da sam ga upoznao niti da smo se, makar, samo sreli. Za utehu su ostale njegove knjige koje su možda najverodostojnije svedočanstvo jednog belog čoveka o Africi. Da i ne govorim o ushićenju što sam u Ebonovini obnovio sećanja na puteve, predele i ljude koje sam – bez i trunke pomisli da se poredim sa čuvenim poljskim i svetskim novinarem – doživeo na istovetan ili sličan način.

U toj meri čak da smo na doslovno istom drumu u Ugandi naišli na istu prepreku: Kapušćinskom je put preprečilo krdo bivola. Meni krdo slonova. Poljski novinar bio je odvažniji: branikom ih je odmicao od vozila što je bilo smrtno opasno. Za razliku od njega ja sam trubio a da se slonovi nisu pomerili ni za pedalj. Preostalo mi je jedino da čekam da se pomere što je moglo dugo da potraje, možda i ceo dan.

U Africi su, uostalom, svi pomireni sa čekanjem, čak i na nešto što nikad neće doći: na hranu, na vodu, na posao, na prenoćište, na svitanje. Niko ne kuje velike planove. Samo mrvicu nade da će nekako preživeti još jedan dan.

Red vožnje na crnom kontinentu je, otuda, samo hipotetička kategorija. Autobus će krenuti kad se napuni putnicima. Voz iz Adis Abebe do Džibutija nastaviće put tek kad na usputnim stanicama putnici i lokalni živalj razmene robu.

Afrikanci uživaju u smehu. Sa povodom i bez povoda. To je, valjda, način da se od svakodnevnih nedaća brane vedrinom. Osim od neishranjenosti i gladi kad – još uvek živi iako samo skeleti – nemaju snage ni da treptanjem odagnaju muve koje im gamižu ivicama očnih kapaka. Osim od malarije čiju je ubitačnu groznicu Kapušćinski i sam preživeo. Ne bi je inače – da je lično nije upoznao – tako verodostojno opisao. I sam sam bio dobro upoznat sa tom bolešću jer je moja ćerka jedva preživela ubode malaričnih moskotosa u Mombasi.

E pa, razlika između Kapušćinskog i drugih dopisnika je upravo u tome što je sve o čemu je pisao morao prvo da vidi sopstvenim očima, da – i doslovno – lično doživi. Što je – po posvećenosti pozivu – više ličio na fanatika a po spremnosti na žrtvovanje – na monaha. Nije, otuda, čudo što je upravo on ispisao neku vrstu moralnog kodeksa o tome ko ne može da bude dopisnik: “Ne može da bude onaj ko se boji muve ce-ce, crne kobre, slona, ljudoždera, da pije vodu iz reke i potoka, da jede tortu od pečenih mrava, da drhti na pomisao o amebi i veneričnim bolestima, ko strahuje da spava u istoj izbi sa Afrikancima”.

Moramo se zapitati zbog čega se svemu tome izlagao? Ne samo zbog sklonosti prema pustolovnom životu, odgovara Kapušćinski. Takođe zbog jedinstvene prilike da noću – pod svodom od blistavih zvezda – diše u pulsu kosmosa. Da to nisu nikakva metafizička preterivanja dokazuje činjenica da pustinju nisu naseljavali samo nomadi već i proroci.

Zaboravio je samo da pomene da – plašio se ili ne – dopisnik ponekad nema izbora. Mislio sam o tome dok sam se u nigerijskom građanskom ratu prevozio avionom kojim je upravljao plaćeni najamnik, tutnjao džipom u krajevima inficiranim oružanim bandama od Asmare do Adis Abebe, putovao vozom do Džibutija koji je u to vreme bio glavno sedište Legije stranaca na Rogu Afrike, gušio se u pretrpanom i zagušljivom autobusu sve do provincije Volo gde su hiljade ljudi umirali od gladi.

Nisu takvi poduhvati uvek proisticali iz odvažnosti. Pre iz podjednako nepoželjne alternative. Ili ćeš prihvatiti prevoz sa vojnicima (za koje se nije moglo znati da li će vas usput opljačkati ili će vam se dogoditi nešto još gore) ili ćeš večno ostati u nekom bespuću.

Kapušćinski je o svemu tome više svedočio nego izveštavao. Grozeći se otužno zašećerenih razglednica sa putovanja bio je skloniji oporoj istini u kojoj nije štedeo ni nove afričke upravljače koji se od belih kolonijalista razlikuju jedino bojom kože. Često primitivnim i nasilnim što redovno ide jedno sa drugim. U zaslugu mu se mora pripisati i to da je svojim svedočenjem otklanjao predrasude i neznanje o Africi. Ne, objašnjavao je on, crni ljudi nisu lenji već se samo – iznemogli od malarije i drugih boleštinama – jedva pokreću. Ne, Evropljani Afriku nisu delili već su je, na protiv, nasilno zgušnjavali tako što su – crtajući lenjirom i šestarom veštačke granice – zbijali u nove države plemena koja nisu imala ništa zajedničko a razdvajala ona istorodna.

Ebanovina Kapušćinskog zbog toga odiše saosećanjem sa ljudima koji jedva preživljavaju ali takođe i gorčinom kojom su prosto natopljene stranice njegovog ispovednog dnevnika. Dosledan uverenju da se do istine pre dolazi jednostavnim svedočenjem nego kitnjastim opisima, on nikoga ne štedi. Najmanje bele osvajače koje krivi za trgovinu robljem. Za pražnjenje kontinenta ljudima od koga se Afrika još nije oporavila. Najzad i za to što su u nju dolazili najgori primerci ljudske vrste koji su je bezdušno pljačkali.

Pa kako je sve to Kapuščinski mogao da zna? Tako što nije odsedao u luksuznim hotelima već u urođeničkim izbama. Što je – da upozna Afrikance – živeo njihovim životom. Što im je, najzad, svedočeći istinito o njima, ukazao najveće moguće poštovanje.