Ako stvarno hoće u EU, Srbija to treba jasno da pokaže

Kosovo je, zapravo, nezavisna država bez obzira na stav Srbije o tome. To znači da je aktuelna situacija takva da je Srbija u svakom slučaju na gubitku. Kosovo ostaje i ostaće nezavisno dok Srbija troši oskudne resurse na poricanje te realnosti i stoga gubi na trgovinskoj i političkoj saradnji – kaže za Danas Arne Sanes Bjornstad, ambasador Norveške u Srbiji, odgovarajući na pitanje da li je centralni uslov za ulazak u EU da „Srbija prihvati nezavisnost Kosova“, kako se često može čuti, a nedavno je to ponovio i odlazeći šef nemačke diplomatije Zigmar Gabrijel.

Ambasador dalje navodi da, „imajući u vidu, snažna osećanja mnogih prema kosovskom pitanju i s obzirom na to koliko su neki spremni daleko da idu kako bi sprečili Srbiju i Balkan da postanu normalan deo Evrope, predsednik Vučić je pokazao hrabrost time što je izrazio spremnost da zauzme realističniji i racionalniji pristup prema pitanju Kosova“. Arne Sanes Bjornstad ističe da će najveću korist od Vučićevog pristupa imati Srbi, pošto će na taj način biti oslobođeni resursi i biće otvorene nove mogućnosti za trgovinu i investicije uz omogućavanje članstva u EU.

* Beograd istrajava na politici vojne neutralnosti i balansiranju između Moskve i NATO. Podaci pokazuju da se u Srbiju, kada je u pitanju opremanje vojske, od država članica Alijanse slilo višestruko više novca nego iz mnogima emotivno bliže Rusije. Takođe, podaci upućuju da je od 2006. Srbija učestvovala u 150 vežbi sa zemljama NATO, dok je sa Rusijom održala svega 12 vežbi. Kako ocenjujete tu poziciju Srbije – i Rusija i NATO?

– Sasvim je jasno da Srbija pokušava da osnaži svoju saradnju i sa NATO i Rusijom. Moskvi je posvećena znatno veća pažnja, naročito jer taj vid saradnje sadrži elemente koji su lako uočljivi i na neki način spektakularniji poput kupovine aviona tipa MIG 29 za 185 miliona evra ili zajedničke vojne vežbe u poređenju sa donacijom višenamenskih vozila ili zajedničkih vežbi u mirovnim operacijama. To je nešto poput trgovine, gde Srbija zavisi od trgovine sa EU ali čini se da mnogo više pažnje mediji posvećuju znatno ograničenijoj trgovini i investicijama iz Rusije. Srbija je savršeno slobodna da nastavi na ovom putu, i svakako izgleda da to i jeste pozicija vlade. Pitanje je koliko dugo – ako je Srbija vojna da plaća cenu u novcu, poverenju i riziku od neuspeha koji takav stav nosi. Manji problem je izazov korišćenja dve vrste tehnologija i procedura koje nisu napravljene da se koriste zajedno. Veći je gubitak poverenja kao pouzdanog partnera među zemljama kojima u EU želi da se pridruži.

Nijedna zemlja EU nema ovakvu vrstu vojne i bezbednosne saradnje sa Rusijom kao Srbija, pošto praktično sve zemlje EU Rusiju vide kao bezbednosnu pretnju. Ako je Srbija ozbiljna u svojoj kandidaturi za članstvo, možda bi bilo mudrije da ovo uzme u obzir i prati politiku koja je više u skladu sa zemljama EU i na taj način demonstrira spremnost da bude pouzdan član EU.

* Cenzura i autocenzura, tabloidizacija, medijski linč nepodobnih, politički i ekonomski pritisci, zastrašivanje novinara – samo su neki od problema na koje ukazuju novinari i nevladine organizacije. S druge strane, premijerka Ana Brnabić kaže da su mediji u Srbiji slobodni. Kakav je vaš stav?

– Novinari ovo znaju najbolje jer, za razliku od mene, imaju to iskustvo iz prve ruke. Ne sumnjam u novinare koji mi govore o svojim iskustvima vezanim za zastrašivanja i pritiske različitih vrsta. To pokazuje da politička kultura u Srbiji mora da prevali još dug put, te da slobodna štampa i dalje nailazi na poteškoće u Srbiji, 18 godina nakon pada režima Slobodana Miloševića. Kada je reč o ekonomskim pritiscima, to je mnogo kompleksnije pitanje. Na naprednijim i transparentnijim medijskim tržištima bilo bi mnogo manje sumnje oko zloupotrebe javnih sredstava, njihove dodele i tako dalje, da se pomognu ili kazne mediji u zavisnosti od njihove političke orijentacije. To sve više brine jer, kao i u mnogim drugim zemljama, postoje naznake koncentracije i nestajanja alternativnih glasova, makar u tradicionalnim medijima poput štampe, TV i radija. Srbija i dalje ima slobodnu i pluralističku medijsku scenu i veliki broj medija u poređenju sa veličinom tržišta, ali se mora učiniti još više kako bi se obezbedili jednaki uslovi za sve. Svi oni bi trebalo da budu podjednako tretirani od vlasti i kompanija koje su pod kontrolom države. Ovo je jedan od osnovnih postulata vladavine prava, a time i članstva u EU. Najbolja garancija raznolikosti mišljenja jesu nove tehnologije. Socijalni mediji su ozbiljna komercijalna pretnja tradicionalnim medijima, ali i nova mogućnost da se postigne mnogo po manjoj ceni od, recimo, pravljenja tradicionalnih TV programa, štampanja i distribuiranja novina.

* Kako ocenjujete trenutne odnose Srbije sa zemljama u regionu?

– Sve su bolji. Još ima prostora za napredak i „za tango je potrebno dvoje“ ali izuzetno racionalan pristup predsednika Vučića daje rezultate.

* Norveška premijerka Erna Solberg predstavila je početkom godine novu tropartijsku vladu desnog centra u kojoj nema značajnijih personalnih promena, ali više nema ministra za evropske poslove. Zašto?

– Restrukturiranje vlade bila je posledica toga što su se liberali priključili konzervativcima i Naprednoj partiji u vladi. Postoje dva razloga za odluku da se završi naš eksperiment sa ministrom za evropske poslove. Ona je doneta zbog potrebe da se ponovo uvede funkcija ministra za razvojnu saradnju. Činjenica je da su nacionalni interesi Norveške kao male evropske države toliko koncentrisani na evropska pitanja i saradnju sa EU i NATO da evropska pitanja dominiraju u radu ministra spoljnih poslova, bez obzira na postojanje zasebnog ministra za evropske poslove. Ima više smisla da, zemlja kandidat kao što je Srbija, ima posebnog ministra za evropske poslove zbog specifične potrebe usled procesa pridruživanja a naročito zbog toga što izgleda da Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ima dosta drugih prioriteta.

Razjedinjena i nejasna opozicija

Kada je reč o rezultatima nedavnih lokalnih izbora u Beogradu, ambasador Norveške ističe da je to bila očigledna, veoma ubedljiva pobeda za SNS i poraz „starih“ opozicionih partija. Arne Sanes Bjornstad kaže da postoji mnogo mogućih objašnjenja takvog izbornog ishoda, a među njima su i nedostatak jedinstva i jasnih politika na proevropskoj opozicionoj strani.