Prošlo je u tren oka vreme kada smo, mladi i lepi, bili okrenuti istoriji sutrašnjeg dana. Danas u doba korone, na video-klipovima koje dobijamo na pametnim telefonima, u ogledalu gledamo sami sebe.
Neki kažu da je naša domovina, u kojoj smo rođeni, već nepostojeća. Pojma nemaju koliko se varaju. Svi do jednoga znamo da je ta zemlja, kako je pevao Kaštelan, bila ljepa, da je postojala na idejama koje pripadaju budućnosti i da je zbog tih ideja sahranjena.
***
Videćemo šta će biti: ideje se ne sahranjuju, Marks je vaskrsao, Skandinavija je nastavak samoupravnog puta, malčice drugačijeg, ali ipak samoupravnog…
***
Jugoslavija nije bila zemlja bogatih tajkuna, ali je svuda bilo nasmejanih ljudi, mladih i starih, išli smo fićom na Jadran i niko nas nije dirao, išli smo istim fićom diljem Evrope, bez viznih ograničenja – svuda je ulaznica bio crveni pasoš.
***
Taj život nije samo bilo pa prošlo, a i da je prošlo, niko ne može reći da nije bilo. Prikazivanje ,,filmova“ naše mladosti tek predstoji, ta kinoteka nije badava zadržala svoje ime – Jugoslovenska kinoteka.
***
Bili smo ponosni, puni radosti, Titovi pioniri: bela košulja, crvena marama oko vrata i plava ,,titovka“. Pa sekcije (literarne, muzičke, sportske) u školi i u Pionirskom domu. Pa letovanja u pionirskim logorima ,,Sutjeska“ (u svakoj republici je postojao po jedan) i nova prijateljstva sa dečacima iz svih krajeva Juge – neka od njih traju do dana današnjeg.
***
Tupurkovskog sam sreo na Ohridu, razmenili smo fotografije sa potpisima, a sa pokojnim Borom Krivokapićem smo bili na letovanju u Jajcu, te se devedesetih slatko nasmejao društvu u Tanjugovom MPC-u, koje je htelo da nas upozna…
***
Bratimile su se osnovne škole iz svih krajeva Jugoslavije, učili su nas da bratstvo i jedinstvo nije prazna fraza: ko je shvatio – shvatio je, nije da nije bilo i onih koji nisu shvatili, do dana današnjeg.
***
Sećate li se, na primer, kakve ja bravure izvodio Šeki na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Čileu 1962. i onog čudesnog gola Radakovića sa trideset metara, a na glavi je nosio čalmu od zavoja… pa PEA u Beogradu…Žućko Korać je bio ponos cele naše zemlje…
***
U godinama bujnog detinjstva bilo je i nekih sramežljivih ukrštanja pogleda – tako je nastala i moja prva pesma objavljena u ondašnjem ,,Titovom pioniru“ u Skoplju.
***
Do pomahnitalog galopa crnih konja tranzicije, Štip je bio grad tekstila. Pamučni kombinat ,,Makedonka“, sa svojih 7.500 zaposlenih, ubrajao se u sam vrh evropske tekstilne industrije.
***
Makedonski, i ne samo makedonski Mančester. Iz ,,Makedonke“ je proizašla konfekcija ,,Astibo“, koja je osvojila gomilu ,,zlatnih košuta“ na Beogradskom sajmu mode. Giganti.
***
Štip je i rodno mesto makedonskog slobodonosca, generala Mihajla Apostolskog, komandanta narodnooslobodilačke vojske Makedonije u Drugom svetskom ratu.
***
U Štipu je učiteljevao Goce Delčev, kome u makedonskoj istoriji pripada mesto apostola. Ipak, ja Štip oduvek doživljavam kao nezaustavljivo grotlo kulture, odvajkada.
***
U Štipu je, na primer, 1922.godine izvedena prva opera u Makedoniji, nakon oslobođenja, 1945. štampana je i prva knjiga u slobodnoj Makedoniji, knjiga pesama Ace Šopova, rođenog Štipljanca.
***
On je dosegao nebo u makedonskoj, i ne samo makedonskoj poeziji. Ponos i dika svoga roda. Štip je dao dva predsednika Makedonske akademije nauka i umetnosti (Mihajlo Apostolski i Jordan Pop Jordanov) i još desetak akademika. Iz Štipa je bio i Todor Pavlov, koji je petnaestak godina bio na čelu Bugarske akademije nauka.
***
Ima nas svuda. Štip se često percipirao kao rasadnik političkih kadrova: Aleksandar Grličkov, Kiro Gligorov, Dimče Belovski, Ljupčo Arsov…
***
Kiro Gligorov je bio prvi predsednik nezavisne Makedonije, a njegov sugrađanin Nikola Kljusev – prvi predsednik vlade nezavisne Makedonije. Jel dovoljno? Ima još puno toga – taman da mi niko ne veruje da nisam lokalpatriota.
***
Ja sam svoju profesiju izabrao još kao srednjoškolac u štipskoj gimnaziji. Prvi tekst istinskim novinama objavio decembra 1964. u tek pokrenutom skopskom dnevniku ,,Danas“.
***
Bio sam zatim dopisnik ,,Borbe“ i ,,Večernjih novosti“. Sećam se kako su se čudili Slobodan Glumac, tadašnji direktor ,,Borbe“, Dragan Vukobratović i Mladenka Mlađenović kad sam došao na jedan sastanak sa dopisnicima. Oni su očekivali nekog starijeg, a pred njima se pojavio srednjoškolac. Nisu me otpustili, naprotiv.
***
Mene je moj nastavnik Georgi Docev u osnovnoj školi u Štipu uveo u svet književnosti, u gimnaziji sam već počeo da objavljujem pesme u uglednim makedonskim časopisima, što je značilo ,,adio“ matematici i fizici, za šta je direktor gimnazije imao potpuno razumevanje, bio je moj zaštitnik.
***
Ja kao novinar i pisac? Pa, nekako uvek kažem da sam novinar. Toga se jednostavno ne mogu odreći. Pogotovo godine u tzv. ,,omladinskom novinarstvu“ u nepostojećoj nam domovini.
***
U Skoplju ,,Mlad borec“, u Beogradu ,,Omladinske novine“ i ,,Mladost“, u Zagrebu ,,Polet“, u Ljubljani ,,Mladina“, u Sarajevu ,,Naši dani“, u Novom Sadu ,,Kepeš ifjušag“, u Prištini ,,Zeri irinis“…
***
Bili smo jedna velika porodica i još jesmo: Grujo, Brka, Sava Dautović i Boža Andrejić u Beogradu, Kuljiš, Žutelija i ostali u Zagrebu, Preglovi u Ljubljani… Neki su nas skroz prevremeno napustili, a uglavnom smo skoro svi u zanatu i dan-današnji…
***
Isto važi i za književnost. Ona kod mene nije mogla bez novinarstva, kao što se voz kreće na dve šine. Još čuvam jedan plakat sa Susreta mladih pisaca Jugoslavije 1972. godine u Metkoviću: Abdulah Sidran, Goran Babić, Željko Sabol, Tomaž Šalamun… To su dugotrajna, neprolazna prijateljstva… Bio sam najmlađi među njima…
***
Časopis ,,Balkan forum“, koji sam uređivao u Skoplju… na engleskom jeziku… jeste moj nezaborav i velika tuga. Dovijali smo se kako znamo, ali smo objavljivali originalne tekstove Josifa Brodskog, Česlava Miloša, Lešeka Kolakovskog, Milovana Đilasa, Zbignjeva Bžežinskog, Janoša Bugajskog, Adama Mihjnika, Vojina Dimitrijevića… ne mogu ih sve nabrojati.
***
Neka ne budem pogrešno shvaćen, bio je to zaista prestižan međunarodni časopis koji je izlazio na najmanje dve stotine stranica krcate znanja i dokazanog analitičkog duha. I danas ne mogu da shvatim zašto je časopis prestao da izlazi, odmah nakon što sam prešao u televiziju Telma.
***
Ako se želi povući neka crta između novinarstva i književnosti onih i današnjih dana, odmah će se videti da to nije moguće. Sedamdesetih, osamdesetih godina NIN je vodio Frane Barbijeri, pa zatim Dragan Marković…
***
„Politika“, kojoj današnja garnitura ne služi na čast, bila je krcata perjanica evropskog novinarstva. Da, baš evropskog i bez EU: Predrag Vuković, Miroslav Radojčić, Đuka Julius, Saša Nenadović, Risto Bajalski, Leon Davičo i da ne nabrajam više – nema im kraja.
***
Subotnji kulturni dodatak ,,Politike“, pa subotnja „Borba“. To je bio naš pogled na novinarstvo, naša škola i ponos, profesionalni duh u kome smo rasli. A danas? Ta, man’te molim vas: neke tabloidne nakaze.
***
Nekakva uteha je što je nešto poput Danasa preživelo. Da li je baš slučajno što se oko Danasa okupilo negdašnje omladinsko srpsko novinarstvo? Meni je jasno da nije. Što ne znači da me ne boli što je zlatno doba novinarstva prohujalo ili je bilo prognano. Znate, prošlost, pa i sećanja ponekad bole.
***
Tanjug je, kao što mu je i priličilo, bio dostojan svedok svoga vremena. Došao sam tamo u vreme Ante Markovića, koji je bio granatiran u pokušajima da spasi raspad Jugoslavije. Cela društvena atmosfera nije mogla da zaobiđe i Tanjug.
***
Tada je profesionalne standarde čuvao servis za inostranstvo koji su vodili Ljubica Marković i Dušan Reljić. Imam negde zatureno pismo direktora BBC upućeno našem ambasadoru u Londonu Rankoviću, da BBC još uvek pušta Tanjugove informacije bez ikakvog ukrštanja. Po nekoj rang-listi koju su pravile Ujedinjene nacije, Tanjug je bio petorangiran u svetu po objektivnosti.
***
I sve se to survalo, na krilima nacionalističkog bezumlja. Tanjug se brzo podelio na podržavače linije Ante Markovića i onih koji su se prikonili granatiranju Sarajeva, Hrvatske… Da je gotovo s Tanjugom shvatio sam onog dana kada je granatiranakatedrala u Šibeniku, što je dežurni urednik proslediouzvikom – ,,Najzad jedna dobra vest“.
***
Bili smo svi, prirodno ja najviše, izloženi strašnim pritiscima i nije preostajalo ništa drugo nego da nedelju dana nakon što je Ante Marković otišao iz Beograda, i ja pokupim prnje i vratim se u Skoplje.
***
Moji drugari su jedan za drugim napustili Tanjug i formirali agencije ,,Beta“ i ,,Fonet“. Ah, da: Tanjug je tada ima pedesetak dopisnika u inostranstvo, prvi je u svetu objavio vest o državnom udaru protiv Gorbačova.
***
U trenucima raspada Jugoslavije Makedonija se, sa predsednikom Kirom Gligorovim na čelu, borila za očuvanje Jugoslavije, ali se brzo videlo da je to donkihotovski napor. Osmog septembra devedeset i prve održan je referendum za osamostaljivanje, te je makedonska država počela novi život.
***
Tada je formirana tzv. Badinterova komisija koja je trebalo da proceni koje bivše jugoslovenske republike imaju najveće šanse da se priključe Evropskoj uniji. Prednost su dobile Slovenija i Makedonija, ali bog zna zašto, Makedonija još nije dobila zvanični datum za početak pregovora sa EU, što je po mom uverenju, i ne samo mom, jedan neoprostiv greh Evropske unije.
***
Zamislite, do prošle godine mi smo imali ime Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, a sad smo i prekršteni u Republiku Severna Makedonija. Makedonski narod ničim nije zaslužio da kroz tranziciju prolaze uz tormoze svih boja.
***
Nakon povratka, u Skoplju sam do penzionisanja više od 16 godina bio direktor i glavni urednik TV Telma. Ostavili smo trag kao ozbiljna televizija koja se strogo drži profesionalnih standarda, sa bogatim kulturnim programom i sopstvenom produkcijom.
***
Gledaoci još pamte taj profil.2001. godine, koja se pamti po agresiji UČK, napravio sam intervju sa Vaclavom Havelom, a pripremio i puno putopisa.
***
Prevodilaštvo ima dve suprotstavljene strane, čiji je, opet, zajednički imenitelj – radost. Moje su knjige prevedene na 12-13 svetskih jezika: u Americi, Rusiji, Češkoj, Francuskoj, Sloveniji… Ima nekih koji se previše raduju tome, ja se više držim stare makedonske: sve je to lepo, ali ipak kamen na svome najviše teži.
***
Meni je izuzetno važno to što je sedam mojih knjiga prevedeno u Beogradu…(Prosveta i Arhipelag), Zrenjaninu i Kraljevu.
***
Sam sam preveo i tridesetak knjiga uglavnom sa engleskog i srpskog: Radeta Drainca, Oskara Daviča, Čarlija Simića, Karla Sanberga, Abdulaha Sidrana, Gorana Babića, Milisava Savića, Filipa Davida, Dragana Velikića, Duška Novakovića, Miljenka Jergovića, Dejana Aleksića, Enesa Halilovića… E, to je izistinsko zadovoljstvo, proći neokaljan kroz izazove prevoda.
***
Kod nas je, nažalost, uslov da se postane profesionalni pisac – odlazak u penziju. Tek sada vidim kakav je to blagodet za pisca. Skroz sam zahuktan, ne osvrćem se nigde. Nakupilo se više od 30 pesničkih knjiga, knjige intervjua… U njima je karakter vremena koje sam preživeo. To je i sudbina mog stvaralaštva.
***
U bujanju nacionalnih ponosa pitanje odnosa Makedonije i Srbije, Skoplja i Beograda, poslednjih dvadesetak godina promenilo je svoj značaj. Kod mene se ništa nije promenilo. Ja sam u Beogradu uvek kod kuće, ovaj grad nosim u srcu. Nema grama razloga da ne bude tako: previše dugo traje ta prisnost da bi se sada, pod stare dane, menjala. A i nema nikakvog valjanog razloga za to, ta susedi smo, zaboga!
***
Korona je korona, a mi smo mi. Odmah se to pokazalo. Nama nisu dovoljna upozorenja, a u prirodi nam je da smo protiv naredbi. Sad je vrag odneo šalu. Dobro je što nismo klonuli duhom, što se šegačimo na račun korone, ali nije dobro što zaboravljamo da je to nevidljivo zlo veliko baš na svim meridijanima.
***
Uoči naleta korone imao sam lepe dane u Beogradu: dodeljivanje Kočićeve nagrade za 2019. godinu i za životno delo. Potrefilo se da se taj događaj organizuje u Vukovoj zadužbini, nekadašnjoj zgradi lista ,,Mladost“. Sentiš je bio neizbežan, prošetao sam se kroz prostorije ,,Mladosti“, moje mladosti, kao kroz muzej. Obaška, u društvu starih drugara.
***
Trenutno sam u Pragu, osvit dana dočekujem sa svojim starim znancima – slavujima, koji mi sa drveta pod prozorom pevaju čarobne serenade. Taman da čovek zaboravi na koronu, mada ovde nema nikakvih ograničenja kretanja: samo maska, distanca od dva metara i samo dvojica u šetnji.
***
Eto, na samom kraju potvrdilo se još jednom pravilo da su sećanja provera onog što smo zaboravili. Nikako ne bi hteo da najlepši deo moje mladosti – omladinske radne akcije – bacim u zaborav.
***
Lično sam na akcijama proveo 16 meseci: počeo kao osmoodeljenac, završio kao 27-godišnjak, na kraju kao komandant ORA ,,Mariovo 76″. Iza mene su brojna, zaista brojna prijateljstva stečena na gradilištima od Đerdapa pa do Mariova, Jadranske magistrale, Kozare, Sutjeske…
***
Na Sutjesci sam dobio potpis druga Tita na partijskoj knjižici. Samo mi je ona ostala, druge nisam poželeo. Ono što je delo omladinskih ruku, od legendarnih pruga Brčko-Banovići i Šamac-Sarajevo, preko auto-puta Bratstvo-jedinstvo, Jadranske magistrale, Zelenog pojasa Đerdapa… To je bila ta mladež iz pesme ,,Ovde je mladost Jugoslavije“, kojoj treba izraziti sve moguće poštovanje, do ushićenja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
