Sto za jednog 1

Bio je to stravičan vid odmazde primenjen u nekim od srpskih gradova za vreme drugog svetskog rata.

Glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme je objavio 10 oktobra 1941. da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika, muškarca, ženu ili dete, biti streljano sto zarobljenika ili talaca a za ranjenog pedeset.

U napadu kod sela Ljuljaci stradalo je devet a povređeno 27 vojnika.

Jedan je kasnije podlegao ranama.

Major Paul Keni, dobio je naredbu i kvotu od 2.300 ljudi koje treba streljati.

U masakru u Kraljevu ubijeno je 2.190 ljudi po istom osnovu.

Bio je to nacizam na delu i broju.

Život jednog Nemca vredeo je srpskih 100 života.

Pedeset i nešto godina kasnije (20. jula 1995) tada mladi političar Srpske radikalne stranke, Aleksandar Vučić će sa skupštinske govornice poručiti da će za jednog srpskog vojnika biti ubijeno 100 muslimana.

U Srebrenici je 1995, od 11. do 22. jula, ubijeno 8.372 Bošnjaka.

Učinili su to Vojska Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića, uključujući i paravojnu formaciju Škorpioni pod kontrolom MUP Srbije, zajedno sa nekoliko stotina grčkih i ruskih volontera (izvor, Vikipedija).

Nakon 13 godina iz SRS, kao otcepljeno krilo nastaće Srpska napredna stranka, a njen aktuelni predsednik od 2012. postaće Aleksandar Vučić.

Od 31 maja 2017. predsednik je Republike Srbije.

Bio bi ovo kratak pogled na jednu blistavu političku karijeru i sliku političke Srbije u zadnjih 25 godina.

Prošlo je dakle četvrt veka od ovog strašnog događaja a njegova krvava senka još lebdi u Srbiji nad savremenicima kao tabu tema.

Kumanovskim sporazumom (3. juna 1999) okončana su ratna dejstva na Kosovu, a Briselskim sporazumom iz 2013, dogovoreni koraci normalizacije odnosa Beograda i Prištine, odnosno Srbije i samoproglašene republike Kosovo, koje do danas ostaje otvorenim pitanjem unutar političkih i intelektualnih krugova u Srbiji.

U subotu, 16. januara 2021. organizovani su protesti ispred SANU, zbog reči predsednika SANU, da Kosovo više nije srpsko.

Ono što je evidentno nakon dve i po decenije u Srbiji je da danas plaća danak nekdašnjem ekstremnom nacionalizmu i nacizmu balkanskog tipa i obima.

Žrtva su danas sami njeni građani.

Kao kancer ova ideologija danas razara samo tkivo naroda i države.

Najteže od svega je što mu se ne nazire kraj.

Vučić je postao neprikosnoveni gospodar zemlje koji može da radi što mu se prohte.

Nedostatak opozicije čini atmosferu beznadežnom.

Devet godina vladavine SNS i Aleksandra Vučića učinili su Srbiju oronulim društvom iz kojeg beže mladi i obrazovani ljudi, u kojem nacionalna ostaje dominantnom idejom formulisanom sada kao srpski svet, koja nastoji realizovati osovinu Banjaluka – Beograd – Kosovska Mitrovica – Podgorica, a sa njom i dominirajući politički uticaj Rusije.

Srpsko društvo ostaje zatočeno ideologijom iz 1990-ih godina, uticajem Rusije, evropskim odustajanjem da u skoro vreme prihvati nove članice unije, posustalom ekonomijom, globalnim krizama, političkom apatijom opozicije… odustajanjem da se trezveno pogleda u stvarno stanje i pokrene točak pozitivnih promena.

Sudbina naroda ostaje u rukama jednog čoveka koji se pokazuje sve nemoćniji da prekine sa lošim trendovima koji sve više dolaze do izražaja.

Aktuelna pandemija koja odnosi živote i koja je dodatno učinila vidljivim sve nedostatke čini život apatičnim a strah pred neizvesnošću ogromnim, na granici opšte kolektivne patologije. (Učestale su slike mladih nagih ljudi koji izgubljeni koračaju ulicama po snegu!)

Genocidne poruke su već davno postale stvar folklorizovane popularne kulture.

Kao takve preselile su se sa stadiona i navijačkih grupa na odeću koja se prodaje u kvalitetnim buticima i preko društvenih mreža.

Primera radi, sociološkinja Vesna Pešić prokomentarisala je prodaju ovih artikala sa natpisom Nož, žica sledećim rečima: „U Srbiji se već godinama radi na gušenju svake racionalne misli. Ovo je konzervativno, profašistički orjentisano stanovništvo, otpaci radikala. On (Vučić) je za devet godina vlasti napravio strašno zagađenje društva koje je ugušeno u mentalnom, kulturnom i vrednosnom smislu“.

Književnik Svetislav Basara tvrdi da „Vučić (i ceo paket značenja i ponašanja koji se vezuju uz to ime) nije uzrok nego suma svih srpskih posledica. Oduvek je sve to tu, Vučić je to samo ogolio i uvrhunio“.

Ma kako bilo, Vučić jeste paradigma društva čije se rasulo sve više vidi i oseća.

Po medijima, naročito elektronskim, puno se i naširoko govori o aferama, unutarnjim sukobima klanova vladajuće garniture i puno reči se troši o svim aspektima stanja pa i o neophodnosti smene njegove vlasti kao korenu sveukupnog zla.

Tako novinar i književnik Teofil Pančić konstatuje da se u ovoj „zemlji ništa neće pokrenuti na dobro dok Vučićeva za zemlju i društvo dubinski oštećujuća vladavina ne bude okončana i demontirana“.

Problem je samo u tome što tog demontera nema na političkoj sceni.

Monolozi, dijalozi, polemike, i brojni drugi oblici novinskih pisanih formi ostaju štivo za zabavu i komentare ali na žalost sav društveni dijalog na tome i završava.

Fašizam na koji smo se navikli kao na svoju uobičajenu stvarnost i svakodnevicu, jeste izgubio svoju ubojitu moć koju je ranije ispoljavao prema onim označenim Drugi, i u nedostatku te drugosti usmerio se laganom ali potuljnom razarajućem dejstu sopstvene nacionalne supstance i njenih institucija, te samog naroda.

Do kad će ovi procesi trajati i šta ih može zaustaviti teško je reći.

Ali ne treba puno pameti pa reći ili će društvo dogurati do svoje smrti ili će se desiti pobuna koja će prekinuti ovu agoniju.

Ono o čemu se ne razmišlja je zamisao i konsenzus političkih subjekata, kako to društvo treba da izgleda i koji su mehanizmi njegovog izlečenja.

A to zahteva ozbiljnost koje nedostaje kao i postojanje samih aktera.

Možemo samo primetiti da je srpski narod imao moralne snage da se odupre stranom fašizmu i onom domaćem koji je stao uz njega, kad je bio njegova žrtva, ali kad je široko otvorio vrata tom poraženom domaćem fašizmu, rehabilitujući ga, otpor je izostao, a fašizam se uselio kao i virus koji je zahvatio ceo svet.

Otrovi koji sami proizvodimo najubitačniji su.

close
Sto za jednog 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.