Odlazak najvećeg košarkaškog senseia

Košarkaški trener, „lajf kouč“ svojim igračima kad se to nije ni pojmilo kao posao trenera, a kamoli posebna profesija, večiti borac za pravdu, i još veći protiv nepravde, više vaspitač i očinski duh, nego tehničko-taktička trenerska mašina, uvek sa stavom, pa i političkim, uvek sa principom, pa i na svoju štetu.

Lako je dokazati njegovu košarkašku magiju i trenersku veličinu, pričaju to rezultati iz doba kad je raspolagao samo „štapom i kanapom“ i „samo“ domaćim košarkašima, i to ne samo po izboru, već i „šta se nađe“ i „šta se može“. Sa današnjeg aspekta, čista je to alhemija. I ti prolazi na fajnal-for sa Partizanom tako sklopljenim, i pravljenje evroligaških igrača od nekih koji su po dolasku u klub ličili na mnogo štošta drugo, a ne na košarkaše.

I sličan posao sa igračima van Srbije sa kojima je nekako čarobno uspostavljao zajednički jezik, mada su mu slabo poznavanje engleskog kroz celu karijeru nekako cinično zamerali. Koji su za sve nas okolo „dolazili niotkud“, ali su brzo u Partizanu pustili i korenje, i emocije, a karijere razvili po svetu.

Tvrd, oštar, uglavnom namršten, slika je o Vujoševiću koju je stekla većina koja ga je više gledala nego slušala. I nije tu bilo ništa neistinito, malo se javno smejao, malo je uopšte javno nastupao dok mu je trenerski posao bio i struka i život. Mnogo više ga je u javnosti bilo kad je pokušavao da skrene pažnju na to da i njemu, i klubu neko radi o glavi, da sport gubi bitku sa dnevnom i to prljavom politikom. Tad su ga, na naređenje sa vrha, iz Partizana u kome je bio trener još kao „stariji tinejdžer“, sklonili neki od kojih je „magijom“ napravio velike igrače, nažalost ne i takve ljude.

„Mojim igračima je jasno da ih volim kao otac. I zbog toga mogu da podnesu i kada ih opsujem i svašta im kažem. Sad, ja zbog neke svoje nervoze psujem možda više nego što bi trebalo, ali postoje takve situacije u kojima za psovku, jednostavno, ima mesta“, objašnjavao je video smimke koji su sa usana skidali reči.

Nikada se nijedan igrač koga je trenirao nije javno žalio na ponašanje Vujoševića prema njemu, mnogi su, pak, jasno izgovarali da su sve shvatali kao očinsku želju da budu bolji, jači i uspešniji. I kad su trenirali u šest ujutro dan posle poraza u meču gde se nisu dovoljno trudili, i kad su šutirali preko visoko podignute četke, ili išli na tuširanje tek posle 50 zaredom pogođenih trojki.

Rekao je jednom: „Biće Partizana i kad ne bude Duška Vujoševića“, i mislio ozbiljno, ali ne i da će ga odatle oterati iz političke bahatosti.

„Iz kuće sam poneo ono što je najvažnije – da budem spreman i da idem prema onome što je preda mnom. To vam je baš onako kako kaže Hamlet – Biti spreman, to je sve“, rekao je jednom prilikom.

Jedini je trener, ili jedan od retkih koji je svoje igrače, posebno one mlađe, nagovarao da čitaju, preporučivao im i donosio knjige, ako baš hoćete – i preslišavao ih, odnosno proveravao. Razlikovalo ga je to od većine kolega, zato je, možda je pretenciozno reći, ali verovatno nije, bio više sensei nego samo trener. Istočnjačka reč za učitelja, pre svega u borilačkim sportovima, ali mnogo više u životu.

Bio je stara trenerska škola, ona najbolja u istoriji jugoslovenska, ali su mu metodi bili različiti od igrača do igrača, kakve su samo predrasude da je Dule bio tvrd i nefleksibilan. Kako kaže njegov kolega i trenerska legenda Svetislav Pešić – trofeji i medalje su nešto drugo, veličinu trenera određuju igrači koje je stvorio.

Sličnog je mišljenja bio i Dejan Bodiroga. Nazvao je Vujoševića jednim od „najstrastvenijih umova i najposvećenijih učitelja“, Duletova „specijalna pedagogija“ toliko nepravedno kritikovana od nekih sa strane koji o radu sa mladim ljudima, pa i košarkašima znaju malo ili nimalo, pokazala se dobitnom, i kad su igrači, a i kad su ljudi u pitanju.

„Džaba vam novci, moji sinovci“, „Borba bre“, „Realnost nije nešto na koju se obaziremo“, „I ovo će se jednom lane zvati“, i možda najčuvenija: „Smrt fašizmu, živeo Partizan“, njegove su rečenice koje su postale i „izreke“. Čudna je ta energija koju je delio oko sebe, bez želje da se svidi po svaku cenu, nekako je podilazio pod kožu stavom i odlučnošću.

„Najpre detaljno čitam sportske stranice, potom pogledam čitulje i vidim da sam živ, što mi, naravno, veoma prija“, izjavio je ne baš davno nakon jedne od čestih zdravstvenih kriza u kojima je bio.

„Da s tobom podelim tugu. Baš mi je palo teško kao da mi je neko najrođeniji“- rekao mi je telefonom juče komšija, inženjer ni najmanje sklon patetici, košarkaški trener koji radi sa decom.

Zaostavština Vujoševića će živeti.

Bonus video: Minut ćutanja u čast Duška Vujoševića na meču Anadolu Efes – Partizan