Kako je Siniša Mihajlović govorio o Hrvatima, Srbima, Gotovini, Arkanu, Dinamu i ratu u bivšoj Jugoslaviji

U martu te godine u Zagrebu su se sastale reprezentacije Hrvatske i Srbije, na čijoj klupi je u ulozi selektora sedeo Mihajlović.

Duel kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Brazilu pripao je domaćinu (2:0), a Mihajlović je kasnije podneo ostavku zato što se njegova ekipa nije plasirala na Mundijal.

U intervjuu koji je prvobitno bio objavljen mesec i po dana pre ovog meča Mihajlović je, između ostalog, govorio o svojoj trenerskoj karijeri, odnosu prema Hrvatskoj, Željku Ražnatoviću Arkanu…

„Osećam se prilično dobro, a tako ću se i osećati na dan utakmice. Nemam baš nikakvih problema s emocijama, stanjima i očekivanjima. Srpski me savez (FSS), uostalom, i želeo zbog ovakvih situacija, a one su umnogočemu odredile moju odluku“, rekao je Mihajlović pa dodao:

„Jedan od glavnih razloga zašto sam prihvatio ponudu FSS-a, bila je upravo – Hrvatska! Ja sam, naime, uvek obožavao igrati protiv Hrvatske. Ne samo zbog iskustva, koja su odlična, već i zbog činjenice što sam uvek uživao kada izađem na teren, a celi ti stadion zviždi, vređa te… Po meni, nema lepših utakmica od takvih. A kada u njima još pobedite, užitak je neponovljiv.“

Kako biste sebe opisali kao trenera? Gde ste jaki, a gde tanki, je li vam glavni forte taktika ili – retorika?

„Ne radi se o jednoj vrlini. Trener, ili izbornik, svejedno, mora imati mnogo odličnih, odlučujućih, ingenioznih faktora. Treba uvek znati da treniraš i igrače, i navijače, i novinare, i čelnike klubova… Pa tek onda na red dolazi priča. A ja sve što pričam to sam i prošao, jer sam imao veliku karijeru. Dakle, ja ne izmišljam, ja nudim istinu. A to je vrlo važno, jer bitno je verovati u ono što pričaš. No svestan sam da sam mlad trener, stoga svaki čas koristim za dodatno obrazovanje. Unutar minule godine, bio sam sedam dana kod Murinja, sedam dana kod Gvardiole, sedam dana kod Klopa… Želeo sam videti gde sam.“

I, gde ste?

„To će pokazati vreme. Znate, ja ovaj posao volim, ja ga ne radim zbog novca. Meni novac više nije važan, ja sam svoju egzistenciju osigurao.“

Ko vam je trenerski uzor, zbog karaktera najviše ličite na Murinja?

„Nemam klasičnog uzora. U igračkoj sam karijeri, naime, imao pregršt velikih trenera, a od svakog od njih uzeo sam delić za koji sam procenio da im je najbolja strana; od Zakeronija taktiku, od Boškova disciplinu, od Eriksona motivaciju… a uz taj sam spoj dodao i nešto svoga. No, uvek moraš učiti, naš je posao sličan lečničkom ili odvetničkom, uvek se moraš nadograđivati.“

Da li vam je disciplina vrlina ili mana. U kratkom ste roku iz reprezentacije izbacili Ljajića, a nedavno je Srbiji leđa okrenuo i Nemanja Matić. Radi se o dva vrlo nadarena igrača. Kajete li se?

„Ni slučajno! Možda se oni kaju, ja – nikako. Objasnio sam igračima odmah na početku: Svi ste i standardni igrači, ali ste svi i rezerve! Nema pretplaćenih na mesta bez obzira na status u klubu, bez obzira ko ste i kako se zovete. Ujedno sam silno postrožio disciplinu jer pre se nije znalo ko pije, a ko plaća, okupljanja su bila prilično opuštena. To su moja pravila i njih se ne odričem. Ovo je strašno kompleksan posao, sve moraš držati pod kontrolom, inače ti preti kolaps, tako to ja doživljavam. A disciplina u celoj priči igra strašno bitno ulogu. Imam, recimo, petero dece. Kada se na jednog izderem, a on je emotivac, on se rasplače i slomi; dakle, postupio sam pogrešno. A ovoga drugog nakon gluposti pogladim po kosi, no on je „razbojnik“, i ponovno nisam napravio ništa. Ista je stvar i u trenerskom poslu. Moraš, dakle, razmišljati o svemu i svakome pristupiti individualno, ako kreneš generalizovati, naje… si.“

U Srbiji je nakon vašeg izbora nastala opšta euforija, na prvu prijateljsku utakmici sa Španijom u St. Galenu stiglo je 15-ak hiljada navijača. Pola godine potom, čini se da je euforija isparila, a od hvaljenog spasitelja postali ste tip kojem reprezentaciju slažu menadžeri. O tome bruji javnost, o tome pišu tamošnji mediji. Kako to komentarišete?

„Znao sam otpočetka na koji ću način biti dočekan, ali takođe sam znao još jednu stvar: Srbi mogu oprostiti sve, ali uspeh – ne! Iako, takve me priče uopšte ne diraju. Verujem u sebe i u svoje momke, ne živciram se zbog vanjskih uticaja koji isključivo jačaju kada vide impresivni tuđi životopis.“

A priče o pozivanju igrača sa čijim ste menadžerima u vrlo prisnom odnosu?

„Tužio sam doslovce sve koji su napisali da stavljam igrače „svojih“ menadžera. Ti će novinari takve natpise morati da argumentuju na sudu, a siguran sam da ću te tužbe dobiti te potom taj novac darovati u dobrotvorne svrhe. Zaista sam svestan da se nekome mogu sviđati ili ne, javna sam osoba, ali ako se zadire u moj privatni deo, to nipošto nije u redu. U životu imam apsolutno sve što mi treba, dakle, nezavisan sam čovek kojemu nije potreba ulaziti u tamne sfere posla. Uostalom, jedan od razloga zašto mi je FSS ponudio posao selektora činjenica je da na mene niko ne može uticati. A to je važan faktor pri dobijanju posla možda uslovljen i nekim stvarima koje su se u reprezentaciji događale u prošlosti. Sve drugo su insinuacije koje buše moju osobnost i moje poštenje. To ne dopuštam! Ja, naime, zovem igrače za koje mislim da mogu odgovoriti mojim zahtevima.“

Vi i Igor Štimac zbog sukoba u prošlosti personalizovali ste ljuti maksimirski boj. U kakvim ste danas odnosima, o čemu ste razgovarali na onoj famoznoj varšavskoj kafi?

„Pozdravili smo se, seli, pričali o starim vremenima, dogovarali da ne dižemo tenzije…“

Ko je platio kafu, vi ili Štimac?

„Ne sećam se više, mislim da je bila plaćena već pre.“

Koliko će vaš međusobni odnos uticati na utakmicu?

„Što se tiče mene i mojih igrača – bit ćemo superkorektni. Šta će se događati na tribinama i pripadajućem folkloru, zaista ne znam, ali mi moramo dati primer. Znate, ako sam ja, kojem su spalili kuću, prognali i ubili rodbinu, mogao preći preko svega, trebali bi i ostali. Trebali bi zaboraviti sve što je bilo. Ne trebamo živeti zajedno, ali bismo se trebali ceniti, međusobno respektovati. Odrasli smo ljudi, to su prošla vremena, ponavljam, ako se ja nakon svega što sam prošao okrećem sutrašnjici, onda se valjda mogu i ostali.“

Uveli ste novinu da vaši igrači plješću tuđim himnama. Hoće li pljeskati i hrvatskoj?

„Naravno da ćemo pljeskati hrvatskoj himni. To je jedna od novina koje sam uveo. Pre su naši igrači zviždali tuđim himnama. A moja reprezentacija sada plješće. To je respekt! Tako je bilo od Španije nadalje, a na utakmici sa Belgijom naš su primjer prihvatili i navijači koji su pljeskali suparničkoj himni. Tako će biti i dalje, pa naravno i protiv Hrvatske. Kakva će biti vaša reakcija, u to ne ulazim, reči će štogod i o vama. Evo, u Makedoniji mi plješćemo njihovoj himni, a oni na našu raspale koncert zvižduka… Da se vratim na Maksimir. Što se tiče nas sudionika, mi ćemo pružiti pozitivan primjer, a šta će se dogoditi na tribinama pitanje i odgovor leži na državi koja takve stvari treba rešiti.“

Ne biste ste se sigurno okrenuli sutrašnjici da je prošao Štimčev prijedlog da početni udarac izvede general Gotovina.

„Ni slučajno. Mi tada ne bismo izašli na teren! To vam govorim pod punom odgovornošću, sve ipak ima svoje granice! To, na koncu, nema veze sa sportom!“

Kako ste doživeli tu Štimčevu izjavu?

„To sigurno nije bila jedna od njegovih najboljih izjava, iako sam video da se kasnije od nje distancirao, otklonio. Svako, doduše, ima pravo na grešku, iako ne znam gleda li on to uopšte kao svoju grešku…“

Dobro, ali imali ste i vi koketiranja s nacionalizmom, pogotovo tokom igračke karijere kada su navijači Lacija okačili transparent podrške Arkanu.

„To nema veze sa mnom, ne znam koliko to puta moram ponavljati! To je bila ideja navijača Lacija kojoj sam se ja protivio. Nisam to nikako želeo i otišao sam do predsednika kluba tražeći sastanak s vođstvom navijača. Oni su došli i obećali da ga neće okačiti, ali ipak jesu i zbog toga sam s njima ušao u veliki sukob.“

Ne možete osporiti da vam je Arkan ipak bio blizak prijatelj?

„Bili smo prijatelji, ali sportski prijatelji. On je bio vođa navijača Crvene zvezde, kada sam ja igrao u Zvezdi, a kasnije je uvek bio na pripremama reprezentacije. I ne osećam se krivim što je Deju Savićevića i mene voleo više od ostalih. Ne želim ga se odreći jer bih bio licemer. Svi smo, uostalom, radili gluposti, kretenarije. I mi, i Hrvati. Ubijalo se sa obe strane, zašto se lažemo, pa niko nije ni čist ni nedužan! Arkan je, konačno, spasio život mojoj tetki (majčina sestra). Bila je zarobljena od strane srpske strane, on ju je uočio i spasio zbog mene. To se ceni.“

Zašto ‘80-ih niste završili u Dinamu, zbog Ćire (Blaževića)?

„Iz dva razloga: prvo, Ćiro je želeo da se ošišam, a meni nije padalo na pamet, a drugo; tražio sam 20.000 tadašnjih maraka za četiri godine. Kazali su mi da ne daju mladim igračima takav novac, već stipendijski ugovor. Nije mi palo na pamet tako nešto i otišao sam.“

Je li vam žao?

„Nije, bio sam sa Dinamom na jednom juniorskom turniru, osvojili smo ga, a ja sam bio i najbolji igrač i najbolji strijelac. Jednostavno, nismo se dogovorili. Da možda nisam napravio ovakvu karijeru, bilo bi mi žao, ovako nije…“

Majka vam je Hrvatica. Da ste tada završili u Dinamu, možda bi danas bili – hrvatski trener…

„Ne, ni slučajno! Uvek sam se osećao Srbinom! Da se i ostvario transfer, ne bih se mogao niti želeo odreći svojih osećaja…“