Primer za odanost reprezentaciji, „paker“ sa osećajem za saigračice: Ko je Maja Ognjenović, odbojkašica koja Srbiji godinama unazad donosi medalje?

U takve poslovođe publika ima neograničeno poverenje. Sigurna je da će lopta prvih violina biti prosleđena gde treba i kad treba, a to je onda i više od pola obavljenog posla u simfoniji igre.

Našoj ženskoj odbojci se posrećilo da dugo godina ima „pakera“ s filigranskim osećajem da proigra saigračice tako fino i celishodno da protivničke odbrane budu stavljene pred svršen čin. Maja Ognjenović, koja je po brzomislećoj lucidnosti dizača u ravni s legendom naše muške odbojke Nikolom Grbićem, potka je za sve medalje kojima nam odbojkašice pune srca radošću već 17 godina, čak i onda kada nije učestvovala u njihovom osvajanju.

Ona je primer za odanost reprezentaciji. Posvećenost državnom timu je ispoljila i na minulom Evropskom prvenstvu s vrhuncem u Briselu.

Iako zbog zdravstvenog stanja nije bila potpuno spremna u završnici, njenim ulaskom u igru u trećem setu polufinala s nadahnutim Holanđankama preokrenut je tok događaja u korist Srbije. Prisustvo kapitena na svom mestu tik uz mrežu kao izvorištu mnogobrojnih znamenja dao je timu sigurnost i ojačao mu samopouzdanje.

Tako je bilo i u finalu s Turkinjama, na čiju je stranu prevagnuo jezičak na vagi, jer u odlučujućem petom setu nisu sagorele u želji za prvim zlatom već su odigrale pametno i pribrano. Srbija je ostala vicešampion.

Maja Ognjenović je rođena u Zrenjaninu 6. avgusta 1984. Pionirske odbojkaške korake je načinila u Osnovnoj školi „Drugi oktobar“, a njen veliki talenat počeo je ozbiljnije da se brusi u lokalnom Poštaru.

Išla je u društveno-jezički smer zrenjaninske gimnazije. Posle drugog razreda prešla je u Sportsku gimnaziju u Beogradu, pohađajući je vanredno. Uz svesrdnu podršku roditelja, odvojena od topline porodičnog doma, istrajala je mlada duša u previranjima i kolebanjima.

Istaknuti odbojkaški radnik Aleksandar Boričić, danas drugi izvršni potpredsednik Svetske odbojkaške federacije, a onda glavni čovek Crvene zvezde, doveo ju je 2003. među crveno-bele. Krenula je još tada saradnja s trenerom Zoranom Terzićem, koja će najraskošnija biti u potonjim godinama u reprezentaciji.

Sa Zvezdom je uzela šampionske krune 2003. i 2004, a posle još jedne sezone podno Marakane pristupila je beogradskom Poštaru 064.

Terzić ju je uvrstio u državni tim za Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj 2005. Osvojeno je sedmo mesto.

Tom takmičenju je prethodio prvi veliki uspeh naše ženske odbojke s 20-godišnjom Majom Ognjenović u timu koji je stasavao za veća dela. Prvi put posle 1978. odbojkašice su se izborile za učešće na svetskom prvenstvu. Pod zastavom Srbije i Crne Gore prokrčen je put preko kvalifikacionih turnira u Šefildu, Zagrebu i Drezdenu.

U Japan se otišlo tiho, neprimetno, a u Zemlji izlazećeg sunca rođene su nove junakinje našeg sporta. Bronza je bila prva u zbirci medalja među kojima su najblistavije zasijala svetska zlata 2018. i 2022. i evropska 2011, 2017. i 2019, ali i srebro zlatnog sjaja s Olimpijskih igara u Riju 2016.

Maja Ognjenović nema evropsku titulu iz 2017, jer je preuranjeno pomislila da je s tek 32 godine rekla poslednju reč u reprezentaciji. Nema ni svetsku krunu iz prošle godine, pošto je uzela predah iz privatnih razloga.

Poziv novog selektora Italijana Đovanija Gvidetija, kome je svetske prvakinje ostavio zemljak Danijele Santareli, prihvatajući bolju ponudu Turske, primila je s debitantskom voljom.

Želja joj je da se od državnog dresa oprosti kao odbojkaška boginja na Olimpu u Parizu dogodine. Kakva bi tek sportska pravda to bila za njihovo dugogodišnje pregnuće da u gradu svetlosti s njom i Ivanom Vuletom Zrenjanin dobije dve odlazeće šampionke sa zlatnim medaljama.

Iz bogate klupske karijere ima pregršt priznanja. Izmiče joj, istina, titula evropskog klupskog prvaka. U finalu je poklekla i s Vakifbankom 2021. i s Ezačibašijem u maju ove godine.

Ne vidi sebe u trenerskim vodama po završetku karijere, jer drži da je to plivanje mnogo stresnije od igračkog. Ne krije da bi volela da ostane u odbojci kroz CEV ili FIVB kao spona između igrača, trenera i menadžmenta, a u korist ljudi sa terena, pažljivo osluškujući njihovo mišljenje kako stremiti poboljšanju.