Foto: Sportnetwork/Sport Klub„Pobediću i u životnoj utakmici“, poruka je Predraga Spasića, koji je posle godina svojevoljne medijske izolacije iskreno i otvoreno pričao o svemu što mu se dešavalo u bogatoj karijeri, ali i kasnije kada je osetio onu drugu ružnu stranu medalje, piše N1.
U Kragujevcu je bio Šumadijski Brigel, u Beogradu Vojvoda Spasić, dve i po godine nezamenjivi reprezentativac Jugoslavije i učesnik Svetskog prvenstva. Stigao je i do dresa kraljevskog Real Madrida i ukupno četiri sezone igrao u jednoj od najjačih liga na svetu. Naravno, kao i u karijeri svakog sportiste bilo je uspona i padova, ali Predrag Spasić i te kako može da bude ponosan na ono što je ostvario kao fudbaler.
Mogao je verovatno i više, ali splet okolnosti i sudbina poigrali su se i sa ovim ponosnim Šumadincem. U međuvremenu je uspeo da prevaziđe i neke ružne, van sportske izazove i vrati se na pravi put.
Godinama ga nije bilo u javnosti. Sad je izašao iz svojevoljne medijske izolacije. To je bila njegova lična odluka.
„Da, lična. Posle svega toga imao sam nekih problema, uložio sam u jednu firmu neka sredstva koja su mi zbog bombardovanja i svega onoga što se dešavalo, propala, doživeo sam finansijski gubitak. Posle toga sam se razočarao. Pao sam u neku letargiju, depresiju i još neke dodatne loše stvari su se dešavale u mom životu, tako da sam se bogami jedno deset godina borio sam sa sobom i uz pomoć familije, mog brata Bojana i jedne doktorke koja mi je puno pomogla, uspeo sam da se stabilizujem i izlečim od depresije“, priča Predrag Spasić u razgovoru za Sport Klub u koprodukciji sa Sportnetworkom NS.
To je ona druga strana medalje. Uspešan vrhunski sportista, zdrav, prav, jak, ali stvari nekad krenu kako ne treba. Slavu i uspeh zamene poroci. Predrag Spasić je upao u tu zamku. Uverio se da postoji i ta neka druga ružna priča…
„Postoji. Ja sam tu priču osetio na svojoj koži i posavetovao bih mlade ljude da baš o tome brinu kada završe karijeru, da ne dođu u neku sličnu situaciju u koju sam ja dospeo.“
Kod nas na žalost ne postoji dovoljna svest o tome. Naše društvo nije razvijeno na tom nivou i zato je uvek prisutan strah od osude okoline.
„To je istina. Ali ja mogu jedino da kažem da sam sada sasvim normalan i da danas drugačije gledam i cenim neke stvari. A u tom periodu sam radio i neke pogrešne, koje su baš loše uticale na moj privatan život i društveni.“
Šta danas radi Vojvoda Spasić?
„Radim u jednoj firmi koja se bavi uvozom robe iz Turske, tu sam kao neki pomoćni radnik koji to distribuira dalje širom Srbije.“
Šteta što nije ostao u fudbalu, sigurno bi imao šta da ponudi zahvaljujući velikom iskustvu i imenu.
„Pa, meni kada se to sve izdešavalo, malo više sam se povukao u sebe jer sam krivio samog sebe što sam dozvolio da se meni to desi. I onda sam se sklanjao od ljudi, bilo me je iskreno i sramota svega. Tako da je neko vreme prolazilo. Sada imam 58 godina, može da se desi da završim, da upišem tu trenersku, pa da vidim. Nikad nije kasno.“
Nije kasno. Uostalom, ako je neko dokazao da je velikim radom i upornošu u sportu sve moguće, onda je to Predrag Spasić. Posle samo dve godine igranja u ondašnjoj Prvoj ligi Jugoslavije u dresu Partizana, stigao je do dresa najvećeg kluba na svetu – Real Madrida.
„Počeo sam karijeru tu u jednom obližnjem mestu Ilićevo, klub se zvao Srbija. Tu sam igrao do 17. godine, posle sam prešao u FK Radnički i igrao do svoje 23 godine, da bi me posle angažovao Partizan…“, priča Predrag Spasić.
Crno-belima su ga preporučile dobre igre u Kragujevcu.
„Mene su već u Radničkom zapazili Iva Čabrinović i Miljan Miljanić, bio sam karakterističan, kao levi bek sam se puno ubacivao, postizao sam i golove, imao dobre centaršuteve tako da sam već igrao za amatersku reprezentaciju Jugoslavije kada nas je Čabrinović vodio u Indoneziju. Posle toga su me ljudi iz Partizana pratili i pokazali interesovanje pređem kod njih.“
Sa Partizanom ima osvojen Kup Jugoslavije ostvaren u jednoj od naujubedljivijih pobeda u istoriji finala tog takmičenja – 6:1 protiv mostarskog Veleža.
„To je bila jedna od naših možda i najboljih utakmica u to vreme, pogotovo što je i Velež bio jako dobra ekipa. Odigrali smo fenomenalno i posle 32 godine čekanja, uspeli smo da osvojimo Kup Maršala Tita.“
Tih godina Partizan je odigrao neke istorijske mečeve u Evropi. Posebno se pamti revanš sa Seltikom u Glazgovu. Pre toga pobeda u prvoj utakmici.
„Igrali smo u Mostaru, pošto nam je stadion bio suspendovan. Tamo smo ih dobili 2:1, dosta tvrda utakmica i bez puno šansi. Međutim, revanš u Glazgovu, to je bio neverovatan meč. Oni su napadali, mi napadali i to je skoro 90 minuta u talasima bilo i na kraju se ispostavilo da je u 90. Ili 89. minutu Šćepa (Slađan Šćepović) postigne gol i mi izgubimo sa 5:4, ali prođemo dalje.
U akciji kod poslednjeg odlučujućeg gola učestvovao je i Spasić.
„Neko mi je gurnuo loptu u prostor sa leve strane, ja sam je zavrnuo skroz na drugu stranu i Milko (Đurovski) je vratio povratnu i Šćepa je samo glavom zakucao.“
Zanimljivo je da je taj duel u Glazgovu bio debi Ivana Golca na klupi Partizana i odmah spektakl za sva vremena.
„Iva je takav po prirodi, bio je veliki motivator i voleo je da se igra napadački fudbal. To je govorio i nama u svlačionici misleći dok je i on igrao u Engleskoj, da nema predaje do kraja, da se utakmica igra svih 90 minuta i mi smo sa tim mentalitetom i igrali kod njega.“
Posle Seltika usledile su još dve atraktivne utakmice sa holandskim Groningenom.
„Nastavilo se u istom stilu kao protiv Seltika. Izgubili smo u Groningenu sa 4:3 u utakmici gde su se oba tima smenjivala u napadima. Međutim, u revanšu u Beogradu gde smo ih dobili 3:1, Milko Đurovski je odigrao fenomenalnu utakmicu, svojim potezima je rešio meč, pobedili smo ih 3:1 i prošli smo dalje. Milko je i u prvom meču u Holandiji postigao dva gola. Te godine je igrao u vrhunskoj formi i pokazao da je u to vreme bio jedan od najboljih špiceva u Evropi.“
Na žalost, Partizanovo učešće u Evropi završeno je te sezone protiv Rumuna i sa dva poraza od Dinama iz Bukurešta.
„Opet nismo mogli da igramo na našem stadionu… Izgubili smo prvu utakmicu u Bukureštu 2:1, tada sam ja dao gol. Milko je šutirao, ja sam pritrčao i ubacio loptu u mrežu. Ali problem nam je bio u revanšu, igrali smo u Podgorici, a teren baš i nije bio u najboljem stanju, tako da nismo tu baš pružili igru kako treba i ponovo smo izgubili.“
Bez obzira na taj ishod, period proveden u Partizanu pamti kao izuzetno lep i uspešan.
„Meni se tokom tih dve godine sve brzo dešavalo. Iz Radničkog sam prešao u Partizan, postao sam reprezentativac, međunarodne utakmice su išle jedna za drugom, tako da sam živeo kao u transu, kao u filmu. Tako da mi je boravak u Partizanu ostao u jako lepom sećanju.“
Dobre igre u Partizanu dovele su ga do reprezentcije Jugoslavije i Svetskog prvenstva 1990. u Italiji. Bio je nezamenljiv tih godina u nacionalnom timu.
„U reprezentaciji sam odigrao 30 utakmica u nizu. Od kad sam debitovao u Švajcarskoj, računajući i pet utakmica na Svetskom prvenstvu u Italiji, bio sam standardni igrač dve i po godine. To smatram velikim uspehom.“
To samo govori da je stekao veliko poverenje kod tadašnjeg selektora Ivice Osima.
„Osim je imao baš veliko poverenje u mene, uvek mi je davao specijalne zadatke, da striktno markiram nekog igrača ili da se ubacujem iz drugog plana. Veoma smo lepo sarađivali i imam visoko mišljenje o njemu.“
Ceo intervju pročitajte na N1.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
