Lepota i slast što nadjačavaju mehaničku buku velegrada, žene poput inteligentnih boginja koje vraćaju fatalnost i putenost u vidokruge iscrpljenog erosa današnjice, gravitacija okrenuta naglavačke, vasione promenjenih obličja pred veselošću ljudske vreve i bujne vizije sa umećem da izmešaju sve poznate ravnoteže, ma prava čudotvorna revolucija u tkivu svakodnevice – pa, Beograd je zbilja dobio opersku predstavu nalik savršenom filmu sa pop superstarovima od koje gubite dah, a na kraju ne osećate ni svoje dlanove od istinskog stampeda aplauza.

Odakle uopšte da se krene? Od nadnaravno zadivljujućeg orkestra pod upravom Premila Petrovića koji već prvim trenutkom stupanja u vašu pažnju daje omamljujući tempo celokupnom događaju, rukovodeći čarima na pozornici sa elanom, zaodevajući prizore i ličnosti anđeoskom odeždom samosvesti? Ili govoriti o scenografiji Borisa Maksimovića i kostimima Bojane Nikitović, o letećim haljinama, ormarima, ogledalima, te belom i zlatnom, zavodljivom ali sve vreme otmenom ruhu koje pronose naši junaci scenom? Da li ipak najpre govoriti o obarajućima-s-nogu solistima što izazivaju vrtoglavicu svojom ognjenom glasovnom magijom – vragolastoj i jednostavno prekrasnoj Snežani Savičić Sekulić, neverovatno angažovanom Nebojši Babiću, aristokratskoj Katarini Jovanović, iskusnom Vladimiru Andriću, ljupkoj Ivi Profaca, a još onda i izvanrednima Svetlani Bojčević Cicović, Dragoljubu Bajiću, Darku Đorđeviću, Igoru Matvejevu, Mariji Mitić, Pavlu Žarkovu …

Očaravajuća režija Jagoša Markovića sa retkom osetljivošću za Mocartov neodoljiv duh, sa gracijama u ekstazi naših snova koja iznova stvara život i slavi ga u jedinstvenom ispunjenju. Oduševljeni smo.