Evropa bez Velike Britanije 1Foto: EPA-EFE/ ANDY RAIN

Do 24. decembra je izgledalo da će Velika Britanija napustiti EU bez dogovora. London je sve vreme zaoštravao poziciju, od blagog Bregzita do potpunog raskida.

Dogovor je postignut u poslednji čas; Velika Britanija napušta zajedničko ekonomsko i carinsko tržište 31. decembra. Britanski premijer Boris Džonson podigao je palčeve u vis nakon što je objavio da je sklopljen „dil“. Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, diplomatski je pozdravila „dobar sporazum, ujednačen i pravičan“ i istakla da Velika Britanija ostaje „pouzdani partner“, uz želju da „Bregzit napokon ostane iza nas“.

Glavni pregovarač Evropske unije, Mišel Barnije, kraj svoje misije doživeo je sa „olakšanjem“, uz „blagu setu“.

Partija pokera između Londona i Brisela trajala je do samog kraja. U Evropskoj uniji je već uobičajeno da pregovori traju do poslednjeg časa, naročito kada je u pitanju budžet, što političari koriste da svojim sunarodnicima predstave kao borbu do poslednjeg trenutka. Tako je bilo i u slučaju ovih pregovora – ulog je sve vreme podizan da bi se ustupci pravili na samom kraju.

Sa ili bez dogovora

Sve je počelo 23. juna 2016. godine, kada je 51, 9 odsto Britanaca na referendumu izabralo „izlazak“ iz EU, što je dovelo do ostavke premijera Dejvida Kameruna koji je bio za „ostanak“. Zamenila ga je Tereza Mej, koja je bila protiv polovičnih rešenja i statusa „pridruženog člana“ Evropske unije. „Bregzit znači Bregzit“ izjavila je 17. januara 2017.

U martu iste godine pokrenula je proces pregovora, pozivajući se na član 50 Lisabonskog sporazuma koji predviđa period od dve godine za dogovor o uslovima za napuštanje Evropske unije. Određeno je da datum za Bregzit bude 29. mart 2019. godine.

Predsednik Evropskog saveta, Donald Tusk, odredio je dva pravca pregovora: da Velika Britanija izvrši finansijske obaveze prema Evropskoj uniji i da se utvrde budući odnosi Londona i Brisela.

U decembru iste godine postignut je načelni dogovor o uslovima razvoda, a u martu 2018. godine je određeno da prelazni period bude dve godine.

Tereza Mej je bila za blaži Bregzit, što je razbesnelo dva ministra iz redova konzervativaca, Borisa Džonsona (ministra spoljnih poslova) i Dejvida Dejvisa (ministra za Bregzit), koji su podneli ostavke. „San o Bregzitu je mrtav, Velika Britanija se kreće u pravcu kolonije!“, izjavio je tada Boris Džonson.

U novembru iste godine postignut je novi dogovor između Londona i Brisela, što je dovelo do ostavke Dejvisovog naslednika, Dominika Raba, koji je bio nezadovoljan pregovorima koje je vodila Tereza Mej.

Sporazum je potvrdila Evropska unija na vanrednom samitu, ali su ga britanski poslanici odbacili u januaru 2019. godine. Poljuljana, britanska vlada je tražila nove pregovore sa Briselom, koji je odbio da ponovo pokrene proces.

Dva meseca kasnije određen je novi datum za Bregzit – 29. mart, odnosno 12. april ukoliko britanski poslanici ne izglasaju sporazum. Donji dom je, međutim, odbacio ponuđeni sporazum po treći put i datum za izlazak Velike Britanije iz unije je ponovo pomeren na 31. oktobar. Tereza Mej je podnela ostavku nakon evropskih izbora u maju na kojima je pobedila „partija Bregzita“ Najdžela Faradža.

Na njeno mesto je u julu došao Boris Džonson, koji je obećao da će Velika Britanija izaći iz EU „sa ili bez dogovora“.

U oktobru 2019. godine Brisel i London su ponovo postigli sporazum, ali je Džonson morao da odloži Bregzit zbog zakonskih ograničenja za 31. januar 2020.

Donji dom britanskog parlamenta je konačno odobrio tekst, što je omogućilo da Velika Britanija pravno i simbolično napusti uniju 31. januara 2020. godine. NJeni poslanici su napustili tek formirani Evropski parlament, nakon čega je otvorena druga faza pregovora o budućim odnosima Londona i Brisela i usaglašavanja više od šesto sporazuma. „Imaćemo konkurenciju na vratima“, upozorila je nemačka kancelarka Angela Merkel.

Lov u mutnom

Carina, ribolov i trgovinski propisi su bili u centru pregovora. „Neće biti trgovinskog sporazuma sa Britancima ukoliko se ne postigne dogovor o obostranom pristupu za ribolovce“, upozorio je pregovarač Evropske unije, Mišel Barnije.

Velika Britanija je odbila da evropskim ribarima dozvoli pristup svojim teritorijalnim vodama bogatim ribom, što pogađa najviše francuske i holandske ribare. Za njihove susede sa druge strane Lamanša to je nerazumljivo: Britanija ima 12 000 ribara koji prave manju dobit na godišnjem nivou od robne kuće Harods u Londonu.

Dve strane nisu mogle da se dogovore ni o mehanizmu rešavanja sukoba u slučaju budućih sporova, jer London ne priznaje autoritet Evropskog suda pravde. Razdor je postojao i kada su u pitanju pravila o konkurenciji. Evropljani su pristali da britanske proizvode oslobode carina i poreza, uz uslov da Britanci poštuju socijalna, poreska i zdravstvena pravila Evropske unije, kao i propise koji se odnose na zaštitu životne sredine. Britanci sa tim nisu bili zadovoljni jer ne žele da se povinuju pravilima unije, što je i smisao Bregzita.

Pregovori mesecima nisu davali nikakve rezultate. London je optužio Brisel da je ponudio lošiji sporazum od onih koje je ranije sklopio sa drugim zemljama. Britanci ne žele ništa više od dogovora o slobodnoj razmeni, poput onog koji EU ima sa Kanadom.

Bez tog dogovora primenjuju se pravila Svetske trgovinske organizacije koja podrazumevaju značajne carine. Džonson je u oktobru izjavio da „Velika Britanija treba da se pripremi za neuspeh pregovora“. Na večeri sa Ursulom fon der Lajen početkom decembra dogovoreno je da odluka bude doneta do 13. decembra. Jedanaest dana nakon isteka roka, 24. decembra, dve strane su objavile da su postigle sporazum.

To je bilo moguće zato što je došlo do promene u ekipi oko Borisa Džonsona, odlaskom zagovornika tvrde linije koja nije bila za kompromis. Ova promena se dogodila nekoliko dana nakon izbora u Sjedinjenim državama na kojima su pobedile demokrate, što je imalo uticaja na tok pregovora.

Da je ostao Tramp, tvda linija u pregovorima bi prevagnula. Novi američki predsednik, Džo Bajden, u toku predsedničke kampanje je poslao dve poruke britanskom premijeru: da ne podignu ponovo granicu sa Irskom i da Sjedinjene države neće da potpišu sporazum o slobodnoj trgovini sa Velikom Britanijom dok ne izađu iz krize i ne povrate konkurentnost. Bajden je poručio Džonsonu da za njega nije prihvatljiv raskid sa EU bez dogovora.

London je u završnici odustao od pojedinih uslova koje je sam postavio.

Sporazum kuću gradi

Sporazum na 1500 strana, postignut nakon godinu i po dana pregovora, britanski premijer je predstavio „novu osnovu za prijateljstvo (Londona i Brisela)“. Najvažnije odredbe sporazuma tiču se trgovinske razmene, carina, ribolova, pristupu tržištu rada, studentske razmene.

Glavni predmet sporazuma je trgovinska razmena između Evropske unije i Velike Britanije, koja dostiže 700 miliona evra godišnje.

London i Brisel su se dogovorili da neće biti ni carina ni kvota. Razlika je u tome što će od 1. januara roba koja prelazi Lamanš morati da se prijavljuje carini, bilo da je reč o uvozu ili izvozu. To znači da će carine, koje su ukinute 1993. godine, biti vraćene. Sličan sporazum Evropska unija ima sa Kanadom i Južnom Korejom.

Glavni ustupak Borisa Džonsona je u oblasti koja reguliše pravila konkurencije.

Dve strane su se obavezale da će se pridržavati normi koje se odnose na zaštitu životne sredine, borbu protiv klimatskih promena, socijalna prava, poresku transparentnost i državnu pomoć. Ovaj zahtev Evropske unije ima cilj da spreči Britance da postanu nelojalna konkurencija u oblasti zaštite socijalnih prava ili životne sredine. Brisel je morao da se odrekne zahteva da London automatski usvoji promene u ovim oblastima svaki put kada ih Evropski parlament izglasa.

Ako, međutim, razlike postanu suviše velike, jedna strana može da nametne carine u znak odmazde. Boris Džonson je prokomentarisao ovu meru tipično britanski: „Nameravamo da poboljšamo standarde koji se tiču dobrobiti životinja, naročito kada je reč o uzgoju svinja. U okolnostima koje su malo verovatne mogli bismo da nametnemo carine na (evropsku) slaninu“.

Sporazum predviđa i manje kvote za evropski ribolov – ova mera je simbolična kada se uporedi dobit od ribolova – 650 miliona evra, naspram 700 milijardi evra godišnje razmene. Evropljani su ovaj put napravili ustupke; moraće da se odreknu 25 odsto kvota za ribolov, što je ipak znatno manje od 60 odsto koliko su tražili Britanci.

„Nema ograničenja (za ulov koji mogu da ostvare britanski ribari). Prvi put od 1973. godine bićemo nezavisna pomorska nacija“, pohvalio se britanski premijer.

Ni finansije ni usluge nisu deo sporazuma o slobodnoj razmeni. Finansijski centar Evrope, londonski Siti, od 1. januara više neće moći da prodaje finansijske proizvode širom Evropske unije. To tera velike banke i investicione fondove sa sedištem u Londonu da otvore filijale u Evropskoj uniji. Finansijske institucije se sele u Dablin, Frankfurt, Luksemburg i Pariz, uz ograničenje od najviše deset hiljada zaposlenih.

Sporazum donosi i prestanak slobodnog protoka ljudi između kontinenta i ostrva, što je velika promena.

Evropljanin koji bude želeo da radi u Velikoj Britaniji ubuduće će morati da traži dozvolu za rad i vizu. Dozvolu će da dobije samo ukoliko bude pokazao ponudu za rad sa godišnjom platom od najmanje 29 500 evra. Mnogi mladi Evropljani koji odlaze u Veliku Britaniju i žive od usputnih poslova neće više moći da se upuste u tu avanturu, kao ni Britanci koji žive u Evropskoj uniji, iako zadržavaju pravo na boravak i rad.

Sporazum predviđa i da Velika Britanija ukine Erazmus, iako je četvrta po razmeni studenata u okviru ovog programa.

Neobično je da su Srbija, Turska ili Švajcarska u okviru Erazmusa a da Velika Britanije to više nije.

Džonson je objasnio da je problem u novcu – mnogo više studenata želi da studira u Velikoj Britaniji nego obrnuto, što, kako kaže, plaća njegova vlada. Umesto toga osmisliće novi program za britanske studente koji žele da se školuju van zemlje. Studenti iz EU će od sledeće godine biti stranci na britanskim univerzitetima, što znači da će troškovi upisa za njih znatno porasti, u proseku duplo (sada su oko deset hiljada evra kao i za Britance).

Vlada Škotske, koja je protiv Bregzita, saopštila je da je odluka o ukidanju Erazmusa „težak udarac“ za njene studente i saopštila da traži druga rešenja. „Bregzit je protivan volji naroda Škotske“, rekla je škotska premijerka Nikola Stardžon, koja se nada da će sledeće godine biti organizovan referendum o nezavisnosti od Velike Britanije i da će Škotska postati „nezavisna evropska nacija“.

Sporazumom je predviđeno da ni Evropska unija ni Velika Britanija ne traže turističke vize, ali će Britanci morati da imaju međunarodne vozačke dozvole jer britanske više neće važiti, kao i posebno zdravstveno osiguranje i dozvolu za kućne ljubimce.

Gubitnici i dobitnici

Sporazum ne znači ekonomsku dobit, jer će, kao i u svakom razvodu, dve strane iz njega izaći siromašnije.

Polovina britanske ekonomije zavisi od razmene za Evropskom unijom; sa povratkom carina Velika Britanija će, prema procenama, izgubiti 4 poena bruto domaćeg proizvoda u narednih petnaest godina.

Izgubiće i francuski i holandski ribari, britanski i evropski studenti, nemački proizvođači automobila, auto prevoznici i čitava irska ekonomija.

Razlog za Bregzit je u političkom razilaženju i različitom shvatanju suvereniteta – kod Britanaca to je nacionalni suverenitet, dok se ideja Evropske unije zasniva na suverenitetu koji „udružuje snage svake od članica“, prema rečima fon Lajen, kako bi bili ravnopravni sa drugim „divovima“, poput Kine, Sjedinjenih država, a uskoro i Indije i Afrike.

Evropska unija je od svog nastanka bila teren integracija: države su joj pristupale sa manje ili više oduševljenja, ali u uverenju da slede istorijski tok.

Nakon Bregzita Evropska unija je suočena sa krizom identiteta koja je tera da preispita same osnove zajednice.

Sporazumni odlazak Britanaca koji su pokazali da je tako nešto moguće, naneo je veliki udarac ideji jačanja unije. Evropska unija se pita da li je trgovinski džin, imperija starog kova ili skup nacija, da li su Sjedinjene evropske države ili Ujedinjene nacije Evrope. Odlazak Britanaca nije dobra vest za Evropsku uniju, ali je prilika da se reformiše.

close
Evropa bez Velike Britanije 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.