Sa teretima "druge pesme" 1

Muzička grupa Survivor bi dogodine mogla da obeleži četiri decenije od objavljivanja svoje večne pesme.

Grupa možda nije bila mnogo popularna, ali gotovo svi znaju njihovu pesmu Eye of the Tiger.

Kažu da je istovremeno i najbolje i najgore što može da snađe nekog izvođača da pesma postane megahit, naročito ako je izvođač početnik.

S jedne strane, to je ogroman uspeh, d druge, ogroman je i pritisak da sledeća pesma bude makar približno isti hit, jer sada, kad si zvezda, nepopularna ili loša pesma neće proći neprimećeno.

Tako se naša zvezda preko noći nalazi u situaciji da bira između toga da igra na sigurno, tj. da pravi remiks jedne te iste pesme, čime zadržava novoosvojeni status, i toga da rizikuje separe i kiblu i sve što je dobio praveći novu pesmu.

Međutim, ideja o mogućoj osudi boli mnogo više nego što raduje ideja o ponavljanju uspeha.

Mi, ljudi, kao vrsta smo podešeni da izbegavamo gubitke i menjamo sklonost ka rizikovanju u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazimo i nikakav razum tu ne pomaže.

Averziju prema gubitku, koju manje ili više vidljivo dele svi ljudi, autor Danijel Kaneman je opisao, uz brojne druge živopisne primere ljudske iracionalnosti, u megahitu Misliti, brzo i sporo (Heliks, 2015).

Jasno je i nama i bez knjige da nismo uvek racionalni ili logični kad mislimo, sudimo, odlučujemo, zaključujemo – ali taj bestseler pokazuje da naša iracionalnost nije slučajna, već je uređena.

Da bi napisao takvu knjigu, naučnik Kaneman, zajedno sa kolegom Amosom Tverskim, razvijao je od 1970-ih godina čitavu istraživačko-teorijsku liniju.

Dobio je Nobelovu nagradu 1992, a u pomenutom uticajnom delu predstavio je i ogromno znanje i razumevanje psihološkog razmatranja racionalnosti.

Naučno saznavanje je dinamičan i kompleksan proces, pa su neki nalazi iz te knjige oboreni, što nimalo nije okrnjilo epitet kapitalnog dela.

Kaneman i sam kaže da je u Misliti, brzo i sporo utkano više decenija naučnog rada, što nam i preporučuje kao optimalnu meru iskustva sa sadržajem pre nego što se odlučimo da, iz nekog razloga, pišemo knjigu o tom sadržaju.

Ove godine, pred nas je izašao sa novom knjigom, Šum (Heliks, 2021, u prevodu Ane Imširović Đorđević), koja je praćena svim teretima druge pesme.

Šum je knjiga iz oblasti u kojoj se Kaneman obreo pre oko sedam godina i, kako kaže, „to je najbolje što je u ovom momentu moglo“ – ilustrujući time da ni sam nije imun na fenomene koje opisuje, tj. da živi ono što propoveda.

Tako se i čitalačka i naučna zajednica, nesvesno podržavajući Kanemana, oslonila na heuristiku dostupnosti, još jedan od mehanizama koje su Tverski i on opisali pre 50 godina, i zaključili: Kaneman ima novu knjigu!

Kaneman je svakako superzvezda, ali Šum je koautorska knjiga.

Kes Sanstin je poznato ime u naučnim krugovima, koautor je knjige Nudge i istoimenog koncepta, sa Ričardom Talerom, nobelovcem iz 2017.

O trećem autoru, Olivijeu Siboniju, korisne podatke nudi Gugl.

Trojica vrhunskih stručnjaka – psiholog, ekonomista i poslovno-strateški konsultant – napisali su knjigu o tome šta se dešava kad se društveni sistemi oslanjaju na rasuđivanje pojedinca, ono rasuđivanje za koje već decenijama znamo da je često iracionalno, i to sistematski i predvidljivo iracionalno.

U knjizi Šum, autori analiziraju šta se i kako dešava kad pojedinci unutar društvenih sistema i organizacija o istoj situaciji ili problemu odlučuju i prosuđuju – različito.

Na primer, kako na osnovu istovetnih informacija jedna osoba proceni da neka popravka košta 2.500 dinara, a druga iznese procenu od 7.000 dinara.

Zamislite sada mnogo veće cifre, mnogo važnije odluke i mnogo više procenitelja te jedne popravke.

Protagonisti u knjizi Šum nisu bilo koji pojedinci – oni su obučeni iskusni stručnjaci, sudije, lekari, procenitelji štete u osiguranju – od kojih očekujemo da donose sudove koji su pouzdani, stabilni i međusobno istovetni ili makar srodni u dovoljnoj meri da nam je jasno da su se vodili istim kriterijumima procene.

Šum koji je predmet ove knjige upravo je takva varijabilnost – različitost u odlukama koje bi trebalo da budu identične.

Takva različitost brojnih pojedinačnih procena je u toj meri prisutna, argumentuju Kaneman, Siboni i Sanstin, i na isti način kao i individualne kognitivne iracionalnosti, predvidljiva i sistematska, da šteti društvu na dva načina: donose se nepravedne odluke i, što je, smatraju autori, važnije: finansijska šteta je ogromna („na tržištu, baš kao i u prirodi, selekcija…“ sic).

Šum naglašava važnost i ove vrste nepravilnosti u ljudskom rasuđivanju, pored kognitivnih pristrasnosti, čime se nastavlja razvoj negativističke slike ljudske racionalnosti.

Pored analize šuma u različitim sistemima, sudstvu, osiguranju, usvajanju dece, medicini – u knjizi nude i tehnike smanjenja šuma unutar sistema, odnosno revizije šuma – što čine pažljivo i detaljno, ne zanemarujući da pomenu etičke i kreativne izazove.

Najubedljivije i najutemeljenije autori ovo izvode na primeru osiguravajućih kuća, sa kojima su i radili kao konsultanti i od kojih je i potekla inspiracija za izučavanje šuma.

Posebno su informativna poglavlja u kojima objašnjavaju kako se ta različitost meri i računa – zato što ćete imati priliku da razumete koncepte na kojima se temelji empirijska psihologija i svako istraživanje čije rezultate slušate u medijima, kao što su varijansa, eksperimentalni efekat, greška merenja i, konačno, individualne razlike – u koje je u psihologiji smeštena čitava raskoš ljudskih različitosti koje je nemoguće i nepotrebno eliminisati.

U tom smislu, znanja iz ove knjige imaju širu primenu od same fenomenologije šuma u rasuđivanju.

Ova poglavlja su ujedno i manje atraktivna, što je možda i glavna odlika ove knjige u nametnutom poređenju sa slavnom prethodnicom.

Šum je manje atraktivan od Misliti, brzo i sporo, ilustracije kako su sudije iracionalne su daleko zavodljivije nego ilustracije kako je sudski sistem pun šuma.

Ipak, to je ujedno i prednost Šuma: usmeriće vas da kritički promislite o organizacijama i brojnim odlukama, da odete dalje od zadovoljštine zbog teze o ljudskoj gluposti.

Šum je manje atraktivan, više je proaktivan, a Kaneman svakako jeste hitmejker.

Autorka je docentkinja na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu