U njemu Svift na veoma živopisan pripovedni način izražava svoju gorčinu o ondašnjim rđavim prilikama i relativizmu ljudskih vrednosti.

Opisnim pripovednim načinom ova dvodelna knjiga u kojoj Guliver dospeva najpre u zemlju patuljaka, pa potom divova, i u kojima nedostaju socijalno-kritičke i satirične pozicije, postalo je jedno od najpoznatijih knjiga svetske književnosti za omladinu. Roman je, po uzoru na Kampanelin Civitas solis i Bekonov Nova Atlantis, vrhunac koji stoji nasuprot jednom religioznom žanru, koji bez očekivanja stvarnosti za svoju temu ima slike jednog idealnog društva.

Mizantropski satiričar-autor bio je sveštenik i uz to politički angažovan. On opisuje ljude ne kao razumna stvorenja, već kao za razumnost sposobna bića. Upravo u četvrtom putovanju samo su konji mnogo mudriji i miroljubiviji od ljudi. Zato je ovo delo surova satira vremena prosvetiteljske vere u moć uma – posebno implicitna kritika na forme apsolutističke vlasti u 18. veku u Evropi. Delo je čista satira: možda pre pamflet nego što je rano nepolitičko delo fantastike, pun usputnih zajedljivosti. Ime pripovedača – Lemjuel Guliver asocijacija je na englesku reč gullible što znači lakoveran, jednostavan, i time upućuje na naivnost i lakovernost karaktera figure Gulivera.

Neki klasici svetske književnosti naizgled su toliko popularni i sveprisutni da se guše od popularnosti. Svako veruje da ih poznaje, njihove fabule i figure odavno su postale deo pamćenja svetske kulture. Ali utisak vara. Ko je stvarno čitao Don Kihota, prvi moderni roman evropske književnosti, koji zadaje mere epskog pripovedanja? Ili Mobi Dika, zapravo stvarne Great American Novel koja je ikad napisana?

Ili romane o kožnoj čarapi DŽejmsa Fenimora Kupera, uz čiju uzvišenu lepotu romani kvazi-kauboja Karla Maja deluju kao neizdrživi kič? Ukoliko takvi tekstovi uopšte egzistiraju, onda kao prerade za decu (uglavnom mušku) – skraćena i pojednostavljena, svedena na jednostavan avanturistički roman, gube svaku izražajnu snagu, gorčinu i veličinu. Takav jedan slučaj zaboravljene slave dogodio se sa delom irskog satiričara, esejiste i prosvetitelja DŽonatana Sfifta (1667-1745).

Svift svojom gorkom satirom savremenog društva drži ogledalo pred licem time što sve izokreće u karikaturu. Političke partije, veroispovesti, sujetne težnje vlasti i moći, optimizam napretka u nauci – sve će biti provučeno kroz kakao. Još kao student teologije u Triniti koledžu u Dablinu Svift je provocirao, te je i mimo natprosečnih rezultata bio samo by special grace ocenjen prelaznom ocenom. Godine 1694. Svift postaje Reverend der Church of Ireland, ordinirani sveštenik.

Docnije se angažovao u politici, najpre kao liberalno-progresivniWhigs, docnije kao konzervativni Tories. Kad je njegova politička zvezda stala da se radikalno klanja zapadu, Svift je okrenuo leđa politici da bi postao dekan crkve Sv. Patrik u Dablinu. No, njegove publikovane satire o engleskim veleposednicima koji su eksploatisali irsko stanovništvo, dovodile su ga u konflikte sa sudstvom i klerom.

Guliverova putovanja u prvoj liniji su, tako, zajedljiva, političko-društvena satira, a manje roman. Karakteri i radnja uglavnom su deo Sviftove karikirajuće fantazije. Ipak, njegovo celokupno delo prožima nekakva ozbiljna, gotovo melanholična melodija. Jer Svift neguje nekakvu duboku sumnju u ljudsku prirodu.

U poslednjem poglavlju knjige mizantropija je gotovo svestrano vidljiva. Tu više ne žive ljudi, već umom obdareni i civilizovani konji (Houyhnhnms). Ova bića imaju srodnosti sa ljudima, odnosno poseduju antropomorfne odlike, što Guliver preneraženo konstatuje.

Povod za ovaj tekst je nemačko izdanje Gullivers Reisen iz 2017. godine (Manesse Verlag), koje je jednako originalnom izdanju iz 1726. godine.

Povezani tekstovi